Radovan i sila nad silom

Zašto je danas Radovan Karadžić potrebniji Evropi nego Srbima

1.
Nema veće utehe i nade ugnjetenima od one da i nad Silom ima Sila. Bog? Istorija? Vreme? Rusi? Slučajnost? Svejedno! Sila je htela da presuda Radovanu Karadžiću bude pročitana 24. marta, na dan kad Srbi, čak i oni metiljavi, celom svetu gledaju u oči i pitaju: „Ko je kriv za ovo?“ Sila je dakle htela da čitanjem presude Karadžiću na taj dan Srbima začepi usta i da se tog dana čuju samo robotizovani prevodioci iz Tribunala (sa onim idiotskim akcentom) Jelena Milić (nije nas NATO mnogo pobio) i Nataša Kandić (tukli su nas zbog Miloševića, što će reći zasluženo).

A šta je htela Sila nad Silom? Na dan kad se čitala presuda Karadžiću u Hagu, jednoj od evropskih prestonica, u evropskom i NATO sedištu Briselu građanima nije teško padalo da se drže instrukcije policije i ne izlaze na ulicu ako baš ne moraju. Jer Evropom su tog dana vladali zbunjenost i duboki egzistencijalni strah od islamističkih terorista.

2.
Vratimo se iz Brisela u Hag, samo dva sata vožnje na sever. Uz aplauze celog tog preplašenog evropskog Zapada – ne, doduše, onako trijumfalističke, kakvi bi bili pre deset godina, već više onako jer-mi-ne-umemo-drugačije – na 40 godina robije osuđen je Evropljanin koji se prvi, uz velike žrtve i nikakvu pomoć, pre četvrt veka, pre svih drugih, tukao protiv istih tih islamističkih terorista.

Zašto je to važno? Zato što je osnivanje Republike Srpske grandiozni legat Karadžićeve političke prošlosti. Karadžić danas Srbima – izuzev duga koji, razumljivo, osećaju prema njemu – više nije potreban. Njegovo delo stoji, i nije na njemu, već na njima da ga odbrane. Legitimacija Karadžićeve budućnosti, međutim, jeste evropska. Istina, Evropa još nije podigla ruku u čin samoodbrane, ali nema nikakve sumnje da će, prema prirodnim, a ne društvenim i političkim zakonima, i to morati da se dogodi pre ili kasnije. Naravno, takva samoodbrana, ako bude imalo pretendovala na uspeh, podrazumevaće preciznu dijagnozu problema, njegovu genezu, učesnike i mračne puteve kojima je tragovima ubica isprepletena njena teritorija.

3.
I šta će tada zaključiti? Kako su s početka 90-tih mudžahedini preko njenih aerodroma, sa novcem u džepu njenih i američkih službi, sletali na zagrebački aerodrom, da bi otuda bili raspoređivani po Bosni i jedinicama Alije Izetbegovića. Ali to je prošlost, kome je do toga?

Možda je, ali ta prošlost itekako je ugrađena u sadašnjost, u kojoj stanovnici evropskih gradova sa strahom hodaju svojim ulicama, zagledajući se u oči i ruke svakom svom tamnoputom sugrađaninu. Mudžahedini, koje je u Bosni Zapad video kao borce za svoje političke projekcije i interese protiv Karadžićevih Srba, uvećani i razmnoženi, razlili su se po Kavkazu, Iraku, Libiji, Siriji, čak i Ukrajini, po pravilu, ostavljajući iza sebe najnesrećnija mesta na planeti. A onda su se ponovo vratili u evropske gradova, i to, gle čuda, redovno preko Sarajeva, svoje sigurne kuće, sigurnije danas nego onda.

4.
Drakonska presuda Karadžiću otuda je samo jedna tačka u vremenu, u kome je on, kao dostojanstven čovek, nosio svoj krst i koji će nastaviti da nosi. Braniti danas Karadžića – recimo tako što bi, prema njegovoj optužnici, vrlo jednostavno mogli da za genocid i ratne zločine budu osuđeni velikani Drugog svetskog rata Staljin, Ruzvelt i Čerčil (o Trumanu da ne govorim) – nije moguće ni bolje ni efikasnije nego što to čini ona Sila nad Silom s početka priče.

Konstatovati danas da će vreme pokazati ko je Karadžić, nije više ni nagađanje ni projekcija želja. To je u vremenu vidljiva trajektorija i, iako nismo na tačci njenog finala, nema nikakve sumnje da jesmo na njoj i u kom se pravcu krećemo.

5.
Nije reč o tome da Haški tribunal nije doneo ni istinu, ni pravdu, ni pomirenje, što su bile velike reči kojima je najavljeno njegovo osnivanje i branjen njegov rad. Čak ni o tome da je taj sud bio deo sistema ratnih i poratnih zapadnih ustanova, u kojima je rat protiv Srba nastavljen civilnim institucionalnim sredstvima. Radi se o tome da je Haški tribunal danas relikt jednog sveta, koji je najpre nastupio kod nas i koji je neke od nas tada i mogao da prevari, usađujući nam sumnju u sebe, čak i u svoje razloge i prava. Ali, posle Srbije 1999, posle Avganistana, Iraka, Libije, Ukrajine i Sirije, da li je ostao iko ko u tom svetu može da prepozna bilo kakve obrise pravičnosti? Čak su i nakaze koje taj svet brane po našim televizijama odbacile argumentaciju svoje moralne superiornosti, pokazujući se u pravom svetlu – kao izopačeni sejači straha od Sile.

Naravno, Srbi imaju mnogo razloga da zaziru i budu oprezni pred Silom koja je u naše živote unela Haški tribunal. Ali smisao tog zazora sve je ispunjeniji verom u Silu nad Silom, i otuda Srbi iz godine u godinu sve glasnije i jasnije progovaraju o 24. martu 1999, o 4. avgustu 1995, o Jasenovcu…, i progovaraće sve glasnije o sve više datuma o kojima su ćutali.

Zato ne treba žaliti nad Radovanovih 40 godina. Njegove nejake ljudske ruke ispunile su i još ispunjavaju jedan život univerzalnim smislom čak i kad ih u Hagu drži skrštenim na optuženičkoj klupi. Više se od toga u životu ne može.

Željko Cvijanović

http://standard.rs