Nije neka novost ako konstatujemo da pod uplivom ključnih poluga moći u državi često dolazi do neadekvatnih kadrovskih rešenja, odnosno da neretko motiv postavljenja na odgovorne funkcije nije stručnost nego politička logistika. Isto tako, neretko se dešava da u drugim oblastima društvenog delovanja faktori moći određuje standarde pri odabiru finansiranja pojedinih institucija, događaja i manifestacija, dajući im time značaj (kako manifestacijama tako i pojedincima), koji oni vrlo često ne zaslužuju. To je naročito primetno u civilnom sektoru, gde je često presudni uslov za dobijanje sredstava politička pozadina, dok se ostali, ozbiljniji kriterijumi, neretko latentno zaobilaze.
Ovaj princip funkcionisanja je višedecenijski. No, primetno je njegovo metastaziranje od 2000. za šta su svakako odgovorni svi politički akteri dominatni u tom periodu. Velike političke partije nisu imune od gore navedenih pojava, ali ono što je bitnije, kada su one u pitanju, jeste to da one snose veliki deo odgovornosti za stvaranje takve klime. Ipak, ove pojave su uglavnom više prisutne kada su u pitanju male stranke. Često bivajući „tas na vagi“, čelnici političkih stranaka sa malim uporištem u biračkom telu neretko koriste trenutak koji im se ukaže kako bi maksimalno eksploatisale iskrslu pogodnost (znajući da je mala šansa za dobijanje druge šanse), i u političkom, materijalnom i statusnom smislu maksimalno profitirale. To podrazumeva „udomljavanje“ sopstvenih kadrova kroz političke funkcije, omogućavanje logistike „svojim ljudima“ pri konkurisanju za projekte koja se dodeljuju nevladinom, ali i drugim sektorima, kao i zapošljavanje poverljivih ljudi na ključnim mestima u značajnim javnim preduzećima.
Dugotrajna održivost i funkcionisanje pomenutih principa, uprkos promenama vlasti, uz masovnu nezaposlenost i bedu koja je zadesila državu u post-petooktobarskom periodu, otupila je kritičnost gotovo svih društvenih struktura, i uopšte javnog mnjenja prema ovim pojavama. Štaviše one se u dobrom delu javnosti neretko percipiraju kao gotovo „prirodne“. Malobrojni i mlaki pokušaji da se nešto promeni bivali su neutralisani na različite načine. Sistem, sa svim svojim polugama moći, pojedince raspoložene da ga menjaju, ili odstranjuje ili apsorbuje, namećući im već postojeća sopstvena pravila (pri čemu sistem naravno mora da ima pravila i mora da postoji, s tim da uvek treba da postoje uslovi za njegovu korekciju).
Usled toga današnje najčešće promišljanje pojedinaca (čak i mladih ljudi, mada bi oni trebalo, i uvek su bili nosioci radikalnih ideja menjanja sveta – bile one dobre ili loše), svodi se na pokušaj infiltriranja u postojeće strukture kako bi se rešili sopstveni egzistencijalni problemi. Ko u tome uspe lojalan je postojećim državnim i partijskim strukturama, dok, sa druge strane, ko ne uspe ogorčen je, ali sa izraženom dozom destrukcije i animoziteta, što ga u krajnjoj liniji čini nemoćnim i neupotrebljivim za racionalnu kritiku širokog spektra spornih društvenih pojava i negativnih vrednosnih modela.
Otud u javnosti gotovo i da ne postoji ozbiljna kritika (radikalnih, a samim tim i neostvarljivih kritika ima možda i previše) pomenutih negativnih pojava (ili pak ona malobrojna ne dopire do ušiju onih koji bi trebalo da je čuju), jer se ona toliko navikla na njih, te ih smatra praktično nepromenljivim, a model funkcionisanja sistema nedodirljivim. I pojedinci i grupe najčešće promišljaju logikom ako ne možemo da pobedimo stubove ovakvog vrednosnog sistema pridružimo im se i prilagodimo. No, upravo zbog toga teško je čak i odrediti eventualne linije dopustive podrške, neretko spornim kadrovskim rešenjima koje se nameću, kao i favorizovanju određenih pojedinaca i grupa iz nevladinog i drugih društvenih sektora.
Odnosno, zbog naviknutosti na postojeći model funkcionisanja, kao i sveopšte apatičnosti i demotivisanosti (usled nedostatka vere u mogućnost promene), kada se promišlja o njegovom makar postepenom menjanju, manje je teško odrediti šta treba menjati, ali je znatno teže odrediti na koji način to treba sprovoditi, kao i društvo ubediti u potrebu borbe za revidiranje sistema kojim bi se postavila granica dokle može politička, ili podrška nekih drugih centara moći, da bude presudna i korisna za funkcionisanje društva kao celine. I, sa druge strane, kada i u kojim slučajevima bi trebalo da važe drugi vrednosni principi pri određivanju, bilo kadrovskih rešenja, bilo odabira organizacija koje bi bile finansirane za izvođenje pojedinih projekata, bilo ostalih, mnogobrojnih delatnosti u kojima bi struka trebalo da ima prednost nad ostalim često neprihvatljivim vremenom uspostavljenim društvenim kriterijumima.
Milovan Balaban
dnevnk.rs
