Rat do poslednjeg Ukrajinca

0
71

SAD vodi protiv Rusije rat do poslednjeg Ukrajinca, reče Dimitrije Peskov, portparol i sekretar za štampu ruske Vlade, i – u pravu je. I sad dolazimo do pitanja – da li to znači da smo ja i oni koji tako misle, a sve ih je više, neosetljivi na stotine hiljada žrtava i sa jedne i sa druge strane, na milione ljudi raseljenih iz svojih domova, na razrušene gradove …, što je omiljena floskula onih koji pri pomeni Amerike ustaju i staju mirno u znak pozdrava samoimenovanom svetskom žandarmu za uterivanje demokratije širom sveta.

Naravno, ne! Mi se samo ne slažemo po pitanju odgovornosti za to zlo. Ne bih da se shvati da se zbog takvog stava automatski svrstavam u red raznoraznih mahom desničarskih i kvazi patriotskih organizacija koje ovo što se dešava koriste za ostvarenje svojih programskih i drugih ciljeva. Jednostavno, sa ovom pameću to ne bi bilo moguće, a garancija za tu tvrdnju su moji javno objavleni stavovi sadržani u do sada četiri objavljene knjige i preko trista tekstova objavljenih na portalima Koreni, Konktretno i drugim glasilima, kao i na svom blog sajtu opancar.com

Počeh o odgovornosti, pa da nastavim. U pitanju je vazda neostvarena želja Amerike da ukine Rusiju kao svetsku silu i time bez konkurencije nastavi sa uspostavljanjem svojih strateških ciljeva – i interesa dakako, širom sveta, a sve na bazi demokratskih metoda instaled by America. Rekoh metoda, ne i pavila, jer ogromna je razlika između demokratije u Americi i Engleskoj, na primer, gde sam duže vremena i živeo, i onoga što te zemlje, u ime demokratije, čine po svetu – Amerika direktno, a na moju veliku žalost i Engleska, koju sam i zavoleo dok sam tamo živeo, vazda kao prva pratilja Mis Amerike u njenim svakojakim poduhvatima po svetu. U tome i jeste ogromna razlika u shvatanjima žitelja tih zemalja koji žive u uverenju da je to svuda isto.

O tome sam u knjizi O opančarima i opancima, Beograd 2012, napisao:

“Putovao sam dosta a i živeo sam duže vremena na zapadu – Velika Britanija, i ne ustručavam se da kažem da oni tamo imaju i čuvaju svoje demokratske vrednosti, po cenu najdubljeg kršenja demokratije u drugim zemljama. Pritom, kad ovde kažem – demokratija, ne mislim samo na vrednosti koje taj pojam sadrži u svom užem smislu značenja, već znatno šire – da bismo zaštititili te svoje vrednosti spremni smo i na najgrublje kršenje tih istih vrednosti u drugim delovima sveta. Ne bih da ovde nabrajam mnoge primere za ovu tvrdnju, ali eto, kud će bolji primer od onog koji je nama najbliži – bombardovanje Srbije pod krajnje licemernim nazivom – „Milosrdni anđeo“, samo zbog uspostavljanja nekih svojih strateških interesa, ili – da me ne biste optužili da sam subjektivan, sudbina Sadama Huseina, koji je bio njihov saveznik kad im je trebao da umesto njih ratuje protiv Irana – za tu uslugu mu je bio obećan Kuvajt, da bi po završetku tog rata koji je trajao duže od sedam godina, Sadam Husein ušao u Kuvajt, a za uzvrat dobio bombardovanje i doživeo najgrublju egzekuciju zbog optužbi koje nisu bile ozbiljno dokazane, čak suprotno tome, kasnije ozbiljno demantovane.“

Da Vas podsetimo:  Ljiljana Bogdanović: STRAH I NADA

No, da se vratim na slučaj Ukrajine. U pitanju je Bajdenova teorija, koju je on javno saopštio odmah po dolasku na vlast, koja se ni u čemu ne razlikuje od njhovih pomenutih strateških interesa po svetu, već samo u metodi njihovih ostvarenja – Američki vojnici neće više ginuti po svetu! Umesto njh će ginuti – u ime i za račun Amerike (pravni termin) neko drugi. Oni će samo isporučivati naoružanje, što im je i osnovni strateški cilj u budžetu industrije naoružanja koji je vredan preko 500 milijardi dolara. (podatak iz devedesetih godina prošlog veka – ne verujem da je danas niži), tako da svaki američki predsednik mora da izmisli bar jedan novi rat da bi se ta gvožšurija trošila. Ovih dana sam pronašao podatak da je Amerika posle Drugog svetskog rata – počev od Korejskog rata do danas, inicirala preko 50 ratova širom sveta – sve u ime svojih strateških interesa i zavođenja demokratije po svetu.

Primer za ono prvo je Avganistan – odmah je povukao američke vojnike iz te zemlje, a tamošnji živalj koji im je pomagao prilikom njihove dugogodišnje spasilačke misije, prepustio osveti talibana, a primer za ovo drugo je upravo Ukrajina koja se naprasno odrekla neutralnosti koju je garantovala Minskim sporazumom i tako neutralna poželela da bude primljena u NATO.

Ima li ikog normalnog ko veruje da je te odluke Ukrajina donela samo na osnovu svoje pameti, po ceni ovoga što joj se danas dešava, a moralo se pretpostaviti, jer ulaskom u NATO ta alijansa bi, u interesu odbrane svojih strateških interesa, legalno špartala celom istočnom obalom koja je i jedini izlaz Rusije na Crno more. Ne bih ovde da širim priču o takvom kompletnom zaokruženju Rusije, jer je ona i sa svoje severne strane okružena zemljamaa koje su tokom Drugog svetskog rata mahom bile na Nemačkoj strani.

Da Vas podsetimo:  Krivi smo mi što smo ćutali

A što se tiče odnosa Rusije i Ukrajine, u najkraćem, njihov odnos bi se najbolje mogao uporediti sa odnosima Srbije i Hrvatske, kako za vreme Drugog svetskog rata, tako i danas. U prilog tom poređenju idu i teror i ubistva koja godinama Ukrajina – naročito preko svog tvrdog nacionalističkog Azovskog puka, čini prema ruskom življu nastanjenom u regionu Donbasa – da li ste ikada na Zapadu mogli da pročitate priču o 14.000 ruskih civila svih uzrasta ubijenih na ulicama Donbasa?

Može li Rusija zemlji takvog pedigrea da veruje da je ovde u pitanju samo želja jedne suverene države koja štiti svoje pravo na samostalnost – time što se odriče svoje neutralnosti sa zahtevom za ulazak u NATO. Može, taman toliko koliko i jučerašnjoj izjavi Bajdena da će Amerika u okviru 700 miliona dolara vojne pomoći u naoružanju isporučitii i rakete srednjeg dometa jer mu je Ukrajina obećala da njima neće gađati ciljeve u Rusiji.

Ponoviću ovde i ono što sam nedavno napisao u tekstu „Sve je otišlo u Honduras“:

„Pitanje svih pitanja je retoričko. Kad bi Rusi došli u Kubu i tu instalirali rakete koje mogu da pogode strateške ciljeve u Americi, da li bi Amerika to smatrala ugrožavnjem svojih odbrambenih strateških interesa i napala Kubu? Da li bi i tada ovaj udruženi napredmi svet sa istim žarom branio Kubu ili podržavao Ameriku. A nije ni samo retoričko – Stariji građani će se setiti kubanske krize iz 1962. godine, kada su ratni brodovi Rusije i Amerike išli jedni drugima u susret – svet je bio na ivici svetskog rata i molio boga da razum nadvlada kod bilo koje strane. Zaustavili su se, zahvaljujući ravnoteži straha. Nikada nije saopšteno ko je prvi ugasio motore.”

Da Vas podsetimo:  Jesmo li toliko prsli da pad deteta s 2. sprata pravdamo sa “svakom je moglo da se desi”

Stvar je veoma opasna i daleko prevazilazi saopštenja koja dolaze sa Zapada i parole “Evropljana” koje se mogu videti i na našim ulicama. Rusija je morala da uđe u ovaj rat, a ako se na to odlučila, ona ga mora i dobiti. U protivnom, ako Rusija ovakvom politikom udruženog zapada bude saterana u ćošak, ni ono najgore se ne može isključiti.

Dakle zločina ima, i te kako, a gde je zločina tu je i odgovornih. Po meni, i kao pravniku, prvi na listi je onaj ukrajinski komedijant (to mu je stvarno zanimanje) u ulozi predsednika Ukrajine – a stvarni predsednik je taman koliko sam i ja to, koji svakog dana, kao papagaj, saopštava ono što mu se servira iz Amerike, koji se upustio u “rat do poslednjeg Ukrajinca” i time čini neviđeni zločin prema sopstvenom narodu.

Da završim ovu priču nečim što sam sinoć čuo u emisiji one goropadne Danice Vučenić u razgovoru sa Božom Prelevićem, koja iznenada u sred sasvim druge teme, valjda zato što je i to imala u listi pitanja, skoči na sagovornika pitanjem o Ukrajini, a pošto ona i pita i odgovara na svoja pitanja, pre nego što je Božo Prelević išta i odgovorio, reče ono po difoltu – kako možete da podržavate zločine u Ukrajini, a on joj – kad je došao do reči, hladno odgovori – Ja sam pravnik, bivši sudija i ne mogu a da ne napomenem bezuspešna nastojanja nemačkog kancelara Šolca da odvrati Zelenskog od namere da se odrekne ukrajinske neutralnosti koja je prethodno bila garantovana.

Nisam znao za taj podatak, Božo Prelević je ozbiljan čovek i ja mu verujem, a sve je to skupa i dokaz mog ogromnog nerazumevanja – zašto Evropa ovako slepo i bezpogovorno prati Ameriku u svim njenim svetskim projektima, koji se i njih i te kako tiču.

*U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime