Rat i mir #Retrovizor

0
288

Ljubomir Živkov

Uz sasluženje Države, i Srpska pravoslavna crkva će biti brža, bolja i jača nego nego crkve u drugim državama, pa i nego crkve u Srbiji čiji vernici nisu pravoslavni.

Davno sam čitao „Smrt u Veneciji“, ali mi je nedavno kroz glavu prošao opis Tađa, čija će savršena lepota zgromiti gospodina Ašenbaha: potonji će – ili će to biti sveznajući pripovedač, davno beše – u dečaku koji se doima kao remek delo prirode otkriti jednu sitnu, takoreći stomatološku nesavršenost, u zubnoj gleđi, i to će biti dokaz da se radi ipak o ljudskom, ovozemaljskom stvoru; ovo sam, bio dobrano zaboravio, ali mi se samo vratilo kad sam dočuo da je predsednik dobio i jednu devetku u liceju za trenere.

Taj neznatni podbačaj, koji je za mnoge junoše san, devetka, dodao je, ili je vratio, našem božanstvu detalj koji ga povezuje sa našim egzistencijama, gde caruje osrednjost, pa možda nešto i ispod osrednjosti. Sve što je ljudsko, predsedniku nije strano, pa i to što su mu na ispitu odgovori bili nalik odlično bačenoj lopti, koja se vrti oko obruča, a onda ipak ne prođe kroz koš.

Aleksandar Vučić / Foto: printscreen

Devetka je takođe i znak da imamo nezavisan univerzitet, ako je neko predsednika video kao samodršca pred kojim od straha cepti i staro i mlado, sad mora priznati da je pogrešio, nedavno je predsednik bio žrtva i nezavisnog sudstva, oklevetao je građanina, građanin Boško ga, budući i sam školovan na Pravnom, tužio, i sad ima klevetnik da plati globu: predsednički sudski dosije, do juče beo poput snega kroz koji nije protrčao još nijedan zec, sada je zakrmačen presudom u ime naroda.

Drugo, sa kakvim gospodstvom podnosi udarce koje mu promišljeno nanosi međunarodna daleko joj lepa kuća zajednica: izmakla mu je za dlaku – ili to možda još nije propalo? – Nobelova nagrada za mir, koju je zaslužio što na vašingtonskom tronošcu, što na stoliću koji je posluga primakla tik uz Trampov presto; možda je sebe već video kako sa američkim velikanom korača pred pametnjakovićima u Stokholmu, i kako pomaže Hotiju da se izbori sa tremom koja ga je paralisala, bilo pa prošlo, ali sad je predsednik ostao i bez Oskara, zašto predsednik, pa zato što našeg kandidata za visoko odličje američke filmske akademije ne bi bilo da predsednik nije odlučio da se što brže, što bolje i što jače snimi film o Jasenovcu.

Da Vas podsetimo:  Stefan Nemanja u raljama Gordane Čomić

Podozrevao sam da je pravi otac filma g. Vučić, iako je tehnički deo posla prirodno i velikodušno bio prepustio reditelju, scenaristkinji i glumcima, ali kako se namerno izlanuo ministar policije, Vučić je prvi srpski predsednik koji je imao hrabrosti da kaže: „Hoću da snimim film o Jasenovcu!“ Rečeno – učinjeno. Kao i uvek kad smo namerni, ne svi mi, nego predsednik, da pošalje/mo o nama sliku u svet, novac je nađen i blagopotrošen, pa ako film, snimljen po ideji, nalogu i pod pokroviteljstvom predsednika, ne dobije Oskara, novi ministar prosvete uvrstiće ga u lektiru, iako film, po moemu, nije dobar (blago rečeno), i najnovijem izdanku naše filmske državne industrije nije ni od kakve pomoći to što mu je prethodio zločin, jedan od najstrašnijih u Drugom svetskom ratu; publika se, barem je to moj utisak nedelje, ne usuđuje da pisne išta protiv filma u kojem se besomučno, ali linearno nižu prizori nasilja, zverstava i bezdušnosti razularene ustaške horde, i koji nema nikakvu umetničku niti istorijsku vrednost; pribojava se naš gledalac da će mu biti rečeno: zar ti ne žališ decu koja su mučena, izladnjivana i koja su stradala u Jasenovcu? Jer je sve oko ovog nesrećnog filma naručeno: tema, svrha, kandidatura za Oskara, pa i doživljaj publike umnogome je unapred naložen, a đaci će u okviru školskog gradiva svojim očima videti sa kakvom se državom graničimo – jedva smo se, s iadom popolam, i razgraničili – i za šta je njena vojna elita sposobna.

Predstavljanje filma „Dara iz Jasenovca“ / Foto: printscreen

Ministru policije dozlogrdilo je da nam strani izdavači pišu istoriju, odsad ćemo sami ne samo stvarati nego i pisati svoju istoriju, jer niko ne može biti toliko iskren i toliko nepristrasan kao mi, ja nisam ni znao da su nam dosad istoriju pisali strani izdavači, pa zar nemamo mi svoje izdavače, tamo gde je Jelena Trivan, pa što nam ljudi iz „Služb, glasnika“ službeno ne napišu istoriju, svaki naš čovek nosi u sebi kompletnu povest roda našego, o ovome je ministar policije govorio poslanicima, koji su kao pitomci predškosle ustanove upijali svaku ministarsku reč, potajno srećni što toga dana neće čitati svoje paškvile o državnom neprijatelju Đilasu i o njegovih, a zapravo naših, šeststo devetnaest miliona, i hvalospeve vođi, nego će se unapred naslađivati što će u našoj istoriji, mislim na školski predmet, ali i na istoriju kao ono što se našem mnogostradalnom narodu stalno dešava, biti okrenut novi list! Naša bi istorija mogla nositi radni naslov „Šta nam se sve obilo o glavu: od rođenja Velikog Župana pa do otkrivanja njegovog još većeg spomenika“.

Da Vas podsetimo:  Mićino jato i Megatrend vlast

Da. Imamo novog ckvenog poglavara, personu toliko savremenu da je bila i u zloglasnom REM-u, a ipak je ostala dostojanstvena i dostojna crkvenog žezla, predsednik Republike i Njegova svetost Patrijarh Porfirije, odmah su se svečano sastali, jer nema jake Srbije bez jake Crkve, i nema jake Crkve bez jake i blagonaklone Države, svetovni vođ je priznao da su kod nas ove dve ustanove zvanično odvojene, ali se, reče, pokazalo da kad god su SPC i državni vrh bli svetosavski složni i saborno bratski povezani, Srbija je bila brža i bolja od njenih sportskih rivala, drugih država; predsednika nikad ne napušta takmičarski nagon koji ga je u mladosti krasio i nosio čak do Maksimira, ja držim da će, uz sasluženje Države, i SPC biti brža, bolja i jača nego nego crkve u drugim državama, pa i nego crkve u Srbiji čiji vernici nisu pravoslavni, tako je nekako, samo dopadljivije i preciznije, zborio predsednik, a mi smo prisustvovali učvršćivanju jednog prijateljstva koje budi najlepše uspomene na prijateljevanje upokojivšeg se u Gospodu patrijarha Irineja i raba Božijeg Tomislava.

Patrijarh Porfirije i Aleksandar Vučić / Foto: printscreen

Priznajem da sam susret Vučića i patrijarha video samo krajičkom oka, ali mi je nešto nedostajalo: sam sam sebi izgledao kao Ćopićev junak, ne znam više je li bio Nikoletina, ili neko drugi, kad je na zidu video samo Marksovu sliku: „A gdje ti je Engles!?“, tako sam se ja videvši samo dvojicu sagovornika upitao: „A gdje vam je Dodik?!“

Izvor: Istinomer

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime