Parlamentarni i opštinski izbori u Srbiji, održani 21. juna, nisu samo poraz demokratije i civilizacije, poraz su same Srbije. Demokratija definitivno ne stanuje ovde. Makar u onom obliku kakvom smo je učili u školi. Istinski demokratska društva su, doduše, relikt prošlosti. Možda stara Atina i to samo za deo stanovništva koje je tada živelo u atinskom polisu. Ženama, robovima, siromašnim Atinjanima, politički život je bio nedostupan, tim više demokratija se na ove slojeve društva nije doticala.
Ipak, težimo navodno Evropi. Pod Evropom će građani Srbije najpre pomisliti i poželeti sebi društvo skandinavskih država, Nemačku, Francusku, Luksemburg, Švajcarsku… Malo ko bi od našeg sveta žudeo da živi u uređenom društvu poput onog u Hrvatskoj ili Bugarskoj, premda su i ovo članice Evropske unije i NATO pakta. Dakle, ni demokratija u Evropi nije svuda istovetna i na istim postulatima ustrojena. U navedenim primerima, kao i u kandidatima za Evropu, čitaj Albanija, Montenegro, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina…, demokratska pravila su nešto fleksibilnija. Kao i u Srbiji. Nije važno koliko će glasača izaći na izbore. Izbori su legitimni taman da i 20 % upisanih birača izađe na birališta. Tako je bilo s Albanijom. Zato i 45 % izašlih na izbore u Srbiji neće Evropu pokolebati da ih proglasi uspešnim i demokratskim.
Bojkot opozicije, potpuna pristrasnost medija u korist vladajuće stranke, korišćenje državnih resursa od strane vlasti u predizbornoj kampanji, ucene glasača, kupovina glasova, krađa, obmana i slični marifetluci, za „demokratski Zapad“ nisu prepreka da čestitaju pobedniku trijumf na izborima! Ni to što je više od 4 % nevažećih listića u kutijama za glasanje, što se glasovi tri miliona Srba broje već danima, dok u isto vreme 50 miliona glasova u Nemačkoj bude izbrojano za desetak sati, što u budućem parlamentu neće sedeti ni jedan istinski opozicionar, a verovatno će u narednoj vladi biti političara koji su osvojili desetak hiljada glasova, koliko je trebalo i potpisa za kandidaturu, neće promeniti zaključak evropskih birokrata iz Brisela da su izbori u Srbiji potpuno regularni!
Ali,šta mi možemo reći o proteklim izborima? Šta rezultati izbora donose ovom narodu? Verovatno je jednodušna i opšte prihvaćena poruka da je Srbija danas potpuno podeljena u dva nepomirljiva tabora. Čak i da je istina da je Srpska napredna stranka osvojila dva miliona glasova, a Socijalistička partija trista hiljada, to je zajedno nešto malo više od trećine glasova građana s pravom glasa. Autsajdere koji su bajagi opozicija vlasti, a u poslednjem trenutku iz ovih ili onih razloga rešili da ne bojkotuju izbore, nego su učestvovali na njima, ne treba ubrajati u prvu grupu.Ono malo njihovih glasača sigurno nisu ljudi koji bi glasali za ovakvu srpsku vlast. Pa i da od šest i po miliona upisanih birača odbacimo stare i iznemogle, one koje su na samrti, ljude koji su potpuno apolitični i nikada ne glasaju, kao i one koji žive po belom svetu a vode se u Srbiji, ono što preostane sigurno nije manje od broja koji podržavaju i glasaju vladajuće stranke. I sigurno bi na nekim poštenim i slobodnim izborima, kojima bi prethodila normalna politička utakmica, gde bi svi akteri bili ravnopravni i podjednako zastupljeni na televizijama, u štampi, društvenim mrežama, gde niko za svog suparnika ne bi mogao nekažnjeno reći da je fašista, izdajnik, lopov ili kriminalac, pitanje je ko bi nadvladao. I da li bi svi ovi što podržavaju ovu i ovakvu vlast u takvim uslovima činili to i dalje?
Svakako bi važno bilo i ko finansira stranke i iz kojih izvora. Međutim, sve je to „šta bi bilo kad bi bilo?“ Sada je stanje takvo da jedni trijumfuju i vesele se uz šampanjac i trubače, svejedno iskreno ili izveštačeno, a drugi su zgroženi, poniženi i potpuno apatični. Dva pola. Veća udaljenost nego što su Zvezda i Partizan. Skoro kao partizani i četnici. U ovom trenutku nam neprijatelji nisu ni potrebni. Dovoljni smo sami sebi. Idemo ka potpunom uništenju. Što opet ne znači da će nam se večiti dušmani, mnogobrojni i raznoliki, skinuti s grbače. Za potvrdu ovog navoda nećemo čekati mesecima ili godinama. Naredni dani će pokazati šta sve očekuje pobednike srpskih izbora. A da li će se Vučić, Brnabić i kompanija, ili samo jedan i jedini izboriti sa svim nedaćama i iskušenjima koja predstoje, ostaje da se vidi.
Bilo bi normalno da se narod ujedini pred opasnostima koja dolaze iz pregovora s „Kosovom“, od antisrpskog Montenegra, Kroacije, od „evropskih i NATO prijatelja“, od ostalih „bratskih“ suseda, od posledica koronavirusa, posrnule ekonomije, odliva stanovništva. To bi možda i moglo u normalnoj državi, normalnom parlamentu, odgovornoj vlasti i zdravoj opoziciji? Srbi su se ujedinjavali 1912. i 1914. Pred većim opasnostima nego što su čak i danas. Ali da neko sada očekuje jedinstvo celokupnog naroda pred elitom u liku Vučića, Dačića, Vulina, Malog ili onog Đurića, bilo bi iluzorno. Bar polovina građana ove namučene zemlje takvu elitu ne može da smisli!
Miodrag Tasić
