Jeste li gledali film Rašomon? Za one mlađe, radi se o genijalnom filmu japanskog reditelja Akire Kurosave iz 1950. godine, crno-beli, u kome, ukratko, četvoro ljudi, svedoka i učesnika jednog zločina, svedoče o jednom istom događaju, svako iz svoje vizure, potpuno različito, razotkrivajući svojim svedočanstvima mnogo više sebe i svoje karaktere nego sam događaj. Kurosavin film nazvan je po nekom hramu čije ime je bilo Rašomon, iz koga je kasnije nastao izraz rašomonijada kao sinonim za situacije u kojima je teško utvrditi istinu.
Slučajevi uzbunjivanja, govorim i iz ličnog iskustva kao uzbunjivač, često se pretvore na kraju u jednu veliku rašomonijadu. U tom smislu ni slučaj Aleksandra Obradovića iz Krušika, uzbunjivača koji je uhapšen jer je obelodanio sumnjive poslove u tamošnjoj fabrici oružja u koje je umešan i otac ministra policije, nije izuzetak. Pre pravilo koje ne važi samo za Srbiju, kako to obično naglašavaju oni koji se uzbunjivača sete samo kada im zatreba argument za tvrdnju da nema gore zemlje od Srbije.
Uzbunjivači u Srbiji nisu često hapšeni, to se dogodilo, da znamo, tri puta – osim Obradovića pritvarani su i policajci iz Potočara, a najduže je u pritvoru bila građevinska inspektorka Zorica Dragutinović, o kojoj javnost skoro da i ne zna ništa jer ni medijima ni političkim partijama ona nije interesntna kao dva prethodna slučaja. U nekim zemljama, pa čak i „obećanim“ kao što je Amerika, uzbunjivači su osuđivani na višedecenijsku robiju ili primorani da žive u izgnanstvu, iako je je dokazano da je ono što su prijavili istina. Ali nećemo se ugledati na takve slučajeve, niti ćemo zbog toga za Ameriku reći da je najgora zemlja na svetu, pogotovo zato što je upravo Amerika zemlja sa najdužim, čak 40-godišnjim iskustvom u zaštiti uzbunjivača. Mada će, naravno, biti i onih koji će Čelsi Mening i Edvarda Snoudena koristiti kao argument za baš takve tvrdnje, mora se reći da se od Amerikanaca najviše može naučiti o uzbunjivanju, kako o pozitivnim tako i o negativnim iskustvima. Isto kao što treba reći zbog onih koji to ne znaju da Srbija u svetu slovi za zemlju sa najboljim zakonom za zaštitu uzbunjivača koji danas prepisuju zemlje Evropske unije, čije standarde inače pokušavamo da dostignemo. Ovi, neko će reći, paradoksi, kako američki tako i srpski, takođe su svojevrstan rašomon. Dakle, činjenicu da u Srbiji koja ima najbolji zakon za zaštitu uzbunjivača hapse uzbunjivače, i da u Americi koja ima najbolju praksu u odbrani uzbunjivača oni bivaju zatočeni i prognani iz zemlje, mnogi će tumačiti na način koji neće remetiti njihovo već oformljeno mišljenje kako o Srbiji tako i o Americi.
Međutim, kao što progon i zatvor nisu Snoudena ili Čelsi Mening učinili manje uzbunjivačima, tako ni hapšenje nije to uspelo da učini Aleksandru Obradoviću. Ovaj rašomon, baš kao i Kurosavin, ima jednu nespornu činjenicu – žrtvu. U ovom našem rašomonu to je uzbunjivač.
Aleksandar Obradović, ma šta neko mislio ili rekao, je uzbunjivač koji je obelodanio informacije na osnovu kojih se može posumnjati, ne i tvrditi, da je Krušik nezakonito poslovao kao i da je u to bio umešan otac ministra policije Nebojše Stefanovića. Obradović je uzbunjivač po svom delovanju i načinu na koji je uzbunio. On bi to bio čak i kada bi sud odbio da ga zaštiti kao uzbunjivača. Ali on nema status uzbunjivača, kako se to pogrešno čuje ovih dana. Status uzbunjivača je pre donošenja zakona dodeljivala Agencija za korupciju i taj status, osim deklarativne funkcije, nije imao nikakvu a pogotovo ne zaštitnu funkciju. Omaška koju mnogi danas čine postavljajući pitanje da li Obradović može da ima status uzbunjivača ne bi bila zabrinjavajuća da je ne čine čak i advokati samog Obradovića koje je angažovao da ga brane pred sudom od optužbi da je počinio krivično delo odavanja poslovne tajne.
Zabrinjavajuće je i da su branioci Obradovića tako lako odustali od pozivanja na Zakon o zaštiti uzbunjivača koji u ovom slučaju može na više načina da zaštiti Obradovića. Čudno deluje kada čujete da jedina stvar oko koje se slažu Aleksandar Vučić, Obradovićevi advokati, tužilaštvo pa čak i neke nevladine organizacije jeste to da se Obradović ne može pozvati na Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Zašto? Ko mu to može zabraniti? Kako to da se i oni koji tvrde da Obradović nije uzbunjivač i oni koji tvrde da jeste slažu samo oko toga da se Zakon o zaštiti uzbunjivača ne može primeniti na njega? Šta bi mogli da budu razlozi za ovo protivprirodno jednoumlje?
Svima njima je zajedničko da pogrešno tumače zakon, svako iz svojih interesa i pobuda, neko možda i iz neznanja. Tumačenje jednog zakona, a to bi pravnici morali da znaju, nije puko čitanje članova zakona već stavljanje odredbi jednog zakona u neki kontekst. Kontekst određuje tumačenje. Da bi se jedan zakon dobro primenio nije dovoljno napamet znati njegove odredbe.
Dakle, iščitavanje člana 20 Zakona o zaštiti uzbunjivača, u kome se govori o uzbunjivanju tajnim podacima i gde se kaže da uzbunjivanje javnosti tajnim podacima nije dozvoljeno, nije sekira kojom se preseca ovaj mrtvi čvor. Da bi se ovaj član primenio mora se uzeti u obzir činjenica da uzbunjivač u ovom slučaju nije ni mogao da uzbuni ni jednim drugim kanalom koji mu je na raspolaganju osim uzbunjivanjem javnosti. Poslodavcu nije mogao da prijavi jer je sam poslodavac umešan u navedeno delo, a tužilaštvo i policija su eliminisani kao kanal zbog uticaja koji bi na njih mogao da ima ministar policije čiji je otac predmet prijave uzbunjivača. Uzbunjivač nije imao kome drugome da prijavi nezakonitost a da ne ugrozi sebe i dokaze, osim da svoja saznanja iznese u javnost. Naknadno postupanje tužilaštva i policije prema njemu samo dokazuje njegove sumnje da su i unutrašnji i spoljašnji kanali uzbunjivanja bili „kontaminirani“ i da mu je jedino ostala javnost.
Da li je krivično odgovoran jer je odao poslovnu tajnu iza koje se potencijalno skriva jedno krivično delo? Još prilikom donošenja zakona znali smo da će član 20 koji govori o uzbunjivanju tajnim podacima dovesti do ovakvih problema. Zato je Pištaljka tada podnela predlog Skupštini Srbije da ovaj član ukine ili ublaži i suzi pojam tajne, zbog mogućih i verovatnih zloupotreba. Parlament je odbio naš predlog. Zbog toga je Pištaljka na ovu temu pre par godina objavila izuzetnu uporednu studiju čiji je autor Igor Vuković, profesor krivičnog prava na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta, u kojoj se iznosi vrlo čvrsta argumentacija koja ide u korist Obradovića u ovom slučaju. Ukratko – uzbunjivač Obradović imao je pravo da uzbuni javnost jer je to činio u nuždi zato što su mu drugi kanali bili zatvoreni iz već rečenih razloga. Ne može se biti krivično odgovoran za odavanje tajne kada oznaka tajnosti služi da bi prikrila krivično delo. Interes javnosti da sazna za moguće kršenje zakona preteže nad time da se štiti poslovna ili neka druga tajna.
Odgovarajuća paralela, kako to danima objašnjavaju advokati Pištaljke, bila bi ona kada čovek provali u komšijski stan da bi ugasio požar u njemu koji ugrožava celu zgradu. Pošto je delovao u nuždi i bio primoran da počini krivično delo da bi sprečio veće posledice on ne bi trebalo da bude gonjen za provaljivanje u tuđ stan u kome je bio požar. U Evropskom sudu za ljudska prava takođe postoji praksa koja stoji na ovom stanovištu i koja u potpunosti ide u korist uzbunjivača. Poznat je slučaj Guža protiv Moldavije u kome je sud presudio u korist uzbunjivača iz državnog tužilaštva i oslobodio ga krivice iako je prekršio pravila o poverljivim dokumentima i izneo ih u javnost, jer javni interes preteže nad drugim interesima.
Da ne govorimo o tome da Zakon o zaštiti uzbunjivača na najbrži i najefikasniji način zaustavlja odmazdu prema uzbunjivaču i štiti ga od odmazde kakva je otkaz, na primer, i to dok se sudski proces ne završi, čime uzbunjivač ima obezbeđenu egzistenciju dok proces traje. Osim toga zakon štiti i porodicu uzbunjivača od eventualne odmazde, a na kraju zakon štiti i kolege Obradovića koji mogu pogrešno biti optuženi da su uzbunjivači ili da su mu pomagali u tome. Uzbunjivač može da tuži poslodavca, pa čak i državu, za odmazdu, o čemu takođe postoji praksa u domaćem sudstvu.
Svi već znaju za slučaj doktora Borka Josifovskog, bivšeg direktora beogradske Hitne pomoći koji je pre 13 godina upozorio javnost da pojedini lekari Hitne pomoći uskraćuju reanimaciju umirućim pacijentima da bi njihove adrese prodali privatnim pogrebnicima. U to vreme nije bilo zakona o zaštiti uzbunjivača, ali su advokati i novinari Pištaljke uspeli da nađu dokaze da se organizovana odmazda državnih organa nad doktorom Josifovskim sprovodi i danas. Advokati Pištaljke zastupaju dr Josifovskog pred sudom po tužbi protiv pet državnih organa među kojima su i Agencija za borbu protiv korupcije i tužilaštvo, a Viši sud u Beogradu je doneo presudu u kojoj se eksplicitno kaže da je dr Josifovski žrtva odmazde zbog izvršenog uzbunjivanja. Onda je izgleda neko shvatio da ovakva presuda nosi sa sobom kao posledicu neophodnost da se navodi dr Josifovskog ispitaju i počinioci kazne, što bi izazvalo priličan potres ne samo u zdravstvu, s obzirom na činjenicu da se policijska inspektorka koja je svojevremeno zataškala istragu ovog slučaja sada nalazi na čelu antikorupcijskog tima Ministarstva zdravlja. Tako je Apelacioni sud preinačio presudu Višeg suda, ne sporeći da je Borko Josifovski uzbunjivač i da je bio izložen odmazdi državnih organa zbog uzbunjivanja, ali odbijajući da mu pruži zaštitu jer, valjda, smatraju da je otkaz jedina opipljiva šteta koju je Josifovski trpeo, zanemarujući uništen život, karijeru pa i narušen ugled i zdravlje koje su posledica progona koje je uzbunjivač trpeo. Na žalost, ovaj slučaj će biti još jedan u nizu onih koji će pravdu tražiti izvan granica Srbije jer domaće pravosuđe nije imalo snage da se suoči sa samim sobom.
Dakle, zaštita uzbunjivača neće biti potpuna dok god svi nadležni organi ne budu radili svoj posao i ispitali nezakonitosti na koje ovi ljudi ukazuju. Međutim, mora se razlikovati nekoliko stvari.
Zakon o zaštiti uzbunjivača, što mu samo ime kaže, namenjen je zaštiti uzbunjivača od odmazde, a ne ispitivanju navoda uzbunjivača. Ispitivanje dela, odnosno nedela, na koja uzbunjivač ukazuje predmet su drugih zakona iz oblasti krivičnog prava. Time bi trebalo da se bave nadležne institucije zadužene za to, dakle tužilaštvo i policija. Zakon o zaštiti uzbunjivača nije loš zato što tužilaštvo ne radi svoj posao, naprotiv, on je dobar jer zaštitom koju pruža uzbunjivačima čini nužnim i neophodnim da se ispitaju navodi uzbunjivača. Kada sud utvrdi da je uzbunjivač žrtva progona i odmazde jer je ukazao na neku nezakonitost onda je valjda normalno da sud insistira i da se te nezakonitosti ispitaju kada već za njih zna. Zaštita uzbunjivača, dakle, zahteva da se ovaj krug zatvori i da tužilaštvo odradi svoj deo posla.
Zašto se, onda, osporava dobrobit koju Zakon o zaštiti uzbunjivača nosi i kako to da je to jedino pitanje oko kojeg se slažu vlast i opozicija u ovoj zemlji? Zašto se ovog zakona plaše i oni na vlasti i oni koji se za vlast bore? Ne bih da vam svojim odgovorima sputavam maštu.
Dakle, došli smo na kraju i do motiva. Kurosavin Rašomon govori o tome kako motivi i karakter posmatrača menjaju perspektivu.
Pištaljka se snažno borila i izborila da se iz srpskog zakona izbaci pojam dobre vere, na kome su do skora najviše insistirali Britanci, a koji je otvarao vrata svakoj vrsti manipulacije i premeštanja fokusa sa onoga što se prijavljuje na onoga ko prijavljuje. To je dobro poznata doktrina progonitelja uzbunjivača. Zato se postavlja pitanje zašto je Aleksandar Obradović prijavio sumnjive poslove, a ne da li su te njegove prijave istinite ili ne. Međutim, šta je za vas kao građane značajno – da li je Aleksandar Obradović hteo nekom da se osveti otkrivajući sumnjive poslove u Krušiku ili to da li je otac ministra policije zaista umešan u sumnjive poslove?
Već sama činjenica da otac ministra policije posluje sa državnom firmom i bavi se poslovima u kojima važnu ulogu može da igra politički uticaj i moć njegovog sina ministra, trebalo bi da bude dovoljna da se ovim slučajem pozabavi Agencija za borbu proptiv korupcije. Taman da nema nikakve sumnje u način poslovanja, Agencija bi morala da ispita da li ima sukoba interesa u ovom slučaju i da obelodani da li je ministar policije konsultovao ovu kontrolnu instituciju kada je njegov otac ušao u biznis sa državnom firmom. To se naravno nije desilo i malo je verovatno da će se desiti, čime će sadašnji direktor Agencije samo nastaviti „tradiciju“ prethodne tri direktorke od kojih je svaka ponaosob uhvaćena u skrivanju sukoba interesa najviših funkcionera, kako prethodnih, tako i ove vlasti, i koje zbog toga ne da nisu odgovarale, već su i napredovale, jedna od njih čak i do mesta sudije Ustavnog suda.
Uzbunjivači i oni koji se bave njihovom zaštitom znaju da je uobičajeni način skretanja pažnje sa onoga što uzbunjivač prijavljuje pokretanje rasprave o motivima uzbunjivača. Pitanje „Zašto je prijavio?“ treba da sakrije ono „Šta je prijavio?“. Slučaj uzbunjivača Obradovića nije izuzetak u tome. Međutim, motivi uzbunjivača nisu i ne smeju biti bitni, bitno je samo da li je ono što oni prijavljuju istina ili ne. Svaka eventalna zloupotreba uzunjivanja, koje su naravno moguće i dešavaju se povremeno, mnogo manje nego što bi bilo ko očekivao, najlakše će se utvrditi upravo ispitivanjem navoda samog uzbunjivača.
Da li se Aleksandar Obradović sveti jer mu je majka smenjena, da li je loš čovek koji je uz to i dovoljno lud da napravi haos od svog života samo da bi napakostio šefovima ili čak i ministru policije, sve i da je istina nije bitno za javni interes. A to da li je otac ministra policije koristio uticaj svoga sina da bi se obogatio trgovinom oružjem – jeste. I to je sva filozofija. Zato motivi uzbunjivača nisu bitni, ali svih ostalih u uzbunjivačkim slučajevima jesu.
Jasno je već svima da bi ovaj slučaj bio mnogo jednostavniji i lakši da je problem samo pravne prirode. Da li se Zakon o zaštiti uzbunjivača može primeniti na uzbunjivača bilo bi samo retoričko pitanje.
Međutim, ovo nije pravno već političko pitanje i slučaj. Iz mnogo razloga. Pre svega zato što je predmet uzbunjivanja visoki funkcioner vlasti, ministar policije iz najveće stranke, jedan od najmoćnijih ljudi u državi. Onda i zato što politika a ne ekonomski interes upravlja državnim firmama. Zato što tužilaštvo ne radi svoj posao jer je pod političkim pritiskom i uticajem. Pa i zato što branilac uzbunjivača nije tek neki advokat već takođe političar, jedan od političkih vođa opozicionih protesta koji već duže vreme ne uspevaju da okupe i motivišu dovoljan broj ljudi da bi bitnije uticali na promene u zemlji pa ovaj slučaj velikodušno koriste i u te svrhe. I to je legitimno.
I na kraju, ali nikako manje važno, što bi rekli Amerikanci, ovaj slučaj je izuzetan politički slučaj i zato što je u sve upletena i međunarodna politika i interesi, jer smo među objavljenim informacijama i tvrdnjama da oružje iz Krušika završava čak i u rukama islamskih terorista, videli i pasoše dvojice Amerikanaca koji su poslovali sa Krušikom. Na pitanje koje se moglo čuti više puta tokom ove afere, zašto je tek sada pisanje o ovom slučaju izazvalo toliki potres i na kraju dovelo do hapšenja uzbunjivača, iako su tekstovi sa skoro identičnim informacijama objavljivani i pre godinu dana i nisu izazvali ni upola ovoliko pažnje, pasoši dvojice Amerikanaca postaju informacija koja može dati odgovor. E, dalje se u ovom rašomonu snalazite sami. Nema više pomoći naratora ni kod Kurosave.
