Radomane, da Vam nešto kažem (povodom teksta Rusofili da vam nešto kažem, KORENI, 19.8.2025.)

autor:Dragiša Čolić

Kad pročitam neki autorski tekst koji me zaintrigira – u bilo kom smislu, pokušam da vidim ko je autor, pa kako mi ime – Radoman Irić, moram da priznam, nije bilo poznato, verovatno zato što nisam iz novinarskih krugova, potražih na internetu i nađoh – Radoman Irić je novinar sa jednom od najbogatijih ličnih arhiva u Srbiji – Radoman Irić nije samo novinar. „Široj javnosti manje je poznat celokupan stvaralački opus ovog, slobodno se može reći, renesansnog autora…“ Mašala!

Pa sad, kako je red, da se i ja predstavim, a da ne izmišljam, prepisaću ono što piše na jednom od portala za koje sam pisao o ovim našim prilikama i nepprilikama – Dragiša Čolić, zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spada, kako kaže “u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade.“ A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način, njemu se to dopalo, nastavio da piše i eto ga tu gde je – preko 500 tekstova objavljenih na portalima: Koreni, Konkretno, Direktno i dr.

Više ne pišem – godine (renesansne, a nisam renesansni pisac – k’o neki).
Elem Radomane, kad je u pitanju Rusija, sve si u pravu, što bi rek’o Alan Ford – Bolje biti bogat nego siromašan. I ja bih to mogao da potvrdim, jer sam se tokom poslovne karijere viiše od 30 godina lomatao po svetu – od mnogih afričkih do krajnjih severnih zemalja, od zapada do istoka, pa tako postao i Evropljanin – zvanično (imam i britansko državljanstvo, naravno pored srpskog kojeg se ne odričem) i mogu da ti potvrdim da je mnogo lepše živeti u Londonu, nego u Rusiji, u kojoj sam mnogo puta bio – i onda i sada.

Ali Radomane, nije ni sve samo u lepoti. Rusija je ogromna zemlja, ptebogata mineralnim sirovinama i kad bi je oni sa Zapada pustili na miru, ko zna gde bi ona sada bila, ali vazda je ne puštaju – ni onda, ni sada. I Hitlera je, u početku, više intersovala Rusija nego Zapad, a ovi su se umešali tek kad su videli da onaj ludak nema nameru samo na tome da stane. Bilo kako bilo, ne bih dalje o tome, kažu da raspolažete bogatom arhivom, pa pogledajte – koliko žrtava, zemlja opustošena … idealan plen za bivše saveznike i njihove vaskolike želje da njom ovladaju. Podela na Jalti na dva interesna bloka – zapadni i istočni je bio jedini način da Rusija preživi.

U pravu ste kad kažete da o tim vremenima treba da konsultujemo Poljake, Čehe, Slovake, Mađare, Rumune, Bugare… da svima je njima bilo teško, taman kao i Rusima – ni njima nije bilo lakše, znam odlazio sam i u to vreme tamo, pa ne treba biti mnogo pametan i zaključiti da bi svi oni rado poželeli da žive na Zapadu. A Zapad je to potencirao i gnječio ih, nametnuo im trku u naoružanju, i ovi su u to morali da se upuste, jer to je bio jedini način opstanka – ulagali su u naoružanje i ono što su imali i ino što nisu imali i naravno da su i ostale članice bloka morale u tome da učestvuju iako bi svaka od njih već tada bila rada da preleti na Zapad. I tu ću da stamen, imate bogatu arhivu, pa je i čitajte.

Onda se početkom devedesetih godina desio Gorbačov na čelu Rusije, koji je naivno poverovao u zapadnu devizu – Mir, mir, mir, niko nije kriv, što bi rekla deca. Od sada će sve da bude drugačije, ima da se volimo … Gorbačov tu ljubav nije znao da naplati. U knjizi O opančarima i opancima (Beograd, 2012), sam o ttome rekao da Rusi žestoko zameraju Gorbačovu način na koji je to izveo. Morao je malo da trguje sa Zapadom: „Gospodo, dajte da vidimo kako to da izvedemo. O čemu hoćete prvo da razgovaramo?“ „O Istočnoj Nemačkoj? Horošo! O. K. Čekajte da vidimo računicu. Mi tamo imamo izgrađenih trajnih objekata infrastrukture koji vrede toliko i toliko. Imamo stacioniranih 250.000 vojnika. Oni treba ovde da se vrate, negde da stanuju, nešto da rade. Da bismo mogli da im obezbedimo posao, trebaće nam nešto sredstava za prestruktuiranje privrede, jer znate, 90 odsto naše sadašnje industrije je za vojne potrebe, a pošto sada nećemo više hladni rat, neće nam u budućnosti biti potrebno toliko. Gradimo novi svetski poredak – zajedno! Gospodo, to će da košta toliko i toliko.”

Pa tako redom. Ne on je sve to dao na veresiju Od obećanih sredstava Rusi su dobijali mrvice, i to u vidu skupih kredita i posle žestokih zajebancija – te nismo zadovoljni stanjem demokratskih odnosa u vašoj zemlji, te stanjem u Gruziji, Čečeniji, odnosom prema novim baltičkim zemljama bivšim članicama Sovjetskog Saveza itd.

U Rusiji se ništa nije promenilo, sem što je zavladalo vreme nekakve kvazi demokratije, sloboda na koju ta zemlja nije bila spremna … smenjivali su se lideri po ukusu Zapada, Jeljcin i slični i Zapad je takvu Rusiju obožavao, a ona je sve dublje tonula.
I tako je Gorbšov naivno ukinuo Rusiji status super sile i promovisao Ameriku kao jedinu supersilu, a oni, sa svojim poimanjem stvari, pohitali odmah da pokažu kako to u praksi ubuduće treba i da izgleda. I tu ću da stamen, izvinjavam se zbog dužine teksta, ali šta ćeš – potičem iz vremena istorijskog i dijalektičkog materijalizma, u kome se sve dešava u određenom vremenu i definisanom prostoru.

Da skratim i ovaj deo – sve je to tako trajalo, dok se nije pojavio Putin i povratio Rusiji dostojanstvo. Da li je to bilo lako – nije! Da li je u toj ogromnoj zemlji to moglo bez opozicije – nije! Da li sam ja koji o ovom pišem rusoffil, kako to Radoman kliče – nisam! Da li i dalje volim više da živim na Zapadu – volim! Ja samo pokušavam da razumem stvari, pre nego što o njima sudim.

Živeo sam u Londonu u vreme kad je donošena odluka o pristupanju Evropskoj uniji. Bile su o tome žestoke rasprave i mnogo protivljenja. Pobedili su “evtopljani”, najviše zahvaljujući Škotskoj. Jedino što su uspeli – odbranili su funtu. Nikako nisu hteli da pristanu da o njihovoj valuti odlučuje parlament od 500 ljudi, svakojakih političkih profila. Uzgred, znate li da je najbrojnija grupacija u Evropskom parlamentu tzv “narodna” grupacija gde eto spada i naša Srpska napredna stranka, te da se jedino tako mogu objasniti i mnoge odluke tog parlamenta koje se odnose na Srbiju.

I bili su moji Britanci u pravu. Ne bi Englezi dozvolili da im komanduje Ursula fon der Lajen – Nemica, od skoro i sa svojom zamenicom Kajom Kalas – Estonkom, zagovornicom raketiranja Rusije raketama dugog dometa, u pozadini sa novim nemačkim kancelarom Mercim, koji čak nudi da Nemačka o svom trošku – a ne o trošku NATO-a, kupi određenu količinu takvih raketa, a sve to uz direktno odobravanje ostalih baltičkih i severnih zemalja koje su listom bile na strani Hitlera u Drugom svetskom ratu, a sada sve to čine u ime demokratije, pa tako i prava Ukrajine da uđe u NATO – što je direktno u suprotnosti sa Minskim sporaziumima iz kojih je Ukrajina izašla neposredno pre ruske intervebncije, čime bi u potpunosti Rusiju bila zatvorena NATO zemljama, bez izlaza na more. Uz to valja reći da je i Ukrajina za vreme Drugog svetskog rata bila u društvu pomenutih severnih zemalja i da je prema ruskon življu u Donbasu – Donjeckoj i Luganskoj oblasti, izazivala, čini se svesno, razloge za intervenciju.

Rusija je bila primorana da interveniše radi zaštite svojih strateških odbrambenih interea, daleko više nego što Amerika na primer, štiti svoje strateške interese po celom svetu u nekih pedesetak ratova koja je inicirala od Drugog svetskog rata do danas. I koji je sad to razlog da zemlje Evropske unije tako unisono budu na strani Ukrajine u ovom ratu čak i evidentno na štetu svojih ekonomskih interesa. Čak je i Tramp posle nedavnog susreta sa Putinom shvatio da povratak Krima (sedište sovjetske crnomorske flote za vreme SSSR-a koji je pripao Ukrajini) i članstvo Ukrajine u NATO nisu na stolu za pregovotre o okončanju tog rata, a sedam najistaknutijih evropskih lidera idu u Vašington da zajedno sa Zelenskim ubeđuju Trampa da na to pristane. Kako to objasniti, a ne pomisliti da je među onima koji danas vode evropsku politiku – Nemačka sa svojim bivšim saradnicama, ponovo na pomolu želja za ostvarenjem onoga što nisu uspeli za vreme prethodnog svetskog rata. A trebali bi, kao ozbiljni ljudi da shvate, da Rusija taj rat ne sme i neće da izgubi i da je posebno opasno ako takvom politikom pokušaju da Rusiju bace na kolena, jer bi ona, u krajnjem slučaju, pritisnula ono crveno dugme i svet bi ušao u rat sa nesagledivim posledicama. Da li su oni svesni toga i da li su oni koji se sa tim ne slažu, automatski i rusofili, kako ih autor ovog teksta naziva. Uostalom, čemu alternativa – ili si rusofil ili rusofob. Radomane, svet nije crno beli, postoji sijaset i drugih boja.

A u međuvremenu, dok evropski lideri i Zelenski ubeđuju Trampa da bude na njihovoj strani u pohodu na Rusiju – sve do pobede, a do toga niti hoće niti sme da dođe, Ukrajina se i dalje razara i nevine žrtve padaju sa obe strane. Da je pameti, Ukrajinci bi trebali onom komedijantu Zelenskom – to mu je i pravo zanimanje, da sude za to kao ratnom zločincu, jer on uporno gura svoje neostvarive ideje, ne obazirući se čak ni na razloge koji su do rata doveli, na koje Rusi ukazuju, Tramp prihvata, a oni ih ignorišu.

Nabraja Radoman i nekakve benefite koje od Evrope imamo, pa među njima i devizne doznake koje svake godine iz Evrope stižu ovde u zemlju, pa i to stavlja Evropi na pozitivni konto, a to bi isto bilo kao kad bi Filipini i druge siromašne zemlje, a evo sada će njih 50.000 i iz Afrike, koji ovde rade po fabrikama i voze autobuse gradskog saobraćajnog preduzeća za plate za koje ni ovi naši ne mogu da žive, držale Srbiju kao dobrotvora za to. Pa ne prave naši gastarbajteri po evropskim zemljama sebi profit već svom evropskom poslodavcu. A u tom pozitivnom nabrajanju o dobročinstvima kaja otuda stižu Radoman ne pomenu i ko nas je kada a koliko puta bombardovao. Ne pominje ni kopanje litijuma po Srbiji, radi zelene Evrope po cenu pretvaranja Srbije u suvo rudište. Pominje Radovan opredeljenje – zemlje EU ili zemlje Briksa. Pa čija politika dovodi do te dileme?
Puna su im usta jadnih ljudskih žrtava u Ukrajini – jesu to žrtve, rekoh gore ko je glavni krivac za to, a ignorišu dnevne kvote od sto ubijenih Palestinaca svakog dana u Gazi, najviše u redovima dok čekaju na distribuciju hrane kako bi prehranili svoje najdraže koji istovremeno umiru od gladi.

Kako Radomane objasniti odluku sa poslednjeg samita evropskih lidera od pre nekih mesec dana koji su odbili da donesu predloženu odluku o osudi Izraela za kršenje ljudskig prava u Gazi. Da to je bila ublažena formulacija – ne zbog kršenja prava na živoot, već kršenja ljudskih prava. Vratili su odluku na dorado, raspravljaće o tome ponovo posle sezone godišnjih odmora.

Eto Radomane, to a i još mnogo toga sam mogao da ti kažem jer u stvarima u koje si se upustio da drugima deliš lekcije i lepiš kvalifikacije nije jedini kriterijum da li se lepše živi u Evropi ili u Rusiji.

I da ponovim, ako ti još uvek nije jasno – i ja bih rađe žiiveo u Evropi, ali bi itekako imao šta da im zamerim, pa mi ne pada na pamet podela koju namećeš – ili si rusofil ili si rusofob. Nisam ni jedno ni drugo. Just think anout, what I mean!