Iako politika zemalja NATO prema Rusiji nudi objašnjenje za invaziju na Ukrajinu, ona je brutalna i neprihvatljiva.
USovjetskom je Savezu takozvana „mrtvačka ruka” aktivna od početka osamdesetih godina. U pitanju je onaj vojni koncept koji smo videli u filmu „Dr Strangelove” kao „doomsday machine”: „Perimeter“ (GRAU indeks: 15E601) je autonomni sistem kontrole nuklearnog arsenala, potencijalno potpuno automatizovan i nezavistan od ljudskog odlučivanja – a takav je ne bi li zagarantovao da Sovjetski Savez može da odgovori punim nuklearnim protivudarom čak i ukoliko Sjedinjene Američke Države – u nekom ludom momentu – uspeju da agresivnim prvim udarom zbrišu sve komandno kontrolne sisteme koje SSSR ima. Rusija sistem nije deaktivirala a evo pre neki dan je i predsednik Rusije nuklearne snage stavio u poseban režim borbene gotovosti. Situacija je, dakle, veoma ozbiljna.1
Drugim rečima, Rusija se već godinama, ako ne i decenijama nalazi u poziciji pacova koji je sateran u ćošak i kojeg se u ćošak sve više i dalje gura. Devedesetih je Rusija bukvalno čerupana uz pomoć potpuno nesposobne, servilne i pohlepne administracije. Početkom devedesetih SAD i međunarodna zajednica su prećutale puč, krađu izbora, sve jezivosti i sve gluposti režima Borisa Jeljcina – sve ne bi li na vlasti ostala potpuno servilna i impotentna administracija.
Dvadeset godina napred i sada se svi čude zašto je Rusija pokrenula opštu i totalnu invaziju na Ukrajinu. Jedno moguće objašnjenje: između ostalog i da ne bi bila u potpunosti saterana u ćošak i da ne bi morala da bude primorana da koristi jedino oružje koje u rukama ima. Pa je moguće da iz njene perspektive izgleda da dok kolje Ukrajinu – spasava ostatak sveta. Jer, nema sumnje da je invazija na Ukrajinu nezakonita, neprihvatljiva, divlja i brutalna. Ali je i – pogleda li se samo na koji se način Rusija tretira poslednjih decenija – makar donekle razumljiva. U pitanju je, dakle, kao retko kada do sada – geostrategija: što se Rusije tiče, NATO neće biti u Ukrajini i to je kraj svih diskusija.
Jer Rusiji se nož pod grlo gura već trideset godina, a Ukrajina u NATO–u bi svakako predstavljala poslednji korak u tom guranju. Sjedinjene američke Države i Sovjetski Savez (i kasnije Rusija) su imali čitavu seriju međusobnih sporazuma koji su prvenstveno regulisali proizvodnju i upotrebu strateški važnih nuklearnih potencijala (i odbrane od njih; nemojmo zaboraviti da je „bespomoćnost” jedna od strateških stubova MAD–a2) – sporazum o razvoju antibalističkih projektila i sporazum o nuklearnim projektilima srednjeg dometa i onaj najtemeljniji (START1 sasvim njegovim kasnijim iteracijama). Iz oba ova prva povukle su se Sjedinjene Američke Države. SAD je dao obećanje Moskvi da se neće širiti na istok. I proširio se dva puta, pa onda najavio treće proširenje na Ukrajinu i Gruziju – a poslednja je rečenica memoranduma sastanka u Bukureštu je uzrok svih geostrateških problema danas.3 U Ukrajini se već deceniju instaliraju režimi isključivo po kriterijumu agresivnosti prema njenom većem susedom – istina, isto kao što Rusija gura režime isključivo po principu servilnosti. U toj su državi različiti proto i otvoreno fašistički pokreti maženi i paženi sa majčinskom brižnošću.
Ali, ni Rusija nije mnogo bolja: i u njoj se maze i paze različiti crnokošuljaši; što i ne treba da začudi obzirom da je u Rusiji na vlast instalirana politička elita koja je takođe jako tesno isprepletana sa tajkunima, privatizatorima i ostalom gamadi. I Rusija nije znala ništa pametnije nego da problem uzme da rešava brutalno, beskompromisno, bezobzirno (istini za volju, ratovi se tako i vode, a tradiciju takve vojne doktrine baštini posebno Rusija) i – na koncu će ispasti – na sopstvenu štetu. Rezultati premeravanja falusa sa SAD joj ne idu u prilog pa se sada – mora posegnuti za demonstracijom moći posredstvom šamaranja nekoga znatno slabijeg.
Na koncu jedini koji sada trljaju ruke su prodavci oružja jer vojni budžeti naglo natiču; i Sjedinjene Američke Države koja sada još jednom imaju savršenog zlikovca za praktikovanje patriotskog ushićenja u sopstvenog stanovništva, za kupovinu naoružanja i za prekrivanje sopstvenih invazija na suverene države koje su u proseku praktikovale svakih par godina praktično od kraja Hladnog rata; a sada i argument kojim su slabašnu Evropu vezali za sebe (i svoje energente).
Heroj
Šta se sada konkretno dešava na terenu – nije jasno: da li počinje da liči na finski scenario iz 1939, češki iz šezdesetih, jugoslovenski sa početka 1990ih, irački iz 2003 – ne zna se, a gledati medije nije baš zahvalno, obzirom na to da su vesti formatirane isključivo prema potrebama onih koji te medije drže na lancu, pa je maltene nemoguće i poslužiti se onim „uprosečavanjem” i traženjem istine negde „između”.
Stoga, u nedostatku bilo kakve mogućnosti autonomnog donošenja suda, pogledajmo ono nešto bitnije: medijski akcesoar i matricu kojom se rat oprema. U onim nešto marginalnijim zapadnim medijima se pojavio jedan neverovatno brzo iskrojen mit za hitne potrebe ne samo davanja nade ukrajinskom stanovništvu i plašenja ruskih pilota, već pre za potrebe formatiranja ukrajinskog rata u oblik koji će se lakše medijski progurati i onda konzumeristički brže progutati. Tako se pojavila priča o ukrajinskom pilotu koji je u prva 24 sata invazije oborio čak šest ruskih aviona – što bi ga činilo i „ace in a day” (a to se odavno nije videlo) i prvim vazdušnim asom dvadeset prvog veka. Priča je o njemu najverovatnije skoro potpuno izmišljena i pored toga što ukrajinski zvaničnici naširoko dele sliku nekog pilota za kojeg tvrde daje upravo on taj „duh Kijeva” i ništa više do savremena reiteracija Davida koji izlazi na crtu Golijatu – jer snimci koji su se motali po globalnoj mreži sasvim su očigledno ne previše vešte video montaže video igrice Digital Combat Simulator.
A, lakomi na klikabilni sadržaj, mediji su napravili i još jednog heroja: predsednik Ukrajine Zelenski sada je nekako postao simbol otpora te sigurno dobija auru romantičnog heroja i Don Kihota koji se bori sa vetrenjačama. Ali u isto vreme pati od klasičnog sindroma omašenog tajminga: smotan kad je trebalo biti odlučan, odlučan kad nije trebalo, pa mu nije ostalo ništa sem da sada bude hrabar kad je već kasno.
I, kad smo već kod medija: sada su najednom izbeglice dobrodošle, najednom ima srceparajućih priča, ličnih uglova, najednom se rascepljene porodice vide – kao da onomad kad su izbeglice bežale iz Iraka, Avganistana, Sirije, Libije i ko zna još odakle izbeglice nisu bile nedobrodošle samo zbog nešto tamnije boje kože, orijentalističkog manjka zainteresovanosti javnih mnjenja za bliskoistočne ratove i proste činjenice da su one ratove pokretali neki malko privilegovaniji agresori.
Jer, kao i film, i rat je proizvod koji se prodaje ali i koji sam po sebi nešto proizvodi: ovog puta očekujmo porast broja eksperata na teme međunarodnih odnosa, sada kada je potražnja za genetičarima i imunolozima u stabilnom padu. Jer proizvod rata je i profit za kompanije koje se bave proizvodnjom i trgovinom oružjem, ali i gledalac koji činom posmatranja dobija iluziju učestvovanja, delovanja i globalnog uticaja. Tako da i ne treba da začudi što je – koje god medije da gledamo – kriza formatirana prema već utvrđenim matricama: heroj protiv zlikovca; David protiv Golijata; Finska protiv sovjetskog saveza. A konkretni je gledalac sada uperen veoma precizno prema političkom cilju: jednostranoj i jednodimenzionalnoj osudi ruskih akcija u Ukrajini. Kad nam, dakle, mediji sukob predstave u formi mitskih sukoba – onda će biti lakše odlučiti se.
Vreme ispalo iz zgloba
Ali ovaj se rat i na drugoj strani pakuje pa uvaljuje u formi mesijanskih misija: rusko novinarstvo ne manjka u sadržaju koja je ništa više do Putinova diktatura nastavljena drugim sredstvima, pa deder da izdvojimo i najservilniju i najotrovniju od svih gluposti: Petr Akopov je na Ria Novostima napisao jedan od najotrovnijih tekstova (tekst je trenutno nedostupan) za koji nije jasno odakle je došao: iz dvadesetih, tridesetih ili možda iz neke devedeset neke sa Balkana. A čim se negde nalazi mesijanska misija, stvari su opasne, veoma opasne: mesijanski su poduhvati legitimni iz proste činjenice mesijanstva a legitimna su i sva sredstva koja se upotrebe. Slušamo li Akropova, Putin sada spaja raspolućeno; nešto je ispalo iz zgloba, a Rusija sada to vraća nazad (i proklinje sopstvenu ulogu u tom vraćanju), negde je nešto trulo pa sada valja posegnuti za radikalnim hirurškim potezima. Ali kad smo kod Hamleta, podsetimo: njegova mesijanska uloga je završila masovnim pokoljem danskog dvora, svih ljudi Hamletu dragih i bitnih, samog Hamleta pa na kraju i – kakav god da je – danskog kralja. „Trulež“ u Danskoj je Hamlet a njegova tragedija nije u samog Hamleta no u njegovoj misiji vraćanja vremena u zglob koju smo mi prinuđeni da čitamo i kao misiju ispravljanja nekih krivih Drina i kao tragediju i farsu.4
Na kraju krajeva uistinu patimo i od individuacije istorijskog toka – to vam je tako kad sve jednostavno morate da prodate kao individuaciju (posebice ekonomski položaj) – pa smo danas u opasnosti da poput Kristofera Klarka pomislimo da se možemo u (neki budući) rat ušetati sasvim slučajno. Pa je glavna zanimacija globalnog komentarijata sada prerasla u specifičnu daljinsku psihoanalizu ruskog predsednika. Ali, Klark je napravio grešku zbog koje bi mu jednostavno trebalo oduzeti akademsku titulu: istorija se ne dešava slučajno i istorija nije serija individualnih odluka,već strukturni proces koji i te individue i njihove odluke kroji. Ali Klarkova greška je koliko greška istoričarske banalnosti, toliko i opasna istorija: jer ako smo u Prvi svetski rat ušetali slučajno, sasvim je moguće, i zapravo vrlo verovatno, da u neki sledeći nećemo ušetati, pa je centralna Klarkova poruka: krivi su neki pojedinci i sve je ok. Ali, u neki sledeći rat ćemo ušetati sigurno – a kad je sigurno, onda nikako ne može biti slučajno.
Jer istorija je, kao što je to bilo i sa Prvim svetskim ratom, posledica protoka i cirkulacije kapitala te ljujanja i takmičenja agenasa za njegovu oplodnju i čuvanje (modernih država) konzistentnosti i unutrašnje discipline država dizajniranih da budu pancirne košulje za lokalne buržoazije. A na neki način i ruska buržoazija sada gleda u ovaj rat, gleda u sfere uticaja i jedan novi prostor za investiranje, lukrativne ugovore, i svetlu budućnost koja (barem za njih) počinje u ruševinama Ukrajine.
A, sa druge strane, SAD su razobručene, niko im ne može stati na put i za sebe su takođe uverene da imaju sopstvenu mesijansku ulogu. A uz sebe su potpuno vezale i Evropu koja polako ali sigurno izlazi sa istorijske scene (a možda je tako i najbolje). Ali, sada sa druge strane nema relativno pouzdanog partnera – kao što je to bilo za vreme Sovjetskog Saveza na kojeg se moglo, kako to reče jedan diplomata, računati da će uraditi barem ono što je za njega samog najpametnje.
A sve je to tako pogleda li se iz geopolitičke perspektive: pogleda li se iz neke druge – geopolitika gubi svoj zavodljivi šarm i naravno da ponovo izgleda kao da neki bogati i moćni ratuju a sitni se sakrivaju da ne bi bili izgaženi. Jer naravno da će nesrazmerni teret i rata i buduće ekonomske krize snositi najsiromašniji. I sa jedne i sa druge i sa koje god strane.
- Jer možda se u nekom budućem osetljivom trenutku neće naći neki Vasili Akripov ili Stanislav Petrov koji će spasiti svet.
- Mutualy Assured Destruction – doktrina aktuelna i sa jedne i sa druge strane gvozdene zavese koja je podrazumevala da samo rizik potpunog uništenja planete može biti osiguranje od otvorenog nuklearnog rata
- „NATO welcomes Ukraine’s and Georgia’s Euro-Atlantic aspirations for membership in NATO. We agreed today that these countries will become members.“
- Šekspirova drama je toliko genijalna da verovatno jedina uspela da tragedija i farsa bude u isto vreme
autor:Stefan Aleksić
Foto: Marko Miletić / Mašina
