Bukvalno ne prođe dan a da ne čujemo najavu kako ujedinjenje opozicije, koje podrazumeva zajedničkog predsedničkog kandidata samo što nije. Neki, poput našeg Boškića ili Škora samouvereno kandiduju sami sebe dok na drugoj strani ostatak opozicije besomučno traga za ličnošću koja će u aprilu izaći na crtu gospodaru Vučiću.
I nije to nimalo slučajno kada se u vidu ima da se od ponovnog vaspostavljanja višestranačja neprestano ignoriše činjenica da je u Srbistanu, barem na papiru, izvršna vlast u rukama Vlade i premijera. Da je krajnje nebitno ko će biti i kako će se zvati srbistanski predsednik budući da su mu Ustavom nedvosmisleno definisane ingerencije. Ali džaba kad Srbistanci od pamtiveka vape za svemogućim vođom čvrste ruke kome će slepo verovati, pa makar njegova obećanja bila u suprotnosti sa zdravim razumom i realnošću.
Toga su svesni i gospodar Vučić i njegovi koalicioni saučesnici ali i opozicija, pa se držeći se vekovnog srbistanskog sna o neprikosnovenom vođi i tako i vladaju.
Uostalom treba li slikovitije ilustracije ovakvog stanja od odsustva bilo kakve reakcije, srbistanske opozicije, (ne)zavisnih intelektualaca, (ne)svesnih prosvetara … kada je iz školske lektire onomad proteran Radoje Domanović. Za razliku od pokušaja da se iz školskog programa izbaci Desanka Maksimović koja je izazvala burne reakcije javnosti, Radojeva i deportacija još nekih velikana poput Nušića je prošla tiho i neprimetno. Što je uostalom i razumljivo budući da se radi o krajnje subverzivnoj literaturi koja decu, koja ipak nisu glupa kako bi neki to poželeli, može podstaći da razmišljaju i postavljaju nezgodna pitanja.
Recimo, da li je moguće da posle vek, i kusur koliko je prošlo od kada su napisani Vođa, Danga, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Mrtvog mora … živimo i preživljavamo u onom istom Srbistanu o kome je pisao Domanović? Kako je moguće da posle svega što nam se izdešavalo Srbistanci slepo veruju i slede vođe koje kao da su ispale iz Radojeve litrerature. Doduše današnje vođe nisu slepe kao onaj Domanovićev, već je izgleda vremenom narod srbistanski vremenom obnevideo pa nikako da sagleda u kom pravcu ga decenijama unazad vodaju.
Priznaćete bilo bi to zaista nezgodno pitanje. Pitanje na koje je bi malo ko bio spreman da im pruži racionalan odgovor, pa su stoga srbistanski prosvetni reformatori procenili da je Radoja, kako nam ne bi kvario omladinu, najbolje deportovati iz srbistanskih škola.
Pa ipak neki zlobnici ovih dana tvrde da bi u ovom trenutku besmrtni Radoje Domanović bio idealan kandidat za predsednika. Samo je pitanje svih pitanja da li je i koliko narod srbistanski spreman da sagleda realnost i podrži nekoga ko će mu posle uludo protraćenih decenija umesto nebuloznih obećanja ponuditi krv, znoj i suze.
Piše: Aleksandar Arsenijević
