Rani Albaniju da te ujede!

0
847
Foto: pixabay.com

Da ne bude zabune, nije greška u naslovu, već to shvatite kao metaforu. Jer, nije moguće hraniti neku državu. Možete nahraniti čoveka, više ljudi, kuče je moguće nahraniti. Posle te ono ujede!

Doduše, nije potpuno neispravno reći da neko hrani određenu državu. Recimo, država „Kosovo“ teško bi opstala, to jest, teško bi prehranila svoje stanovništvo bez obilate pomoći njenih sponzora i zaštitnika. Ne pomaže ni rast izvoza raznoraznih hemikalija, praškova, tableta i sličnih produkata hemijske industrije i domaće manufakture s Kosova upravo u zemlje sponzore i zaštitnice „mlade evropske demokratije“. Pre svih zemlje demokratskog Zapada!

No, vratimo se mi našoj temi. Upravo je premijerka Srbije darivala Albaniji dva miliona evra pomoći radi otklanjanja posledica nedavnog zemljotresa u Albaniji. Ništa neobično. Ima se, može se. Darivali smo mi, tačnije, neko drugi, ali u naše ime, dva miliona i Hilari Klinton za njenu predsedničku kampanju u Americi. Na sreću, nisu je Amerikanci izabrali i pored naše milionske donacije. Daruje Srbija i firmama sa Zapada, ali i sa Istoka, kada otvore neki pogon u Srbiji. Poklanja se zemljište, daju novčana sredstva za zapošljavanje radnika, otpisuju porezi, i ko će znati šta se sve poklanja braći iz Emirata, Turske, Nemačke ili Italije? Važno je da zaposle mlade srpske radnike i da im isplate minimalni lični dohodak. Oko 250 evra mesečno! Malo li je? Ima dovoljno za hleb, vodu, mobilni, poneki bromazepan, koliko da ublaži stres na poslu, i za konopče! Ono za sušenje veša, mada može da posluži i u druge svrhe. I sve češće i služi u te svrhe!

Lepo je pomoći unesrećenom, nemoćnom, gladnom i bolesnom. I tu se vidi humanost naše premijerke i njene vlade, s kojom se ona sigurno konsultovala i od vlade dobila odobrenje za pomoć Albaniji. U Srbiji premijer(ka) ima najveću vlast i normalno je da može samostalno da odlučuje. Opet, kažemo, u dogovoru s ministrima. Tu niko nema pravo da im se meša u posao, da im nameće stavove, ili da im, ne daj Bože, naređuje. Humano, ljudsko delo ova pomoć, ponavljam. Međutim, izgleda da je pomoć bila nepotrebna. Jer, već dan-dva potom Albanija najavljuje zajedničke napore s onim „Kosovom“ u zadobijanju priznanja države „Kosovo“ od strane država koje ga još nisu priznale. A nije ga priznalo brojčano više od pola sveta. Nisu ga priznale čak ni neke nebitne države poput Kine, Rusije, Indije, Španije… A priznale velesile: Montenegro, Makedonija (Severna, ali i oni s juga, Bitolj, Prilep i slični), Avganistan među prvima!

Ne čudi zajednički posao Albanije i Kosova. Ista su to… bratija! Stvar je u tome što lobiranje za priznanje košta. Isto košta kao i lobiranje za povlačenje priznanja. Da biste nekog ubedili da vam prizna državu, koja je to samo na papiru, i za koju nije ni čuo tamo na nekoj Tongi, Surinamu ili Grenadi, morate dobro da odrešite kesu. Da podmažete demokratski izabranog predsednika, odnosno premijera, ponekog ministra, možda predsednika ustavnog suda te parlamentarne demokratije. A, rekosmo, „Kosovo“ i pored rastućih prihoda od izvoza raznih hemikalija ne može da izdvoji novac za dobijanje priznanja države od za sada uzdržanih svetskih velesila. I sada će pomoći Albanija. Na svaki mogući način, a najpre novcem. Dakle, Albanija ima para. Mi im obnavljamo porušene kuće i saobraćajnice, a oni plaćaju korumpirane belosvetske hoštaplere da uspostave diplomatske odnose s carstvom narkomafije!

Srbija leči decu slanjem SMS poruka, skupljanjem priloga na ulicama, moljakanjem na tv ekranima, a mi pomažemo neprijatelja svoga. Koliko puta je onaj Rama ponizio Srbiju, pa čak i prvog među nama? A baš taj prvi među nama hoće da pravi „mali Šengen“ s Albaniojom. Auto-put će da gradi prema Albaniji. Valjda da ubrza dolazak albanskih turista u Srbiju? Albanskim trgovcima, s bilo koje albanske strane, putevi nisu važni. Pronađu oni već način i kod loših puteva kako će da opskrbe srpsko tržište albanskim produktima visoke prerade!

Čini se da se u Srbiji ništa promenilo nije. Neposredno nakon Drugog svetskog rata „maršal“ Tito je planirao federaciju Jugoslavije s Albanijom Envera Hodže. Srpskim seljacima su revnosni komunistički zlikovci čistili ambare, da bi tim otetim žitom, ali i mesom, mašću, vunom…, nagradili Hrvate, Slovence i čak Albance u zemlji orlova. Da ne trpi bratski albanski narod. Informbiro je doveo do razlaza dva azijatska diktatora. Potom je Enver Hodža bio najveći dušmanin  Jugoslaviji, a pre svih Srbiji, do svoje smrti. Albanci su Srbima bili neprijatelji i pre Envera Hodže, bili su pod njim, ostali su to do danas. I biće dok postoje i oni i mi. Gde god da žive, šta god da rade, oni nama dobro ne misle. Mi s njima možemo. Tamo gde su Albanci u manjini, Srbi ih ne diraju. Poštuju ih bolje nego svoje. Gde su Albanci u većini, Srbima nema života. To valjda svi vide? Osim možda onih koji to ne žele da vide? Ili ih njihovi mentori pritiskaju da zatvaraju oči? Izgleda da isti mentori drže u šaci sve balkanske vlastodršce. A upravo tim moćnim mentorima odgovara nestabilni Balkan. E, sada ne treba žaliti ni ove naše što ih strani gospodari  ponižavaju i ucenjuju. Davno je rečeno ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju!

Miodrag Tasić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime