Rat u Sloveniji ili Desetodnevni rat je bio rat okarakterisan ponekad kao kratak konflikt na teritoriji današnje države Slovenije, federalne jedinice SFRJ, između Slovenačke teritorijalne odbrane i Jugoslovenske narodne armije (JNA) posle jednostranog proglašenja Slovenije kao nezavisne države 1991. godine.
25. juna 1991. godine, slovenački i hrvatski parlamenti doneli su odluku o proglašenju nezavisnosti čime je formalno počeo raspad Jugoslavije. Dva dana kasnije jedinice JNA napustile su kasarne i krenule na granične prelaze SFRJ koji su se nalazili između ostalog i u Sloveniji. Namera im je bila da ne dozvole izmene natpisa države. Nastao je rat između pripadnika JNA i slovenačkih teritorijalaca, koje su predvodili Janez Janša i Igor Bavčar. Rat je trajao desetak dana. Naime, 18. jula Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju JNA iz Slovenije.[traži se izvor] Prilikom opsada vojnih baza JNA u Sloveniji, dolazi do krvavih napada slovenačkih teritorijalaca na vojnike tada još uvek regularne vojske u tim bazama. Ishod ovakvih napada je bio veći broj poginulih vojnika, koji su bili na odsluženju redovnog vojnog roka, a koji su imali od 18-23 godine.
Slovenija je bila najzapadnija republika jugoslavenske federacije u kojoj su najvećim delom živeli Slovenci, a manjim delom Srbi i Hrvati, uz nacionalne manjine: Nemaca, Mađara i Italijana.
Najveći deo slovenačkih reka vodi ka crnomorskom slivu. Malim delom Slovenija izlazi na Jadransko more, svega 30 km. Njen položaj je vrlo povoljan jer se nalazi na putu iz centralnih delova evropskog kontinenta, ka Maloj Aziji. Najviši vrh u Sloveniji je Triglav 2.864 m.n.v. koji pripada Julijskim Alpima.
Slovenija ima i pet manjih pokrajina: Prekomurije, Štajerska, Koruška, Kranjska i Primorska. U veće gradove spadaju: Ljubljana, Maribor, Celje, Kranj, Koper, Nova Gorica, Novo Mesto, Murska Sobota…
Na prostoru današnje Slovenije stvorena je država Karantanija od Južnih Slavena koji su tu došli u VII stoleću. Ali je vrlo brzo potpala pod vlast Bavavarske i kasnije Franačke. U XIV stoleću ulazi u sastav Habzburške monarhije, gde ostaje kao provincija više vekova, sve do 1918. godine kada je oslobođena većim delom od srbske vojske krajem Prvog svetskog rata i ušla u sastav Kraljevine SHS. Tada je to bila Dravska banovina, ali bez izlaska na Jadran.
Tokom Drugog svetskog rata Slovenija je bila aneksirana većim delom u nemački Treći Rajh, manjim delom je fašistička Italija okupirala i Prekomurije je pripalo Hortijevoj Mađarskoj. Pokret otpora se javio tek u februaru 1942. godine u istočnoj Koruški, a do kraja rata su imali dvadesetak gerilskih odreda. Fašisti nisu Slovence progonili kao narod, već samo pojedinice kao ideološke protivnike. Među Slovencima je bilo i dosta pripadnika Slovenačkog Domobranstva, vernih Hitleru.
U proleće 1945. godine slovenačke šume su bile mesto stradanja pripadnika JVuO koji su se povlačile pred partizanskim jedinicama.
U doba Brozove vladavine u Jugoslaviji, Slovenija je bila najrazvijenija republika, ali se industrijalizacija zasnivala na fabrikama koje su uglavnom prenete iz SR Srbije. U potrazi za poslom mnogo ljudi je dolazilo iz drugih republika u Sloveniju i ostajalo da živi. Slovenački delegati KPJ su odmah nakon donošenja novog Ustava 1974. godine ispoljavali veliku želju za nezavisnosti.
Početkom 1990. godine, slovenački komunisti su na 14. kongresu SKJ u beogradskom Sava Centru napustili zasedanje usled verbalnih sukoba sa kolegama iz SR Srbije. Par meseci kasnije na izborima u toj republici pobedili su komunisti, a njihov lider Milan Kučan postao je predsednik te republike. Odmah su počele pripreme za referedum i nezavisnost, što se ostvarilo 25. decembra te godine.
Početkom 1991. godine slovenački lideri su otpočeli ilegalno naoružavanje i stvaranje paravojnih formacija, uz uvećavanje rezervnog sastava Policije jasno je da su Slovenci želeli nasilni izlazak iz Jugoslavije.
Odmah pošto je doneta Deklaracija o nezavisnosti 25. juna 1991. godine pokrenuta je zastrašujuća kampanja protiv Srba i JNA, napadi na karaule, graničene prelaze, savezne institucije, formiranje logora… Napadni su Srbi civilii i porodice jugoslavenskih oficira. Rat u Sloveniji je trajao skoro dve nedelje, nakon čega je Savezna Vlada donela odluku o povlačenju JNA i federalnih institucija.
Procenjuje se da je tokom dvonedeljnog rata ubijeno, nestalo i podleglo povredama oko 150 Srba i vojnika JNA, dok je desetine hiljada Srba moralo da napusti Sloveniju, gde su živeli i radili. Za te zločine nikada niko nije odgovarao.
Danas gotovo niko ne pominje, niti se, nažalost, seća vremena kada su mnoge porodice mladih vojnika zavijene u crno. Mnogi od monstruoznih primera, što spada u poseban greh srpskih zvaničnika i srpske nacionalne istorije, nisu do danas nigde zabeleženi.
Svi ti zločini, međutim, vrlo dobro su bili poznati haškim istražiteljima, prethodnom i aktuelnom slovenačkom rukovodstvu, baš kao i srpskom, ali u večnom nezaboravu ostaju samo porodicama mučki ubijenih, ranjenih i obogaljenih vojnika, ljudi, žena i dece. Ne zaboravljaju ih, naravno, i mnogi koji danas, kao invalidi, sa trajnim zdravstvenim posledicama, žive sa tragovima nečoveštva brutalnih slovenačkih ubica.
Slovenački zločini posebno dobijaju na težini što su počinjeni grubim kršenjem odluka savezne države od 25. juna 1991. godine. Savezno veće Skupštine SFRJ i Savezno izvršno veće, tog su dana jasno i nedvosmisleno naložili Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) da, pored ostalog, spreči prekrajanje zemlje i promenu njenih granica, suprotstavljajući se time jednostranoj i nezakonitoj odluci Skupštine Slovenije o ocepljenju Republike Slovenije od SFRJ.
Navedena odluka nije imala snagu zakona (doneta je 8. maja iste godine), jer je suprotno federalnom zakonu ugrožavala teritorijalnu celovitost SFRJ, njene državne granice i suverenitet u međunarodnim odnosima.
„Suverenitet“ stvaran na zločinima
Postupajući u skladu sa odlukama saveznih organa, nešto manje od 2000 pripadnika JNA, krenulo je 27. juna na izvršenje zadatka koji nije podrazumevao bilo kakve provokacije, sukobe i borbena dejstva. Radilo se o čisto mirnodopskom zadatku ograničenog karaktera koji je u svakom pogledu počivao na odredbama Ustava SFRJ.
Pre polaska jedinice na izvršenje zadatka radi obezbeđenja 35 kopnenih graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne luke (Brnik), pravovremeno je obavešteno slovenačko rukovodstvo. To rukovodstvo je, međutim, kao odgovor organizovalo masovna zaprečavanja na pravcu kretanja jedinice JNA i, istovremeno, izvršilo mobilizaciju svoje teritorijalne odbrane, koja je, u konkretnom slučaju, predstavljala paravojnu formaciju.
Ubrzo je ta paravojska, suprotno svim međunarodnim zakonima, počela sa izvođenjem terorističkih akcija. U Sloveniji nazivana republičkom vojskom, paravojska je u tom trenutku brojala oko 35.000 ljudi koji su pohitali u hajku ne samo na vojnike koji su krenuli u izvršenje mirnodopskog zadatka, već i na porodice starešina JNA, ne štedeći čak ni žene i decu, čija je jedina krivica bila što su članovi porodica aktivnih vojnih lica.
Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku jedinice JNA, slovenačko je rukovodstvo 26. juna preduzelo mere koje se, u najmanju ruku, nazivaju ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano terorističkim i varvarskim. U nizu zločina koji zaslužuju najstrože sankcije, a do današnjih dana nisu sankcionisani, spada i bestijalno streljanje nenaoružanih devetnaestogodišnjaka na karauli Holmec, udaljenoj desetak kilometara južno od Blajburga.
Krvavi Vidovdan u deželi
Zbivalo se to 28. juna, na Vidovdan, a taj monstruozni zločin snimila je austrijska televizija ORF. Da tog dana, na tom mestu, ne beše te televizijske ekipe, gotovo se ništa ne bi znalo o hladnokrvnom ubistvu nedužnih vojnika. A evo kako je kamera zabeležila navedeno zločinstvo. Trojica mladih vojnika, sve se to lepo vidi na snimku, istakli su belu zastavu sačinjenu od krevetskih čaršava.
Sve to, međutim nije bilo dovoljno zverima u ljudskom obliku da odustanu od životinjskog nagona za ubistvima koja su realizovali rafalnom paljbom. Slovenački Helsinški komitet za ljudska prava okvalifikovao je taj događaj kao „prvi dokumentovani ratni zločin na prostoru bivše SFRJ“, ali je slovenačka vlast ćutke prešla preko te bestijalnosti. Pred tim dokazanim ratnim zločinom, kao i mnogim drugim koje su počinili Slovenci, oči je zatvorio i Haški tribunal.
Zločin počinjen na karauli Holmec, zvanično slovenačko rukovodstvo je okvalifikovalo kao incident, a republičko tužilaštvo je konstatovalo kako „nikakav zločin nije počinjen“. Posebno valja istaći da se predsednica slovenačkog Helsinškog odbora, gospođa Neve Miklavčič Predan, obratila Tužilaštvu u Hagu sa predlogom da se počinioci i organizatori tog zločina privedu pravdi.
U odgovoru, ispod čijeg teksta stoji potpis Karle del Ponte, navedeno je pored ostalog da se „veoma ceni plemenit rad slovenačke helsinške organizacije“, ali da je „rat u Sloveniji prekratko trajao da bi se počinili brojni ratni zločini“. Očigledno, odgovor Karle del Ponte, imajući u vidu njegovu besmislenost, ne zaslužuje nikakav komentar.
Nezastarelost ratnih zločina
Pripadnici slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali milosti ni prema ranjenim vojnicima i starešinama, kao ni prema medicinskom osoblju koje im je priticalo u pomoć. Masu takvih primera registrovali su operativni, obaveštajni i medicinski organi JNA. Jedan u masi tih primera je i Kazneno-popravni dom u Dobu pri Mirni, gde su Slovenci smestili veliki broj uhapšenih vojnika i starešina – teških bolesnika.
Prema zvaničnim vojnim izvorima tu su, pored ostalih, bili zatočeni: kapetan Sahudin Lalić, sa akutnim pogoršanjem čira i teškom depresijom; potpukovnik Rade Otašević koji je uhapšen neposredno posle izvršene operacije – u vreme kada je, sa inficiranom ranom i visokom temperaturom, bio na bolovanju u svom stanu; Dragan Blagojević sa zagnojenim prostrelnim ranama u predelu ramena i podlaktice i, takođe, visokom temperaturom.
Osim njih, u veoma teškom zdravstvenom stanju bili su pukovnik Vučković, kapetan 1. klase Blagoje Mirović, zastavnik prve klase Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, stariji vodnik Šaćir Bećiri i i major Đorđe Petrović. U svim civilizovanim zemljama čak se i najokorelijim kriminalcima ukazuje u takvim slučajevima neophodna medicinske pomoć, ali dežela je svesno kršila sve međunarodne humanitarne norme.
Upravnik tog kazamata, kao da je na specijalizaciji bio kod Mengelea, hladnokrvo kaže da mu je poznato zdravstveno stanje pomenutih starešina, „ali da je to zatvor, a ne bolnica.“ Dolktor Vrbanić, koji potvrđuje reči ovog Mengeleovog sledbenika, kaže pored ostalog da su „opšti uslovi smeštaja izrazito loši – zatvorenici su smešteni u samicama po dvoje, a u zatvorskim sobama nabijeni kao sardine“.
Osnivani su i logori za mučenje
Zastavnik JNA Momir Stojanović i još nekoliko starešina uhapšeni su u Domžalama. Posle dugotrajnog ispitivanja, uzimanja otisaka prstiju i slikanja, vezane su im ruke i ukrcani u kontejner-furgon na motornom vozilu kojim su prebačeni u napušteni rudnik Dol pri Hrastniku.
U toku prevoženja, zbog nedostatka kiseonika i udisanja izduvnih gasova, mnogi su tokom puta, dugog šezdesetak kilometara, izgubili svest. U katakombama napuštenog rudnika, smešteni su u prostoriji od tridesetak kvadratnih metara – bez vode i toaleta, u kojoj je bilo smešteno više od sto uhapšenih.
Nizu slovenačkih nečoveštava pridružuju se u primeri Nade Svorcan i Ljubice Saše, građanskih lica na službi u JNA, koje je, u njihovom privatnom automobilu, zaustavila paravojska, ne dozvoljavajući im da nastave put prema kasarni u Šentvidu gde su bile zaposlene. Naređeno im je da se vrate kući. One su, međutim, bile uporne u insistiranju da im se omogući nesmetan odlazak na posao.
„Ako već morate na posao, izvolite idite“, rekao im je jedan od zločinaca i uputio ih u pravcu u kome su bile posejane protivoklopne mine. Eksplozija je raznela automobil, nanevši teške povrede Nadi i Ljubici. U Univerzitetskom kliničkom centru u Ljubljani nije im pružena blagovremena pomoć, a pored nanetih im teških telesnih povreda, Nada Saše je ostala bez jedne noge.
Zašto ćuti i država Srbija
Slovenci su, da zaključimo, prekršili sve što se naziva čovečnošću i humanošću. Vrlo dobro se znaju i naručioci i izvršioci velikog broja počinjenih zločina. Slovenci i Hag o svemu godinama mudro ćute. Poznato je i zašto. Nije jesno, međutim, što se ćutanju godinama pridružuje i država Srbija, mada je vrlo dobro poznato da ratni zločini nikada ne zastarevaju.
Slovenija, Haški tribunal, Evropska Unija i Vašington i dalje uporno ćute o dokazanim slovenačkim zločinima, koji, podsetimo ih još jednom, nikada ne zastarevaju. Prikaži manje
