„Ne znam koliko istraživači javnog mnenja imaju ikakvog pojma o radnicima. Ili se za njih može reći da baš nemaju pojma niti pokazuju neku želju da se približe razumevanju i spoznaji ove velike društvene grupe, da ne kažem ove klase po sebi. Ovu ocenu s njima mogu da podele i većina sociologa i drugih društvenih istraživača i teoretičara, a da ne pominjem medijske autore.
Da li znamo o kome govorimo kad kažemo „radnik“ ili „radnici“? S druge strane retko ko ne zna na šta se misli kada se kaže „ne-radnik“ ili „ne-radnici“. Najbolje to znaju vlasnici radnika, mislim na kapitaliste uključiv i ovdašnju državu kao najvećeg kapitalistu. U prepoznavanju radnika posebno se izdvajaju evropski statističari (uključujući i naše i mnoge druge). Po njima zaposleni (valjda radnici) su pored ostalih i svako onaj ko je „…najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljao neki plaćeni posao (u novcu ili naturi)“. – Kao i druge skutonoše i statističari obavljaju svoj deo posla za poznatog gazdu.
Ne znam koliko istraživači javnog mnenja imaju ikakvog pojma o radnicima. Ili se za njih može reći da baš nemaju pojma niti pokazuju neku želju da se približe razumevanju i spoznaji ove velike društvene grupe, da ne kažem ove klase po sebi. Ovu ocenu s njima mogu da podele i većina sociologa i drugih društvenih istraživača i teoretičara, a da ne pominjem medijske autore. U medijima ima više tekstova o ljubiteljima životinja i kućnim ljubimcima (tj. životinje koje nisu životinje, već ljubimci), nego o radnicima. I upravo je ova činjenica pokazatelj statusa radnika u javnosti ove Srbije.
Radnici su tema dana jednom godišnje. Nisu oni u centru pažnje ni onda kada organizuju proteste, kada štrajkuju, kada iniciraju ili se uključuju u demonstracije. Nema neke naročite medijske pažnje ni prema niskim platama velikog broja radnika, lošim radnim uslovima, prema kršenju elementarnih radničkih prava… Slika se menja na dnevnom nivou tek u slučaju veće nesreće na radu sa smrtnim ishodom. Medijska pažnja se usmerava prema radnicima samo uoči Prvog maja ili dan-dva kasnije. Ali i tada veću pažnju imaju „piće i iće“, životinje koje se okreću na ražnju, roštilji i slične „radničke zabave“. S obzirom na cenu jagnjića, ne verujem da će ove godine u medijskom prikazu radničke proslave prvog maja dominirati prvomajski radnički jelovnik.
Visoko u hijerarhiji pitanja koja s odnose na radnike kao veoma brojnu društvenu grupu, nalaze se dva pitanja: Jedno je javnomnjensko i odnosi se na subjektivnu ocenu sopstvenog života, a drugo je istraživačko – zašto radnici žive baš tako kako žive, a ne barem nešto bolje. Naravno, u pozadini ovih pitanje je i ono: Mogu li radnici da žive bolje i kako? Ali, to nije pitanje za komentatora radničkog života, već za one čija je društvena i moralna obaveza da se bave tim pitanjem. Odgovori na ova pitanja kriju objašnjenje jedne mnogi kažu čudne pojave koja se ogleda u glasanju radnika za političke partije koje u svojoj političkoj praksi rade protiv radničkih interesa. Zašto ljudi uopšte glasaju protiv svojih interesa? Ovo pitanje ima smisla samo ako prihvatamo a priori i aksiomatski da narod glasa racionalno i shodno svojim interesima. Što je, inače, po mom skromnom mišljenju, sumnjiva hipoteza! Moja hipoteza glasi: da su radnici klasa za sebe, oni bi glasali racionalno i za svoje interese. No, radnici nisu klasa po sebi!
Prva činjenica koji vodi ka objašnjenju klasne prirode glasanja vezana je za odnos radnika i kapitalista. Poslodavci ili ako se manemo tog eufemizma, kapitalisti su pravi vlasnici radne snage a to „radna snaga“ je opet eufemizam za radnike. Navedeni eufemizam za kapitaliste deluje komično s obzirom na pravo svojine ne samo nad famoznim osmočasovnim radom, već realno, radi se o pravu svojine nad polovinom radničkog života (u budnom stanju) – usus, fructus i abusus. Nesumnjivo da ekonomski redikuli od svega ovog mogu napraviti uobičajenu neoliberalnu sprdnju.
Druga činjenica vezana je za odnos radnika prema politici, a bogme i za odnos političara prema radnicima. Jedan manji deo radnika nije dospeo do politike, ostao je u predpolitičkom društvenom prostoru. Drugi, veći deo radnika se na nekoliko različitih način distancira i samoisključuje iz politike. Najčešće to nije izraz autentične volje i razumnog opredeljenja već nametnute i iznuđene volje pa tako izgleda da su se radnici dobrovoljno odrekli politike. – Upravo je odnos radnika i politike centralna tema ovog teksta.
Dvoličje, da ne kažem licemerje relativno je često u političkom ponašanju, a sledbenici rimskog boga Janusa su prilično česti među političarima. Predstavu o licemerju u politici i među političarima je sastavni deo standardnog narodnog viđenja politike i ne tako retko maskiranje svojih promišljanja političkih pojava i svog viđenja političara. Narod pri tom abolira sebe i svoje političke dvomisli. Najčešće opravdanje maskiranja sopstvenog političkog mišljenja vezuje se za devizu „S maskom i pod maskom, mirnije se živi“. Političari pak u retkim trenucima iskrenosti svoje licemerje opravdavaju pragmatizmom. I dok nam sve ovo u ovom dobu izgleda normalno, donekle iznenađuje kada na dvoličnost naiđemo među društvenim pojavama.
Kapitalisti su vlasnici radnika približno polovine radničkog aktivnog (nespavajućeg) života, nekada nešto manje, a češće dosta više od te polovine. U toj polovini života radnici su radnici, u drugoj polovini života radnici su građani (manje ili više, češće kobajagi). Radnici su u svojini kapitalista, a građani su u državini tih istih kapitalista. Šta suštinski definiše ovu društvenu grupu? Da li to što su pripadnici te društvene grupe pola svog života radnici, ili to što su građani u drugoj polovini svog svakodnevnog života. Ovu tvrdnju možemo i da preformulišemo u pravcu koji nameće pokušaj odgovora na tu tvrdnju: Da li pripadnici ove najveće društvene grupe na izborima glasaju kao radnici ili kao građani? No, ovom pitanju prethodi upit: a zašto bi radnici glasali za drugu partiju osim za onu koja je uredila ili uneredila organizaciju datog društva u kojem su upravo ti radnici zadovoljni svojim životom?
O zadovoljstvu životom zaključivali smo na osnovu odgovora na pitanje „Kako ste? Kako živite vi i vaša porodica?“ sa ponuđenim odgovorima; veoma dobro, dobro, jedva sastavljam kraj s krajem, loše i veoma loše. Prva dva odgovora spojili smo u kategoriju „dobro živimo“, a ostale odgovore u kategoriju „loše živimo“. U istraživanju Demostata, obavljenom u decembru prošle godine na uzorku od 1200 Beograđana (region Beograd) našli smo da je 31 posto Beograđana reklo da živi loše a da je 69% reklo da živi dobro. Inače korelacija sa odgovorima na klasično pitanje o zadovoljstvu životom veoma je visoka (0,57).
Dobro živi po dve trećine apstinenata i izborno neodlučnih (65 posto) i izbornih pristalica partija centra i levo od centra (66 posto), potom 70 posto pristalica partija desno od centra i 77 posto pristalica partija na vlasti.
Oni koji žive dobro ovako su raspodelili svoj odnos prema u vreme anketiranja mogućim beogradskim izborima: od 100 posto ispitanika koji žive dobro 47 je reklo da će ili apstinirati ili da ne zna za koga bi glasalo, 24 bi glasalo za partije na vlasti, 14 za partije centra i levo od centra, a 15 za desne partije. Stotina ispitanika koji su izjavili da žive loše ima ovakve izborne orijentacije: 55 najavljuje apstinenciju ili je izborno neodlučno, a svi ostali se podjednako raspodeljuju na tri grupe političkih partija, tj. 16 za partije vlasti, 15 za partije centra i levo od centra a 14 za desne partije.
Korelacija između samoocene života (dobro se živi ili loše se živi) i partijskih opredeljenja je veoma niska i reklo bi se zanemarljiva. Pri tom, ta minimalna povezanost ima možda neočekivan smer, ne utiče ocena života na partijska opredeljenja, već obratno partije utiču na ocenu života.
Nužno je imati na umu da je u istraživanju Demostata o kojem ovde govorimo subjektivna ocena ispitanika, a ne objektivnu nalaz realnog standarda i realnog kvaliteta života. Uostalom, na mišljenje i ponašanje pojedinaca više utiče ta subjektivna percepcija života nego objektivni statistički podaci. Zato i mogu da kažem da se možemo slikati (dičiti) sa podacima Republičkog zavoda za statistiku od pre neki dan, prema kojima je prosečna neto zarada u februaru iznosila 81.359 dinara, Medijana koja deli zarade na gornju i donju polovinu iznosila je 62.239 dinara, a to znači da je polovina zaposlenih imala veću a polovina manju zaradu od navedene brojke. Tu je i podatak da su februarske zarade zaposlenih u odnosu na isti prošlogodišnji mesec nominalno bile veće za 15,2 posto, a realno manje za 0,8 posto. (Saopštenje RZS: Prosečne zarade po zaposlenom, februar 2023; 225.4.2023).
Ukupno uzev, izgleda da percepcija kvaliteta ne utiče na partijska i izborna opredeljenja u očekivanoj meri, a ako uticaja ima on je obrnutog smera. Da li je onda glasanje racionalna odluka? Pre bi rekli da nije ili barem nije prema prezentovanom kriterijumu, ali to ne znači da nije po nekim drugim kriterijima. No, ima dovoljno razloga za tvrdnju da izborne odluke našeg narod nisu politički racionalne i da nisu utemeljene na poželjnom tipu političke kulture. Aktualna politička kultura je kultura politički nepunoletnog naroda podobnog za mnoge političke manipulacije i za svakojaku indoktrinaciju, ali i za uzlete u koje je gotovo teško poverovati. Primere za to imamo u nacionalističkoj zarazi radnih i ostalih krajem osamdesetih i počekom devedesetih godina, ali i sasvim drukčiji primer u politizaciji radnika u poslednjoj godini prošlog veka koja je imala odlučujući uticaj na promene koje su se tada desile. Do promena bi teško došlo da nije bilo izbornog i protestnog radničkog angažmana. No, sve je to bilo kratkotrajno i opoziciona vlast DOS-a brzo se odrekla onih na čijim plećima je došla do pobede.
Ideološki prvosveštenici kapitalizma osmislili su strategiju pacifikacije političkog aktivizma, s pre svega političke borbe radničke klase. Radnici mogu u politiku, ali ne kao radnici nego samo kao radnici „maskirani“ u građane. Radnici su prećutno prihvatili ovu floskulu u nekoliko varijanti tog faktički nametnutog prihvatanja sopstvene apolitičnosti. Jednom delu radnika je godilo da budu građani očekujući da ih u političkom životu neće tretirati kao radnike. Drugi deo radnika koji ima odbojni odnos prema politici (jer je politike „prljava rabota“, jer „ne treba prljati ruke“), dobio je gotovo na poklon racionalizaciju svoje distance prema politici: „Kad u politiku ne možemo kao radnici, nećemo nikako, ni kao građani“. Treći deo radnika „nije odavde“ – oni fatalistički prihvataju svoju radničku i društvenu sudbinu i ne vide način da joj bilo kako i bilo koliko izmaknu. Četvrti deo radnika je upao u zamke kapitalističkog razumevanja individualizma uz odbacivanje i prezir prema zajednici i prema svakom kolektivitetu – njihovo apsolutno geslo glasi „U se i u svoje kljuse“.
Rezultanta ove četiri varijante odnosa prema politici vidi se u distanciranju od svake politike i u moralnoj diskvalifikaciji politike i političara. Ovakav radnički stav prema politici je na delu i u onoj varijanti u kojoj se radnici kao pojedinci angažuju u politici, ali samo pod plaštom građanskog aktivizma. Naravno, postoje izuzeci ali po pravilu kod manjih grupa radnika i kod sindikata sa malobrojnim članstvom.
Apolitičnost i antipolitičnost radnika i sindikata nailazi na punu podršku građanskih političkih partija, posebno kod tzv. relevantnih partija. Ponekad dolazi i do apsurdnih situacija kada političke partije (naročito one na vlasti) zameraju političnost radničkih protesta ili političnost nekih retkih sindikata, a organizatori radničkih protesta i radničkih sindikata se brane od optužbi, shvataju ih kao uvredu i negiraju i pomisao na eventualnu političnost.
Ideološki službenici partije na vlasti definišu politiku kao univerzalnu pojavu. Prema njima nema te pojave i tog dela društvenog pa čak i privatnog života koji nema svoju političku dimenziju. Sve je politika i politika je svuda. Jednostavno rečeno politika i političnost nemaju granice. I kao da se današnja partokratija takmiči sa ondašnjom partokratijom koja je normirala kontrolisala političku pravovernost budućih bračnih partnera. Nasuprot normi da smo svi mi i sve naše delanje objekat politike, dakle s druge strane, javljaju se „crvene linije“ kod označavanja granice između aktera kojima je dopušteno bavljenje politikom i objekata politike među kojima su najvidljiviji radnici kao radnici. No, ako se preobuku, ako skinu radničko i obuku građansko odelo, mogu se pripustiti u politiku. Upravo smo ovih dana bili svedoci onoga o čemu je govorio Goran Perišić, inicijator osnivanja radnog tela „Jedinstvo Kolubara“ u rudarskom basenu „Kolubara“. Odgovarajući na reakciju političara na radnički zahtev da se poništi odluka Nadzornog odbora EPS-a o transformaciji tog javnog preduzeća u akcionarsko društvo, Perišić je u izjavi za Betu rekao: „Iznenađeni smo reakcijom i uvredama posle protesta u Lazarevcu pre šest dana jer nas je predsednik države Aleksandar Vučić nazvao lopovskom klikom, a predsednik poslaničke grupe SNS-a Milenko Jovanov grupom tifusara zato što su nas podržale opozicione stranke, ali nam niko nije odgovorio na zahtev“. Ovde treba pomenuti još jednu Perišićevu izjavu koja prilično i tačno oslikava tranzicionu sudbinu radnika: „Sistemski smo godinama uništavani da bi nas što jeftinije prodali.“
Inače, ova radnička reakcija na „stav“ političara prema radnicima u protestu nije tipična za radnike. Tipičnije je ono, ma koliko to bilo apsurdno, što radnici i sindikati u osnovi prihvataju standardnu političku konstrukciju ideoloških službenika ovdašnjih kapitalizama. Zar nismo bili svedoci izbacivanja političkih lidera opozicionih partija iz protestnih radničkih kolona. Pribogu, radnici neće da političare, da kaljaju svoj radnički obraz jer se oni ne bave politikom. Kao da svaki javni i grupni protest nije politički protest, kao da zahtev za povećanjem plata nije politički zahtev, kao da svaki radnički štrajk nije politički fenomen.
Kombinacija ove četiri ranije pomenute varijante u kojima radnici, većinski i zdušno, prihvataju svoju apolitičnost i naročito ne-politički karakter svog društvenog statusa, čini radnike pripadnicima klase po sebi, ali ne i pripadnicima klase za sebe. Tako se još jednom pokazalo da je stari Marks bio u pravu kada je isticao zajedničku borbu kao temeljni resurs klasnog identiteta. Naime, Marks je ustvrdio da pojedine „individue čine jednu klasu samo utoliko, ukoliko moraju voditi zajedničku borbu protiv druge klase“. Danas nema zajedničke borbe, danas je „svaka vaška obaška“.
Nije čudno iako je malo razumljivo to što u politici niko ne predstavlja i zastupa radnike. Kao da aspirantima na položaj u vlasti nije važno što radnici čine između trećine i dve petine biračkog tela (prema podacima zvanične statistike ukupan broj zaposlenih u prvom kvartalu 2023. godine iznosio je 2 349 747 lica). Povremeno se jave izuzeci. Ovoga puta izuzetak je sindikat „Sloga“. Sindikati uglavnom preporučuju svojim članovima da glasaju po svojoj savesti i svom poznavanju politike.
U empirijskom istraživanju 2021/2022. godine objavljenom u monografiji „Tri decenije iza nas i vreme pred nama“ povodom 30 godina UGS Nezavisnost, protiv učešća sindikata u politici izjasnila se polovina radnika koji nisu u sindikatima i isto toliko radnika učlanjenih u neki sindikat (47 posto radnika i 51 posto članova sindikata. S druge strane, protiv učešća sindikata u politici izjasnilo se dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64 posto). Najveće razlike između tri grupe ispitanika javile su se u broju neodlučnih, odnosno onih koji nisu znali da li sindikati treba ili ne treba da se bave politikom – takve odgovore dalo je 31 posto radnika, 24 posto članova sindikata i 12 posto sindikalnih rukovodilaca. Za politizaciji sindikata izjasnio se približno svaki četvrti ispitanik – 25 posto članova sindikata, 24 posto sindikalnih rukovodilaca i 22 posto radnika.
Jasniji odnos prema politici dobijen je preko reagovanja ispitanika na stav „Sindikat treba da sarađuje sa partijama koje štite interese radnika“. Navedeni stav je podržala gotovo polovina radnika (46 posto), nepune tri petine članova sindikata (57 posto) i dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64 posto).
Na osnovu odgovora na ova dva pitanja, ali i na osnovu niza drugih odgovora, autori ovog istraživanja (Mihailović Vojislav i Mihailović Srećko) zaključuju da je odnos radnika koji nisu članovi sindikata prema sindikalnom učešću u politici pretežno blago konfuzan, dok je odnos radnika koji su članovi sindikata nešto više na strani političkog aktiviranja sindikata. Izrazitije taj stav podržavaju sindikalni rukovodioci.
Sve u svemu, bez snažnog društvenog aktiviranja radnika i politizacije sindikata, radnici će ostati tamo gde su i sada izloženi snažnim talasima prekarizacije i poigravanja sa brojnim radničkim sudbinama i sudbinama njihove dece u ovom sve zatvorenijem društvu.
