Juče, na Badnji dan, na Kosovu je pucano u decu! Nije prvi put, naročito ne o velikim praznicima, a ako se svaki napad na Srbe i na srpsku nejač završi ovim zidom tišine, plašim se da neće biti ni poslednji!
Rođaci krenuli po badnjake da svoje kuće i ukućane obraduju, a pre njih je do kuća stigla vest kako je na njih pucao jedan Albanac. Kakvi su to narodi, neki od onih kojima smo klicali „Bravo, komšije!“, koji uvek na nas udaraju o velikim praznicima. Kao da se staraju o tome da svaki radosni praznik okite tugom. I svako malo, o praznicima, mi umesto da se radujemo, pomislimo jednim delom svoje duše da bi nešto moglo da se desi. I evo, desilo se po ko zna koji put. Ali Gospod je veliki, pa je sačuvao Miloša i Stefana. Ali nije sačuvao njihove roditelje, komšije i ostale Srbe na Kosovu i Metohiji. Nije ih sačuvao od plača, brige, zapitanosti nad budućnošću.
A do čega je dovela ovolika količina anacionalnih televizija sa nacionalnom frekvencijom… Da ne govorim koje televizije, koji mediji, svi znamo – u svojim informativnim emisijama i vestima pomenuli su da je „na Kosovu došlo do manjeg incidenta“, a onda su prešli na Ukrajinu. Na decu je pucano, „surovi profesionalci nezavisnih medija“! Na srpsku decu! Ostavite se malo zadataka koje vam diktira platni spisak! Gde je sad srpska zastava, molba za inostranom intervencijom, emisija u kojoj se nariče nad sudbinom naše dece? Nema! Kad neki Ukrajinac ispusti tortu, vi plačete nad njim, a kada se puca na srpsku decu – to je incident!
Ne znam ni šta više da napišem na ovu temu. Čim sam čuo vest, pomislih na našu decu na Bistrici… Okrenuo mi se ceo praznik oko glave. Odjednom, ništa više nema veze sa slavljem i sa molitvama za zdravlje i sreću, već sa tugom, beskrajnim kliktanjem da vidim jesu li ta deca dobro i sa molitvama za njihovo izbavljenje. Lako je nama koji ne živimo na Kosovu i Metohiji da pišemo odavde i da tugujemo na daljinu, rekli bi neki i bili bi u pravu. Još lakše je znojiti se pod reflektorima televizija koje su izveštavale o ovome i pričati sve i svašta. To ništa ne pomaže!
Srbija, ako je država i ako je Srbija, treba da odgovori na ovo! U pitanju nije obesna igra jednog Albanca, u pitanju je teroristički napad na srpsku decu! I neću da dajem nikakve predloge šta bi trebalo, šta ne bi, samo ću da se molim za tog dečaka i njegovog rođaka!
Namam snage ni za šta drugo… Nemam nakon onog snimka na kom jedno srpsko dece grca u suzama i ne može da shvati gde je dok ga lekari umiruju govoreći mu da mu tu u bolnici niko ništa ne može. One male grudi koje se ubrzano podižu i spuštaju udišući i izdišući strah umesto vazduha, ona borba za povratak u stvarnost, to su stvari koje nadilaze najgore strahove svakog roditelja!
I prestanite da se po društvenim mrežama obraćate toj deci sa „Srećne vam rane junačke!“, „Vi ste naši heroji!“, „Tako je, Srbende!“ i ostalim porukama. Da je sreće, ne bi naša deca nikad bila ni rasplakana, a kamoli ranjena! Sreća je u njihovom povratku kućama svojim roditeljima i svom najvećem prazniku! Jesu herojski sve istrpeli, ali oni nisu heroji, nego žrtve koje su se ponele herojski! A tek „Srbende“… Pa tim povikom u ovom kontekstu poručujete da smo svi mi Srbende samo kad trpimo, kad stradamo, a nismo… Srbenda je onaj ko voli svoju zemlju, slavi slavu, proslavlja svoje praznike i Gospoda i povrh svega – voli i štiti svoju i svu ostalu decu i porodice! Zakazali smo na ovom poslednjem, nažalost i najvažnijem.
Mir Božji, Hristos se rodi! Hvala Bogu na sačuvanim životima. A sve one koji su mogli nešto da urade, neka je sramota onako razdraganih i pripitih pored velikih vatri u portama crkava gde se sinoć nisu setili da se barem pomole za Miloša i Stefana.
Ono je naše dete u onoj bolnici na onom stolu i ona rana je rana svih nas. Nekoga ta rana boli, a nekoga, izgleda, i ne baš previše…
Autor: Milan Ružić
