Rat koji su Srbi vodili 1999. godine bio je najneravnopravniji rat za koji se zna

Iako nije govorio „Ja sam Srbin!“, samo jednom je pozdravio Srbe (kada je isporučen neprijateljskom sudu), budući da je bio internacionalista, komunista, u mnogo čemu je ispoljavao sudbinu običnog čoveka sa vrlinama i manama i mnogo više srbsku sudbinu. Mislio je da radi ispravno, pravedno, da dovoljno zna i vredi, da se suprotstavlja „imperiji zla“. Verovao je da je dobar vladar, da je pravi državnik, da preostali Jugosloveni, u njegovo vreme, nisu mogli da imaju boljeg vođu. U govorima se katkad ponašao sa uzdignutom glavom kao, pa su ga protivnici poredili sa Dučeom. Verovao je previše potčinjenima, iako ga nisu samo jednom izneverili. Bio je pod javnim, na zapadu oprirođenim, uticajem supruge Mirjane Marković. Uprkos nespornoj obaveštenosti, Slobodan Milošević, čovek koji se suprotstavio celom svetu, nije mogao da poveruje da će Zapad bez skrupula, zbog ogoljenih interesa megakapitalista, razbiti sve Jugoslavije.

Srbi su ostali meta

Posle svega što se dogodilo Srbima u 20. veku i posebno prilikom razbijanja Jugoslavija, možda i nije tako teško prepoznati istinu. U laži su ostali samo oni kojima ona priliči i koji je uče od kolevke pa do groba. Vojska ima sreću da na neki način nepristrasno posmatra život, zato se oficiri širom sveta međusobno poštuju, dok ne preuzme svoju ulogu: služi za odbranu države i naroda od napada spolja, pa je prirodno da posmatra unutrašnja događanja bez navijanja, dopuštajući da narod na izborima, katkad i na ulici, izabere put ka izvesnijoj i boljoj budućnosti. To se u Srbiji događalo od razbijanja i raspada SFRJ do 5. oktobra 2000. godine. Oficiri se nisu mešali u čarke i sukobe koje je u većini slučajeva izazivala tzv. demokratska opozicija. Možda je sada, kada je prikazan serijal „Porodica“, u kome je karikiran lik Slobodana Miloševića i njegovog okruženja, konačno prilika da se nešto o borbi za (pre)vlast u Srbiji kaže iz aspekta odbrane, a ne samo iz aspekta bezbednosti.

Osnova za ovo razmišljanje je napis „Kako je Zapad organizovao Pad Miloševića“, autora Krisa Marsdena (Chris Marsden). Reč je o napisu objevljenom 13. oktobra 2000. godine. Mnogi ljudi su zaboravili ulične povike „Slobo Sadame!“ i „crveno-crna bando!“, koje je navodno organizovao i predvodio sa balkona Narodnog pozorišta Srpski pokret obnove i njegov vođa Vuk Drašković. Zaboravili su izlazak tenkova na ulice Beograda, duvanje u pištaljke i lupanje u šerpe, lonce i poklopce. Zaboravili su, a znaju da kažu da se nisu borili za ovu slobodu i da se stide zbog uzaludno utrošenog vremena na ulicama i na izborima.

Tek, Srbi su tu u sred pandemije, koja se po svemu sudeći nikad neće završiti, budući da će se prema planovima (simnjam na Anunaki mrežu) virusi sustizati i biti sve opasniji, uprkos brojnim vakcinacijama. Nigde slobode na horizontu! Nema dovoljno bolnica, iako se izdrađuju nove, a izgleda da neće biti ni dovoljno zatvora i izolacija. Svi antisrbski zločinci su na slobodi. Oni koji su izazvali razbijanje zemalja „Istočnog bloka“, koji su razbili SSSR, ČSSR i SFRJ, koji su izazvali rat 90-tih na Balkanu, koji su razbili SRJ, Državnu zajednicu SCG i koji razbijaju Srbiju. Isti destruktivci su, po svemu sudeći, inicijatori i pandemije Kovid 19.

Razgovarao sam kao Glavni i odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa „Vojno delo“ sa sjajnim, probranim, visokoobrazovanim oficirom u ulozi vojnih atašea Rusije, a potom kao Portparol Vojske Jugoslavije sa Vojnim atašeom SAD Džonom Sadlerom (30. avgusta 2001.) i sa vojnim predstavnikom Kine Vangom Diboom (8. juli 2004.). Oficiri nikad ne bi donosili odluke kakve donose političari. Vrhunski oficiri, školovani u ruskim, nemačkim, francuskim, britanskim, italijanskim, srbskim visokim vojnim školama saglasni u stavovima da je večni mir moguć. Američki oficiri su isto tako probrani i veoma učeni, ali su previše pozeri, jer je i njihov sistem takav. Oni govore istinu kada odsluže svoje misije. Razmišljao sam da li će ikad doći vreme da se napiše nešto o Slobodanu Miloševiću, a da to ne pokvare „demokrati“.

Centralna obaveštajna služba SAD (CIA), proglasila je Slobodana Miloševića za ključnu ličnost za razrešavanje balkanskog sukoba, koji su izazvali Evropska zajednica u saradnji sa administracijom Sjedinjenih Država, radi uništenja Titove Jugoslavije, proglašene za suvišnu veštačku tvorevinu. Balkanski, evropski i svetski političari su odigrali dobijene uloge, iz kojih se može lako zaključiti šta je bio cilj „Petog oktobra“, tranzicije iz socijalizma u kapitalizam i tzv. demokratizacije Srbije i drugih „bonsai balkanskih država“, po uzoru na „američki san“.

Srbija je bila glavni problem u razbijanju SFRJ, jer su Srbi bili rasprostranjeni po celom prostoru i umreženi poput krvotoka. Zato su napadnuti samo Srbi. Ostali (Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci, Arbanasi, Slovenci) poslužili su kao instrumenti za unuštenje SFR Jugoslavije. Otuda su sve operacije obavile najjače snage Zapada u operacijama „Padobran”, „Morska straža” i „Zabranjen let”. Uništavanjem kohezionog „srbskog faktora“, koji je problem za destruktivce od Postanja, Zapad veruje da će promeniti svet i konačno uspostaviti „neorobovlasnički poredak“. Zato se u istom lancu nalaze Balkanski ratovi, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, razbijanje Jugoslavija i Treći svetski rat. Zato Srbi, uprkos svemu što im se događa veruju da će im pomoći Perun, a ne Veles.

Početkom jula 1993, američki državni sekretar Voren Kristofer uputio je pismo predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću, u kome ga upozorava na opasnost odluke da se ne dozvoli nastavak rada predstavnicima KEBS-a za ljudska prava na Kosovu. „Podsetio“ je Miloševića na odlučnost „Bele kuće“ da spreči širenje konflikta na Balkanu. Američka administracija (posebno masonski Stejt department), zaključila je da je najmudrije rešiti konflikt, koji su EZ i SAD namerno izazvali, primenom aikido tehnika preko pobornika socijalizma, ne bi li uništili socijalizam. U to vreme su u strukturama vlasti u Srbiji ostali bivši komunisti, a tokom marta 1994. godine – socijalisti. Zato je, perfidno, Milošević i u američkim sredstvima javnog informisanja, posebno u „Vašington postu“, najavljen kao ključna ličnost. Znali su da se Slobodan, kao tip ličnosti, neće odreći sebe i svojih načela, a i mentalitet naroda u Srbiji, koji ga je, uprkos sankcijama i ostalim nedaćama, verno sledio. Uništavanjem koncepta koji su tada zastupali socijalisti, antisrbi su postizali najveće efekte u brzom razbijanju SR Jugoslavije. Svi postupci Miloševića, zbog njegove upornosti i doslednosti, bili su predvidljivi. On se obračunavao sa ubačenim proameričkim i proevropskim snagama, smatrajući da je Savezna Republika Jugoslavija suverena država i da treba to i da ostane. Zato se i dogodilo da je 6. jula 1993, na (Ivanjdan – Jovandan) primio gospođu Miteran, koja je došla da kulturno prisili srpsku vlast da pusti iz zatvora prozapadne poslušnike Vuka i Danicu Drašković. (Vrhovni sud Srbije odbio je žalbu advokata SPO i potvrdio odluku Krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu, po kojoj je Draškovićima određen pritvor od dva meseca). Prirodno, „zapadnim političarima“ i budućim „petooktobarcima“, pripremanim za nove tranzicione zadatke, nije bio po volji postupak države Srbije.

Srbi su uvek za mir

S obzirom na to šta je bio cilj Zapada (razbijanje SFRJ, u stvari mnogo dublje: borba za uništenje Srba), usledio je niz političkih i diplomatskih postupaka. Ovde se navode samo neki od njih. Robert Oven je 21. jula 1994. izjavio: „Zapad treba da podrži Miloševića“. U sličnom stilu prolazi cela 1994. godina. Ruska glasila su objavila da je Milošević potvrdio privrženost SRJ miru. Andrej Kozirev je naglasio da predsednik SRJ može da računa na podršku Rusije. Grčki premijer Konstantin Micotakis je izjavio da Milošević stoji na strani pravde. Zanimljivo je za shvatanje Miloševićeve anacionalne, internacionalne logike, da je krajem decembra 1994. godine iznenadio Andreasa Papandreua, šokirao Kiru Gligorova, frapirao Bugare, veoma čudnim predlogom, odnosno „mrtvorođenom idejom“ da bi trebalo oformiti za Srbe u to vreme spasonosnu Balkansku federaciju.

U godini „Dejtonskog sporazuma“, diplomate su nastavile da ocenjuju i pridobijaju Miloševića. Andrej Kozirev je ponovio da je Milošević centralna ličnost mirovnog procesa, te da se uverio u privrženost jugoslovenskog rukovodstva miru. Da je Slobodan Milošević protagonista mira i ključna ličnost za rešavanje u bivšoj Jugoslaviji i završetak rata, izjavili su Jasuši Akaši, Karl Bilt, Tornvald Stoltenberg, Bjern Tore Godal, Suzana Anjeli, Karolos Papuljas i drugi. Jasuši Akaši je naglasio: „Predsednik Milošević je veoma inteligentan, veoma kompetentan, briljantan vođa“. Zanimljivo je, koliko su „zapadnjaci“ bili ostrašćeni i koliko su žarko želeli da nanesu što više štete Srbima. Pred samo potpisivanje sporazuma u Dejtonu, kada se približavao kraj uživanja u ubijanju, 14. septembra 1995, Kina je tražila da NATO obustavi bombardovanje Srba u Bosni. Rusi, koji se nisu setili da koriste veto, kao da su se umorili od apela, a drugi narodi su već oguglali na ubijanja koje je NATO u ime „svetskih žandarma“ revnosno obavljao. Generalni sekretar NATO-a, Vili Klas: je konačno objavio da su obustavljeni vazdušni napadi protiv Srba u Bosni. U stvari, napravljen je privremen 72-časovni prekid, ne bi li Srbi povukli oružje, a muslimani da iskažu volju da neće napadati Srbe u zoni povlačenja oružja. Istina je, da su NATO avioni 15 dana bombardovali Srbe ne bi li ih sramotno kaznili, što nisu mogli da povuku oružje u nemoguće kratkom roku. (Za dve nedelje u operaciji „Odlučan odgovor“ avioni NATO-a izručili su na Republiku Srpsku više od pet hiljada tona ubojnih sredstava. Izvedeno 3.300 avio poletanja, a 863 puta gađani su srpski civilni i vojni objekti. Na meti su bile bolnice, porodične kuće, mostovi (na Drini – tri, u Bistrici i Osanici), rafinerije, vodovodi, električne centrale, releji, farme. Među žrtama su i deca mlađa od pet godina. Sa američke ratne krstarice „Normandija“ iz Jadrana ispaljeno je 13 krstarećih raketa „Tomahavk“. Gađani su privredni, stambeni i vojni objekti u i oko Banjaluke. Na meti su bili PTT i TV objekti, stambene zgrade, aerodrom, kasarne i položaji sredstava PVO. Stručnjaci za video igre napravili su 15 dana pravog, a ne virtualnog, pakla. NATO analitičari su izračunali da je od 338 tačaka na 56 ciljeva 85 odsto uništeno tek posle drugog ili trećeg pokušaja). U takvim okolnostima završen je sredinom septembra 1995. godine razgovor Slobodana Miloševića sa delegacijom Bele kuće, Pentagona, Generalštaba zdrženih jedinica SAD i Stejt departmenta na čelu sa antisrbski i prošištarski raspoloženim Ričardom Holbrukom.

Posle svega, što se Srbima dogodilo u poslednjoj deceniji 20. veka, u kojoj je nestala SFR Jugoslavija, zajedno sa svetskim moralom, 22. oktobra 1999. godine, Leonid Grigorijevič Ivašov, ruski general-potpukovnik, izrekao je ocenu za pamćenje: „U toku zločinačke agresije NATO na Jugoslaviju, ruski narod je iskazao nesebičnu privrženost narodima koji žive u SR Jugoslaviji. Ova pomoć, bila je više moralna, ali nije izostala ni ona prava konkretna pomoć koliko je to bilo u okvirima mogućnosti Ruske Federacije“. Posle razbijanja SSSR, ČSSR i SFRJ, prema Dalasovoj doktrini za uništenje istočnih država i naroda i Direktivi 20/1, Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, objavljenoj 18. avgusta 1948. godine, zapadni mediji su jedostrano prikazali i zbacivanje jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, kao rezultat spontane popularne demokratske revolucije. Dokazi i svedočenja su, naprotiv, pokazali da je opis događaja u Beogradu iz Užičke 15, kao „sile naroda u akciji“ sveden na nameran pokušaj da se prevari svetska i domaća javnost.

Kao da se ništa od 2000-te godine nije promenilo, cilj medija u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i svetu je ostao isti. Antisrbski nastrojeni „petokotobarci“ ostali su na svojim mestima, pa i dalje nastoje da se ozakoni ono što je poznato kao njihov politički prevrat, u organizaciji vlada SAD-a i njenih evropskih vazala, ne bi li se osigurala neograničena kontrola nad balkanskim poluostrvom. Kris Marsden je zabeležio: „Trebalo je to učiniti u savezu sa delovima srpske vladajuće elite, čije se polise u temeljnom smislu ne razlikuju od Miloševićevih“.

Primer naručenih, nelogičnih i neistinitih novinarskih komentara je članak Nila Ašersona u izdanju „Observera“. Bez stida, on je izjavio: „Događaji od 5. oktobra ‘bili bez lidera, bez dobro informisanih kontrolora, čak i bez heroja… Revolucija, ona prava stvar, je uvek onakva kao što je svet video u Beogradu’“. A jasno je, da je u Beogradu tog dana bilo bezbroj lidera i nadglednika, što je novinaru „Observera“ vrlo dobro poznato. Javna je tajna, da su SAD i Evropska zajednica (Evropska unija) obezbedili milione dolara za stotine visokih savetnika i osoblja i izbornu kampanju Demokratske Opozicije Srbije (DOS). Kris Marsden je posebno naglasio, da je bivši američki diplomata, Vilijem Montgomeri, upravljao onim što „Njujork Tajms“ naziva „Jugoslovenskom ambasadom u izgnanstvu“ u Budimpešti, te da je bio koordinator septembarske izborne kampanje unutar Srbije.

Možda je dovoljno za utvrđivanje istine izlaganje Krisa Marsdena? Zapisao je da su se opozicionari u Srbiji iskustvom i novcem direktno snabdevali preko vladinih ustanova SAD i Nemačke, i/ili preko legalno ubačenih nevladinih i tzv. neprofitnih organizacija.

Peti oktobar

Međunarodna grupa za krize (International Crisis Group – privatna neprofitna organizacija), koju je osnovao Džordž Soroš, bila je zadužena da prikuplja i analizira podatke o vlasti u Srbiji, a njena analiza objavljena 24. februara 1998. godine u dobroj meri je zaslužna što je Slobodan Milošević upućen u Hag 28. juna 2001. i što je 29. juna 2001. u 1.30 smešten u zatvorsku ćeliju u Ševeningenu.

Evo nekoliko navoda iz Analize Grupe: „Slobodan Milošević ne može više da privuče masovne javne izlive podrške. Institucije i grupe ljudi koje su ga nekada podržavale Miloševića sada ga preziru. Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, nekada ključni podržavalac, sada ga prezire kao komunistu koji je izdao srpske nacionalne ciljeve i postavio Srbe nasuprot Srba da bi očuvao sebe na vlasti. Stari komunisti ga proklinju zbog uništavanja Titove Jugoslavije. Odstranjeni lideri Socijalističke partije preziru ga zbog izdaje lojalnosti. Pripadnici oficirskog kora okrivljuju ga zbog toga su iskorišćeni kao žrtveni jarci za poraze u Hrvatskoj i Bosni. Mladi ljudi više ne žele da vode krstaški rat za Miloševića, znajući da je njegova poslednja borba ništa drugo nego cinički pokušaj da opstane na vlasti. Izbeglice iz Hrvatske i Bosne mrze ga zbog toga što su prodani i ostavljeni u nemaštini. Mladi ljudi su izašli na ulice u znak protesta, shvatajući da pod Miloševićevim režimom imaju slabu budućnost. Čak i srpski lideri na Kosovu, među njima i oni koji su uzrokovali njegovo katapultiranje na vlast, duboko su nesrećni njegovim upravljanjem situacijom. Imajući u vidu činjenicu da Miloševićev režim nije ništa drugo nego prost zbir i mreža starih drugova i nekoliko ličnih privrženika, teško je pretpostaviti da će se roniti suze ili da će zvona zvoniti kada on padne. Ne postoji razlog da se veruje da se Miloševićeva snaga neće više smanjivati; takođe, nema razloga da se gaje iluzije da on neće biti uklonjen“- „… Uostalom, nn ne pokazuje ni najmanji respekt za principe istine i kompromisa. On reaguje na kompromisne ponude samo ukoliko može da ih iskoristi. Njegova pregovaračka strategija je da se tvrdoglavo pridržava maksimalističkih stavova, koje ističe stalnim ponavljanjem istih argumenata…“ Zaboravili su nedosledni da postoje reči „doslednost“ i „principijelnost“, a još više – ko je koga napao. Da nije JNA napala NATO?

Samo onome ko ne želi da zna istinu nije poznato, da su nemačka Fondacija „Friedrich Ebert“ i Američki Dom Slobode (US Freedom House), bili su glavni sponzori medijskih mreža opozicije u od NATO agresije (od)branjenoj Srbiji. Fridrih Ebert Fondacija je jedna od vodećih ustanova preko koje nemački imperijalizam unapređuje svoje globalne interese. Američki Dom Slobode okuplja vodeće Demokrate, Republikance, poslodavce i vođe sindikata u cilju promocije pro-kapitalističkih pokreta naklonjenih Sjedinjenim Državama.

Zadatak koji su sebi postavile zapadne sile je bio da potpale socijalno i političko nezadovoljstvo protiv Miloševićeve vlade. U časopisu „Der Spiegel“ objavljeno je priznanje se da su SAD igrale vodeću ulogu u DOS-ovoj kampanji za obaranje Miloševića, ali je „priznanje“ usmereno na znatan doprinos nemačke vlade: „Mesecima je (nemačka) federalna vlada diskretno i namerno potpomagala srpsku opoziciju protiv Miloševića. Znatna politička i materijalna pomoć Berlina, kao i drugih zapadnih prestonica, doprinela je tome da su opozicione grupe i partije mogle da razviju silu, te da primoraju Miloševića da se preda i da sami preuzmu vlast.“ Uostalom, ministri inostranih poslova SAD i Nemačke, Medlin Olbrajt i Joška Fišer, sastali su se 17. decembra 1999, u zamračenoj sobi Interkonti hotela na Budapest Štrase u Berlinu, na ivicama sastanka G-8, sa vrlo poznatim ličnostima jugoslovenske opozicije. Prisutni su bili Zoran Đinđić i Vuk Drašković, protivnici Miloševića, koji nisu bili u stanju da se ujedine ni za kratko vreme. Opozicija je dobila strogi ukor.

„Der Spiegel“ je objavio: „Na dan izbora, opozicija je bila tako spremna i organizovana da je mogla da kontroliše ishod izbora bolje od Miloševića. Nemačka vlada je poslala novac i materijal za izdavanje opozicionih novina, radija i televizijskih stanica (oko četiri miliona maraka), dok je Deutsche Welle, nemačka prekomorska stanica, uložila oko 10 miliona maraka samo tokom 1999. godine. U izbornoj operaciji i „petooktobarskoj revoluciji“, kojom je upravljao bivši socijal-demokratski parlamentarac Josef Vonsen, angažovani su 16 gradova, 41 evropska opština i 4 grada iz Ohaja, SAD. Partnerstva gradova, koja su tada bila u modi, bila su samo trik da bi se sakrila stvarnost da je Nemačka, kao i druge države, preuzela opoziciju u Jugoslaviji u svoje ruke. Šesnaest milona i 951.800 maraka, poslatih u nemačkoj gotovini za gradska partnerstva, poteklo je iz fonda Ministvarstva spoljnih poslova za Pakt stabilnosti jugoistočne Evrope. Položaj opozicije je na taj način bio pritisnut klasičnim mamcem. Izbor za srpski narod je bio: ili podržite Koštunicin izazov i Zapad će vam postati obilni darodavac, ili poduprite Miloševića i suočite se sa neprestanim sankcijama i pretnjom ponovnog rata“.

Po čemu se sa srpskog stanovišta razlikuju Josip Broz, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Boris Tadić i Aleksandar Vučić? Svi su sarađivali sa „velikim bratom” i neprestano gubili srpsku teritoriju, srpski narod, srpski jezik, srpsku kulturu, srpsku tradiciju, srpsku istoriju, srpsku religiju. Šta su oni za Srbe postigli? Uspeli su da Srbe na Zapadu zovu dvodimenzionalnim i genocidnim bićima. Naravno, nijedan drugi političar ne bi postigao više. Josip Broz je uz još tri Josipa sve vreme radio na uništenju Srba (Josip Štadler, Josip Štrosmajer i Josip Frank), ostali jesu Srbi, ali očevidno nisu bili svesni (osim Miloševića) da su Srbi meta. Ne postoji varijanta u kojoj bi jezuitsko-vavilonsko-hananska elita dopustila da Srbima vladaju Srbi. Zato su Srbima vladali samo internacionalisti, pa čak i antisrbi.

Eto, posle svega, nameće se pitanje: Kako se dogodilo da niko iz beogradskih vlasti nije pokušao da prouči dokaze koje je Slobodan Milošević izneo u Haškom tribunalu? Tada je izneo svoju viziju događaja na osnovu dokumenata Hrvatskog sabora i novinskih napisa iz hrvatskih novina, „Njujork tajmsa”, „Korijere dela sera”, „El pasa”, „Gardijana” i „Indipendenta”. Kako to da niko nije uzeo u obzir priznanje hrvatskog obaveštajca Franje Tureka, objavljeno u zagrebačkom „Globusu”, da je zločin na pijaci „Markale”, granatiranjem, počinio bosanski Hrvat Ivica Rajić, optužen u Haškom tribunalu za ratne zločine? Zašto je u Republici Srpskoj tek posle osam godina od sukoba u „zaštićenoj zoni”, formirana Komisija za utvrđivanje istine o Srebrenici i zašto su osam godina ćutali o Srebrenici na Zapadu?

Postoji istina o Srebrenici, samo je treba otkriti. O njoj je, na osnovu stranih izvora, pored ostalih, pisao i Aleksandar Pavić, osnivač nevladine organizacije „Za život bez žiga”. Državne institucije za odbranu i zaštitu srpskog naroda morale bi da prouče svedočenja intelektualaca koja su navedena u njegovoj knjizi „Zabranjena istina o Srebrenici”.

To što skoro nikome ne odgovara istina, znači da rat protiv Srba i dalje traje i da svi učestvuju u njemu (i oni koji ćute). Da li će istorija ikada suditi? Na planeti Zemlji ophrvanoj ratovima nisu izazivači ratova Slobodan Milošević i Srbi, a, u ovom slučaju, napadnuti su samo Srbi.

Izvor: Svetozar Radišić