Govor i ćutnja

3
1395

Osim što me svaki put iznova zlokobno vraća na misao kako bi to mogao biti završni verbalizovani čin naše novovekovne kosovske tragedije – započet jednim drugim govorom od pre nepunih trideset godina – ništa drugo ne razabiram u vezi predstojećeg govora Aleksandra Vučića na Kosovu koji se, kao kakav koncert i estradni nastup, pompezno danima najavljuje i promoviše. Samo što još ne idu kajroni na televiziji i sekvence u reklamnim blokovima ali sačekajmo taj famozni 9.septembar- biće i toga. Ispada – u toj tizer kampanji koja znalački dozirano podiže tenziju i pravi famu – da je sam govor bitniji od problema koji mu je povod a i od Kosova samog. U suštini, za govornika i ove koji mu saslužuju u toj promociji „istorijskog obraćanja“ (kome?) on to i jeste.

Verovatno se i koncipira tako da njegov krajnji domet i rezultat bude politički kapital u bespoštednoj i permanentnoj izbornoj kampanji: reči, reči, samo reči koje ništa ne koštaju ali mogu dobro da se konvertuju u rejting sa ove strane administrativne (ili prave) granice. Biće izgovorene sa one strane Brnjaka i Jarinja a megafon je podešen da odjekuju ka Nišu i Beogradu. Priština ionako odavno ništa ne sluša, osim ako nije izgovoreno na engleskom sa američkim naglaskom.

Slobodan Milošević se govorom na Gazimestanu ustoličio kao neprikosnoveni lider Srbije i srpstva, Aleksandar Vučić bi da se sličnim govorom kao lider potvrdi. S tom razlikom, što je juče gorljive fraze o kolevci srpstva izgovarao komunistički apartčik maskiran u nacionalistu, a sutra će ih izgovoriti nacionalista odbegao u liberale i evropejce. Različiti igrači, rezultat – isti!

Ako apstrahujemo ovaj sitnošićardžijski motiv, čemu onda još taj govor? Pojma nemam, kao što o tome pojma nemaju ni ovi njegovi najavljivači i promoteri a ponajmanje narod, kako onaj na Kosovu i Metohiji tako i ovaj u Srbiji. Oni tamo jedino znaju da od govora vajde nema – a štetu da napravi može, nama ovamo su već počeli na nos da izlaze i većina je toliko oguglala na tu logoreju da bi ostali ravnodušni taman da tamo Vučić oglasi početak novog Kosovskog boja ili, pak, ozvaniči predaju Kosova. Ma daj, rekli bi mnogi i naručili još jedno pivo.

Da Vas podsetimo:  Istorija koju uporno zaboravljamo

U suštini, istinske potrebe za bilo kakvim velikim govorom, naročito onim kome je drugo ime istorija – nema. Stvari sa Kosovom su odavno sa poljana, trgova i gazimestana pomerene za, kakve-takve, pregovaračke stolove gde se govori tiho i bez velikih reči, nateže se, zateže i popušta, cinculira i trguje i nikakve velike reči na otvorenom nekog novog govornika sa vetrom u kosi, ne mogu anulirati prozaično i, najčešće, nedostojanstveno ciganjenje po aulama briselskih birokratskih tvrđava. U kojima, juče neka Ketrin a danas neka Federika, sekundira balkanskim poglavicama uz namešteni osmeh i hladne sendviče. A njima, vidi se i sa Gazimestana, nije više ni do smeha ni do sendviča već bi nekako da oposle taj nezahvalni posao koji im je pripao u agendu pa da se konačno razilaze, svaki u svoj pašaluk.

Ako je, takođe bučno najavljivan, unutrašnji dijalog o Kosovu neslavno završio u jalovom vaganju patriotizma i izdajništva, šta može uraditi jedan monolog istog onog koji je opstruirao široku i kvalitetnu raspravu o kosovskom pitanju, svesno ili nesvesno preuzimajući rizik da tako krupnu stvar sam rešava i prelama. Kao sve će nam reći u Velikom govoru a godinama nas ostavlja bez ijedne validne informacije o tome sa kakvim začinima se kuva kosovska čorba na ringli briselskih pregovora. Nego nam kao koske na kašičicu dozira poneku metaforičnu pikanteriju i po principu toplo-hladno, čas se junači i patriotizira a čas nam saopštava kako je sve propalo ali se on, eto, bori svim snagama da propast ublaži. O onome što bi trebalo da nam ovde i sada kaže – ćuti, a govoriće u Kosovskoj Mitovici, računajući, valjda, da će će te reči dobiti na specifičnoj težini zbog toga što će biti izgovorene na svetoj kosovskoj zemlji. Neće. Kad imaš i hoćeš nešto da kažeš možeš to reći i sa žardinjere u Knez Mihajlovoj. Kad nemaš džaba je i da ti mikrofon postave na vrh onog gazimestanskog spomenika.

Da Vas podsetimo:  NVO i Srebrenica: Koliko košta podrška rezoluciji o genocidu? (I ko to plaća)

Ranko Pivljanin
iskra.co

3 KOMENTARA

  1. I Karadjordja su velike sile ubedjivale da bude „konstruktivan“ i „realan“!! Jos 1804.god. velike sile su Karadjordja i ustanike ubedjivali da ne treba da obnavljaju drzavnost Srbije, i da treba da budu „realni“!! Pre 214 godina srbske vodje su donele sudbonosnu odluku o podizanju ustanka ali istovremeno i o tome da Srbija bude uredjena i pravna drzava, jer cilj nije bio samo proterivanje Turaka vec i izgradnja sopstvene drzave. Borbu su bili nastavili donosenjem Sretenjskog ustava 1815.god. koji je u to vreme bio jedan od najsloodoumnijih u Evropi. Sta je danas ostalo od tih velikih tekovina borbe za stvaranje drzave, njene nezavisnosti i integriteta? Da li su danasnji Srbi potomci nasih slavnih predaka? Da li imaju i jedan gen u srbskoj krvi od njih? U Bgd-u ima 2,5 miliona stanovnika, nisu u stanju da organizuju demnostracije ispred Skupstine u odbranu Kosova i Metohije, da izadje 100.000 ljudi i trazi ostavku izdajnicke americke-vazalne tkz.“srbske“ vlade! Svuda u Svetu su demonstracije po raznim drzavama, samo u Srbiji muk i tisina, kao da je u toj drzavi „raj na zemlji“!?! Uzas!

  2. Неки су оставили емоције иза себе да би могли оберучке да се маше сенвича. Врло боде очи да у овом „здраворазумском“ расуђивању нема ни речи о томе ко је Србе на Космету гурнуо у „уклапање“ у парадржаву „Косово“ (нећемо рећи, само ћемо трипут намигнути – исти онај који сад прича о „прихватању реалности“). Ни речи о томе да велика већина људи у Србији не жели да се одрекне Космета (за њих је ово и написано, са љубављу за српски народ, од Вучића). Ни речи о томе да би Србија могла да се понесе као држава – кад се већ тако зове – и да се повуче из бриселског споразума, не чак ни зато што су противуставни, него зато што друга страна није испунила ту једну једину, смешну обавезу о оснивању ЗСО, коју је преузела. Ни речи о томе да Србија има све законске основе да задржи Космет, и да је само до ње да захтева поштовање резолуције СБ УН 1244. Ни речи о прихватању те, стварне реалности. Зашто? Зато што за то не следује сенвич…

  3. Umesto velikih reči, Srbima na KiM treba reći surovu istinu.

    Moraju da se „uklope“ u kosovsko društvo i da sami bez posredovanja Beograda nađu „formulu“ za suživot sa komšijama Albancima na KiM, ma šta to značilo, jer je to jedini način da srpska zajednica opstane na KiM.

    Naravno, Srbija će i ubuduće pomagati Srbe na KiM, saglasno svojim mogućnostima.

    Povratak KiM u ustavno-pravni sitem Srbije će morati da pričeka neka druga i bolja vremena, a do tada Srbija treba da pomogne srpskoj zajednici na KiM da postane samoodrživi entitet koji je sposoban da opstane u decenijama pred nama.

    Srpsku zajednicu na KiM moramo „osposobiti“ da živi od svoga rada a ne od „para iz Beograda“, jer je to najbolji način da se zaustavi iseljavanje Srba sa KiM.

    Verujem da su Srbi na KiM svesni situacije u kojoj se nalaze i izazova koji im predstoje, pa im saopštavanje bolne istine neće teško pasti.

    Javnost u Srbij se mora konačno suočiti sa istinom i ostaviti emocije iza sebe. Kao što smo ostavili emocije kada smo prihvatili da ne živimo više u istoj državi sa Srbima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i Makedoniji…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime