Rat marži, poreza i arbitraže

autor:Slobodan Ikonić (Pečat)

Kupovna moć u Srbiji je tri puta niža nego u Nemačkoj, dok su cene u supermarketima gotovo identične. Pitanje koje „slučaj Delez“ otvara nije samo pravno, već i sistemsko – da li je Srbija postala poligon za ekstra-profite koje niko ne sme da ograniči?
Ono što je počelo kao „tihi rat“ između Vlade Srbije i najvećih trgovinskih lanaca oko cena osnovnih namirnica, eskaliralo je u međunarodni pravni triler. Belgijsko-holandski gigant „Ahold Delez“, vlasnik srpskog „Maksija“, podneo je arbitražnu tužbu protiv Srbije pred sudom u Vašingtonu (ICSID). Dok trgovci tvrde da ih država guši populističkim merama, država uzvraća teškom artiljerijom – optužbama za utaju poreza i kartelsko udruživanje.

Okidač za tužbu je bila vladina Uredba o ograničenju marži na 20 odsto, uvedena krajem 2025. godine kao odgovor na galopirajuću inflaciju. Delez smatra da je mera, uvedena radi suzbijanja inflacije i zaštite potrošača, „retrogradna i diskriminatorna“, da je državna Uredba o ograničenju marži na osnovne životne namirnice direktno narušila njihovu profitabilnost i slobodu poslovanja na tržištu, uz tvrdnju da im je ugroženo preko 75 odsto prihoda, što je, navodno, dovelo do zatvaranja prodavnica i otpuštanja radnika. Za njih, ovo nije samo pitanje profita, već narušavanja elementarne sigurnosti stranih investicija, što je osnov za međunarodnu arbitražu.

Ministarka unutrašnje i spoljne trgovine Jagoda Lazarević je izjavila da najavu „Deleza“, više vidi kao pokušaj obračuna kompanije „Delez“ sa državom Srbijom a tako deluje i izjava šefa delegacije EU Andreas fon Bekerat, koji je komentarišući ekonomske aspekte godišnjeg izveštaja Evropske komisije o Srbiji, istakao da „uvođenje uredbe o ograničavanju trgovinskih marži na 20 odsto, može dovesti do značajnog poremećaja tržišta, negativnog uticaja na investicije, do gubitka za prodavce, zatvaranja radnji i otpuštanja“.

Inače, krajem septembra je, na zahtev zapadnih ambasadora, u Vladi Srbije održan sastanak na temu ograničavanja marži za trgovinske lance. Prisutni su bili ambasadori Nemačke Anke Konrad, Holandije Martijn Elgersma, Belgije Frederik Develter, kao i šef Kancelarije EU Andreas fon Bekerat i šef Odeljenja za evropske integracije Kancelarije EU U Srbiji Katarina Motoškova. Sastanak je iniciran zbog komentara trgovinskih lanaca „Delez“ i „Lidl“ na uredbu o ograničenju marži. Strancima je, očigledno, važniji profit njihovih kompanija od standarda naših građana-potrošača.

I guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković nije ostala dužna. U javnost je iznela podatak da je „Delez“ izneo oko 130 miliona evra iz zemlje kroz proces koji je nazvala „fingiranom likvidacijom“, odnosno komplikovan proces osnivanja i ekspresne likvidacije ćerki-firmi.

Dok trgovci tvrde da ih država guši populističkim merama, država uzvraća teškom artiljerijom – optužbama za utaju poreza i kartelsko udruživanje

Prema njenim rečima, ono što je bio čisti profit, isplaćeno je kao „likvidacioni ostatak“ kako bi se izbeglo plaćanje poreza na dividendu. Prema navodima guvernerke, „Delez“ je osnovao firmu na istoj adresi kao i osnivač, držao je pet meseci, a zatim pokrenuo postupak likvidacije. Tom prilikom je 130 miliona evra, koji su prema NBS zapravo bili profit, isplaćeno pod šifrom „isplata likvidacionog ostatka“ umesto kao dividenda, čime je navodno izbegnuto plaćanje poreza državi.

„Delez“ ove optužbe naziva „tendencioznim“, tvrdeći da su poreske obaveze izmirili još 2022. po nalogu inspekcije, uprkos neslaganju. Guvernerka je izjavila da je o ovome obavestila Poresku upravu kako bi se izvršila provera, ističući da ovakvo ponašanje pokazuje „nedostatak poštovanja prema zemlji domaćinu“.

Kompanija je oštro demantovala ove tvrdnje, navodeći da su svi procesi (izdvajanje, prenos kapitala i likvidacija) sprovedeni u skladu sa zakonom. Kako kažu, Poreska uprava je još 2022. godine pregledala ovu transakciju i da je „Delez“ tada, uprkos neslaganju sa tumačenjem, platio sedam miliona evra poreza na dividendu kako bi ispoštovao rešenje države.

Tvrdnje o iznošenju 130 miliona evra kroz likvidaciju firmi tipične su za multinacionalne korporacije koje koriste pravne praznine u tranzicionim ekonomijama. To je nusproizvod globalizacije gde se profit uvek seli tamo gde je porez manji, što je Srbija omogućila labavim propisima tokom procesa privlačenja stranih investicija.

Stezanje obruča

Dok se čeka ishod u Vašingtonu, čini se da se kod kuće steže obruč. Komisija za zaštitu konkurencije (KZK) vodi opsežan postupak protiv kompanije „Delez Srbija“ i još tri velika trgovinska lanca („Merkator-S“, „Univereksport“ i DIS) zbog sumnje na kartelsko dogovaranje cena. A dogovaranje cena (fiksacija cena) je direktan oblik restriktivnog sporazuma između konkurenata, kojim se utvrđuju kupovne ili prodajne cene, ograničava proizvodnja ili podeljeno tržište. Ovakvi sporazumi, bilo da su pismeni ili prećutni, zabranjeni su i ništavi jer značajno narušavaju konkurenciju, osim u izuzetnim slučajevima ako donose pretežne ekonomske koristi.

Komisija je utvrdila da je rast cena u maloprodaji bio znatno veći od inflatornih pritisaka i da su cene određenih proizvoda kod svih ispitivanih lanaca bile identične ili slične. U oktobru 2024. godine, KZK je izvršila nenajavljene uviđaje u prostorijama ovih kompanija, kako bi prikupila dokaze o eventualnim tajnim dogovorima.

Prema poslednjim informacijama iz decembra 2025. godine, postupak je i dalje u toku. Komisija još uvek analizira prikupljenu dokumentaciju kako bi donela konačnu odluku o tome da li je bilo kršenja konkurencije. Ukoliko se dokaže postojanje kartelskog dogovora, zakon predviđa kazne u iznosu do 10 odsto od ukupnog godišnjeg prihoda kompanije ostvarenog u Srbiji. Tržište u Srbiji je visokokoncentrisano, gde nekoliko najvećih lanaca drži dominantan deo prometa, što olakšava potencijalno dogovaranje cena koje ispituje Komisija.

Komparacija situacije u Srbiji sa ostatkom Evrope pokazuje značajne razlike u visini trgovačkih marži, cenama i nivou konkurencije, što je i dovelo do sukoba između države i velikih lanaca poput Deleza.

Analize su pokazale da su marže u Srbiji (prosečno 15,8 odsto) znatno više nego u Italiji ili Hrvatskoj, dok su cene hrane u nekim kategorijama nadmašile proseke EU. Iako su troškovi poslovanja (plate, struja) u Srbiji niži nego u EU, cene hrane su dostigle evropski nivo, oko 96,4 odsto proseka EU. U Nemačkoj građani za prosečnu platu mogu kupiti oko tri puta više namirnica nego građani Srbije, uprkos sličnim cenama u supermarketima.

Komisija je utvrdila da je rast cena u maloprodaji bio znatno veći od inflatornih pritisaka

Poređenja radi, u evropskim državama po razvijenosti sličnim Srbiji marža retko kada prelazi 27 odsto, u Nemačkoj se kreće oko 25 odsto. Poznati evropski trgovački lanac je lane u matičnoj Nemačkoj maržu sa 26,7 snizio na 23,5 odsto, dok je u Srbiji sa 30 povećao na 32 odsto. Inače, najveću maržu u Srbiji ima Delez, daleko najveći i najprofitabilniji lanac u Srbiji. Unazad četiri sezone, ukupan prihod svih trgovačkih lanaca od marži u Srbiji je u proseku sa 19 narastao na 38 odsto prodajne cene i to je rezultiralo i više nego udvostručavanjem profita trgovaca. Neuobičajeno da se isti trgovački lanac u Nemačkoj zadovoljava da zarađuje jedan i po odsto prodajne cene, dok u Srbiji čist profit premašuje i deset odsto.

Dok u Evropi dominiraju diskontni lanci koji obaraju cene, u Srbiji je taj sektor još uvek u razvoju, iako se najavljuje ulazak novih lanaca poput „Karfura“ i „Eurospina“.

Tako je spor dodatno zaoštrio odnose između vlasti i najvećeg trgovinskog lanca u zemlji, pretvarajući ekonomsko pitanje marži u pravno-politički sukob oko poreskih obaveza i investicione klime.

Novi zakon

Kao trajno rešenje, država priprema Zakon o sprečavanju nepoštenih trgovačkih praksi. On bi trebalo da stane na put „reketiranju“ dobavljača raznim nametima i rabatima, što je praksa kojom trgovci decenijama nadoknađuju niske cene osnovnih namirnica. Priprema ovog zakona trebalo bi da dovede do trajnog rešenje države za probleme koje je privremeno pokušala da reši spornom Uredbom o maržama, zbog koje je „Delez“ i podneo tužbu.

Ministarstvo trgovine je naglasilo da je Uredba o ograničenju marži na 20 odsto kako bi suzbila visoke cene bila samo privremeni instrument dok se ne usvoji novi zakon. Cilj zakona je da trajno uredi tržište i zaštiti manje dobavljače od „ekonomske nadmoći“ velikih trgovaca.

Novi propisi predviđaju uvođenje „crnih i sivih lista“ zabranjenih praksi, kao što su: nametanje nerazumnih rabata i naknada dobavljačima, jednostrane izmene ugovora i kašnjenje u plaćanju, zabrana „odmazde“ prema dobavljačima koji prijave nepravilnosti…

Kao odgovor trgovaca, odnosno kontramera, pojavile su se informacije da „Delez“, u iščekivanju isteka Uredbe i stupanja na snagu novog zakona, planira da povuče oko 50 odsto proizvoda određenih domaćih dobavljača iz svog asortimana jer im takvo poslovanje navodno više nije profitabilno.

U suštini, država zakonom pokušava da ograniči moć velikih lanaca i zaštiti domaće proizvođače, dok „Delez“ kroz arbitražu i poslovne odluke (poput povlačenja robe) pokušava da izvrši pritisak na kreatore ekonomske politike i zaštiti svoj poslovni model i profitabilnost u novim regulatornim uslovima.

Da bismo razumeli trenutni sukob između države i „Deleza“, moramo se vratiti na same temelje transformacije srpske trgovine. Stručnjaci i ekonomski analitičari se slažu da je ovo što danas gledamo — arbitraže, optužbe za kartelizaciju i visoke cene — direktna posledica načina na koji je tržište građeno poslednjih 20 godina.

Model „brze privatizacije“ i stvaranje duopola doveo je do toga da Srbija nije imala postepen prelazak sa državnih samoposluga na slobodno tržište. Umesto toga, desila se brza privatizacija domaćih lanaca (poput „Pekabete“ i „C-marketa“) od strane domaćih tajkuna, koji su zatim te sisteme prodali strancima. Stvoren je sistem u kojem su dva ili tri velika igrača preuzela preko 80 odsto tržišta u velikim gradovima. Kada je „Delez“ kupio „Delta Maksi“ 2011. godine za 932 miliona evra, on nije kupio samo prodavnice, već i dominantnu poziciju koja mu je omogućila da diktira uslove i dobavljačima i kupcima.

Praksa diskountera

Izostanak prave konkurencije (diskountera) nije pratio evropsku praksu gde cene drže niskim tzv. „hard-diskounteri“ poput „Aldija“ ili „Lidla“. Strani lanci koji su prvi ušli u Srbiju („Delez“, „Merkator“) su „klasični“ trgovci sa visokim troškovima i visokim maržama.

U Srbiji je stvoren sistem u kojem su dva ili tri velika igrača preuzela preko 80 odsto tržišta u velikim gradovima

„Lidl“ je ušao na tržište tek 2018. godine, deceniju kasnije nego u susednim zemljama. Taj „vakuum“ bez diskontera omogućio je vodećim lancima da godinama drže marže na nivou koji je u EU nezamisliv. Ulazak velikih stranih lanaca uništio je male, lokalne trgovine. Domaći proizvođači (mlekare, mesare, povrtari) ostali su bez izbora: ili će prodavati velikim lancima pod njihovim uslovima, ili neće prodavati nigde.

Tu dolazimo do Zakona o trgovinskim praksama. Veliki lanci su uveli „listanje“ (plaćanje da se proizvod nađe na polici), „pozicioniranje“ (plaćanje za mesto u visini očiju) i enormne rabate. Sve te troškove trgovci nisu platili iz svog džepa, već su ih prevalili na cenu koju plaća građanin.

Godinama su institucije u Srbiji, pre svega Komisija za zaštitu konkurencije, bile kritikovane da su „uspavane“. Dok su se u EU kazne za kartelsko dogovaranje izricale redovno, u Srbiji je prvi ozbiljan „udar“ na trgovce usledio tek krajem 2024. i početkom 2025. godine. Optužba „Deleza“ da je država sada „nasilna“ proističe iz činjenice da su trgovci navikli na decenijski period u kojem im se niko nije mešao u cenovnu politiku.

Nije kriva sama privatizacija, već izostanak regulative. Srbija je širom otvorila vrata stranim lancima, ali nije izgradila „odbrambene mehanizme“ (jaku antimonopolsku komisiju i zaštitu dobavljača). Sadašnja kriza je zapravo zakasnela reakcija države koja pokušava da „preko kolena“ uvede red tamo gde je godinama vladao divlji zapad, dok se „Delez“ brani koristeći međunarodno pravo, jer je država prethodno sama potpisala ugovore o zaštiti investicija koji im to omogućavaju.

U središtu ovog sukoba ostaje srpski potrošač. Podaci su neumoljivi: kupovna moć u Srbiji je tri puta niža nego u Nemačkoj, dok su cene u supermarketima gotovo identične. Arbitraža u Vašingtonu će možda dati pravni odgovor, ali će ekonomski ožiljci na džepovima građana ostati još dugo.