Ratkovići kod Srebrenice: 28 godina od masakra nad srpskim civilima

Prošlo je 28 godina od stravičnog i nekažnjenog zločina muslimanske vojske u selu Ratkovići kod Srebrenice. U tom napadu je svirepo ubijeno 24-oro meštana srpske nacionalnosti a selo je spaljeno do temelja

Muslimanski vojnici, pripadnici tzv. Armije BiH iz Srebrenice izvršili su 21. juna 1992. strahovit napad na srpsko selo Ratkovići gde su počinili težak ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Ubijena su 24 meštana, mahom žena i staraca čija je jedina krivica bila njihova srpska nacionalnost. Prema podacima nevladinih organizacija, svi ubijeni su bili civili koji su masakrirani u svojim kućama.

Prema popisu iz 1991. u Ratkovićima je živelo 338 stanovnika i svi su bili srpske nacionalnosti. Sve žrtve su ubijene klanjem i mučenjem. Žene su zlostavljane, prebijane i maltretirane nakon čega su mučki pobijene. O kakvim povredama se radi svedoči i činjenica da je sam proces identifikacije trajao satima. Napad na ovo čisto srpsko selo predstavlja čist akt agresije na srpsko stanovništvo i jasno svedoči o genocidnim namerama muslimanskih ekstremista na čelu sa Naserom Orićem.

O događajima u zoru 21. juna 1992. kada su Bošnjaci iz susjednih Poznanovića upali u njegove Ratkoviće za Dojče Vele je govorio Božo Pavlović: „Mog oca Milovana ubili su na kućnom pragu, Dušanku Stanojević su silovali prijeteći da će joj ubiti dijete u kolijevci. I ubili su joj tog sina, a nju živu zapalili. U svojoj kući spaljen je i Ljubiša Gajić, a ubijene su Radosava Đurić, Desanka Pavlović, Borka Marković, Zora Prodanović i njezin sinovac Živan. Ukupno 24 mještana tog sela.“

Muslimani iz susednog sela Poznanovići su na samom početku rata obećali meštanima Ratkovića da će ih čuvati i štititi i braniti ako bude bilo sukoba…međutim, nije bilo tako! Oni retki koji su imali tu sreću da prežive su ispričali kako je u napadu učestvovao veliki broj muslimana iz Poznanovića, istih onih koji su na početku rata obećavali pomoć i zaštitu. Nije im bilo dovoljno to što su poubijali nedužne civile, već su i opljačkali svoje dojučerašnje komšije…u napadu je učestvovao i veliki broj muslimanskih civila: žena i maloletnika koji su pljačkali imovinu pobijenih Srba, palili kuće, uništavali kulturna dobra..

Muslimanski vojnici su zlostavljali staricu Desanku Stanojević (72) da bi je potom živu zapalili u njenoj porodičnoj kući. Na kućnom pragu streljani su i mučki ubijeni domaćica Radoslava Đurić (62), Vidoje Rankić (65), Obren Bogićević (61), Vinka Maksimović (66), Cvijeta Milanović (73), Novka Pavlović (53), Zora Prodanović (81), Milovan Pavlović (73), Milan Jakovljević (73) i mnogi drugi civili.

Fotografije  Dobrile Prodanović, koja u rukama drži lobanju svog mučki ubijenog sina Živana, obišla je svet i objavljena je u mnogim domaćim i stranim medijima. Mladog Živana najpre su zarobili muslimanski vojnici pod komandom Nasera Orića, koji su ga dugo i okrutno mučili, zlostavljali i tukli da bi ga na kraju brutalno ubili. Dobrila je svog sina prepoznala po zubima a o svojoj tragediji je svedočila i u filmu „Zločin bez kazne – Stradanje Srba u Srednjem Podrinju“ koji je rađen u produkciji RTS-a. Njeni jauci, njene majčinske suze i neverica urezali su se u sećanje svih ljudi širom bivše Jugoslavije i nema onoga ko nije zaplakao ili se makar potresao slušajući i gledajući ove teške scene. Ova hrabra srebrenička majka je postala simbol srpske patnje tokom rata u Bosni i Hercegovini. Njen sin Živan Prodanović je ubijen kao civil na svom kućnom pragu 21. juna 1992. i to nakon zarobljavanja i strahovitih torura i mučenja. Ubijen je prilikom napada muslimanskih vojnika iz Srebrenice na srpsko selo Ratkovići, takođe u opštini Srebrenica. Živanovi posmrtni ostaci, tačnije samo lobanja, pršljen, tri rebra i leva lopatica su pronađeni u obližnoj masovnoj grobnici. Hicima iz vazdušne puške ubio ga je Izet Arifović, vojnik 28. divizije tzv. Armije BiH. Izet je pred sudom BiH osuđen na 10 godina robije za ovaj ratni zločin a preminuo je 4. februara 2019. u teškim mukama. Preminuo je ne odsluživši kaznu do kraja ali je svakako ostao i ostaće upamćen samo i isključivo kao osuđeni ratni zločinac.

Jedini cilj napada na Ratkoviće je bilo ubijanje civilnog stanovništva, o čemu su se pripadnici tzv. Armije BiH javno i u više navrata hvalili. Dobrinu Prodanović je napad muslimanskih ekstremista dočekao pred kućom. Metak ju je pogodio u ruku ali je ova hrabra, čestita žena ipak uspela da pobegne i spasi živu glavu. „Bježala sam preko njiva, preko njiva i do Mandovića smo stigli…tamo sam srela moje komšije i svih sam pitala: „Jeste li vidjeli mog Živana, jel neko vidjeo mog Živana?“ – ali odgovora nije bilo…..

Uprkos brojnim zločinima koje su muslimanske snage činile, Dobrina je ipak čvrsto verovala da je njen sin živ i negde zarobljen. Nadala se majka da će opet zagrliti svoje dete. Svakodnevno se molila i očekivala da ugleda svog Živana na vratima. Dani i noći bili su ispunjeni molitvama i nadom…Ipak, ove puste želje zauvek su ugašene u maju naredne godine kada je pronađeno nekoliko grobnica sa posmrtnim ostacima ubijenih Srba. Identifikacija se obavljala u selu Fakovići u opštini Bratunac (selo koje će takođe stradati za četiri meseca). – Ja sam mog sina poznala po zubu, on je tri, četiri puta pravio plombu na tom mestu i tako sam ga poznala. I poznala sam njegovo odjelo, eto tako..“- ispričala je majka Dobrina. – Uzela sam njegovu lobanju u šake i cvilela sve dok glas nisam izgubila, a oči mi pobelele. Presudili su mi tog dana, ja sam u grobu već 23 godine – rekla je Dobrina u izjavi za medije 2016. godine. Ova hrabra žena je preminula prošle godine.

O masakru u Ratkovićima svedočio je Zarija Prodanović čiju suprugu Zoru su masakrirale muslimanske snage:

– Tog junskog dana napadnuto je moje selo Ratkovići. Napale su ga komšije muslimani. Prepoznao sam Martić Behaiju i Osmanović Andriju. Ranjen sam uspeo da se dočepam šume gde sam ostao neko vreme sakriven. Strašan zločin su počinili nad mojim selom. Ubili su mi ženu, moju domaćicu Prodanović Zoru. Gledao sam kako sela gore, gledao sam kako moja kuća gori. Tako ranjen prepešačio sam 10km do Fakovića odakle su me prebacili do Bajine Bašte, a odatle za Užice, pa za Beograd. Kada su mi lekari pregledali ruku koja je bila ranjena zaprepastili su se jer je ruka bila puna crva. Najviše okrivljujem muslimanske familije: Pozdanoviće, Mediće, Podkorjence, Martiće, Osmanoviće…Ubijene meštane među kojima je bila i moja žena sahranili su naši vojnici, ali nisu imali mnogo vremena pa su ih sahranili plitko. Mislim da su životinje raznele leševe.

O masakru u Ratkovićima svedočila je i Dragina Stević:

„Do 28. 06. 1992. godine živjela sam u selu Ratkovići, opština Srebrenica, kada sam zbog velikog pritiska morala da prebjegnem sa jednom grupom mještana u Srbiju. Sa sobom sam povela i svoje dvoje djece, sina od 15,5 god. i ćerku od 7 godina. Moj muž je ostao da brani selo. Od moje bliže porodice poginuli su mi (ubijeni) tri rođena strica, dvije sestre od stričeva i njihovi muževi. Od familije moga muža ubijena je strina. Kako od dana dolaska u izbjeglištvo nemam kontakta sa ostatkom familije ne mogu reci da li ima zatvorenih u logorima…. Ostala sam bez igdje ičega. Tamo sam imala kuću sa ekonomskim zgradama, 4 goveda, 5kom. svinja i prilican broj zivine. U ovom trenutku ne znam da li je od toga sta u životu, jedino znam da je kuća do temelja spaljena zajedno sa ekonomskim zgradama.“

Svedok zločina Obren Pavlović izjavio je sledeće:

– Živio sam u Crkvinama, opstina Bratunac, a u blizini je bilo muslimanskih sela i to Pozdanovići, Miholjevine i Osmače. U stvari, moje Crkvine su bile okružene sa navedenim muslimanskim selima, dok je moje selo čisto srpsko. Ranije ni ja ni moje komšije nismo imali problema sa muslimanima, a pred sam rat 1992. g. obećavali su nam da nam se ništa ne smije dogoditi, te da smo sigurni što se njih tiče. Ali eto kako su nam tvrdili kada su 1992. muslimani upali u naše selo i znam da su tada, mada ja nisam bio u selu, otjerali moga rođaka Pavlović Borisava i njegovu suprugu Desanku, oboje stari oko 50 godina, pa su na periferiji sela pucali u Borisava koji je ranjen pao tu i ostao, nisu ga „dokusurili“ jer su mislili da je mrtav. Suprugu Desanku su mu tu ubili, a Borisav kada je dosao sebi, a muslimani – ubice otišli, Borisav je sišao u selo Podkorjen gdje je sreo nekoliko muslimana kojima se požalio, pa su oni otišli u Crkvine, našli Desanku i sahranili. Muslimani su taj dan posle podne zapalili naše selo Crkvine. Ja se taj dan nisam nalazio u Crkvinama već u selu Ratkovići, jer sam se bio sklonio, bojeći se muslimana, a krišom sam odlazio i stoku hranio, jer štalu mi nisu bili zapalili u Crkvinama. Odmah sam shvatio da je na naše podrucje stiglo više muslimana, tj. njihove vojske, a koja je iz drugih mjesta. U nedjelju 21.6.1992. g. oko 03.00 casova spavao sam u Ratkovićima u kući moga prijatelja Miloša Stanojevića kad se začula pucnjava. Moj zet Milenko Stanojevic iz Ratkovića me je pozvao riječima: „Ustaj djede.“ Skočio sam, a puščana zrna su tukla po vratima i prozorima, sreća nisam pogođen. Bila je magla. Pucnjava je bila od Polimaca i dr. pravca – ne možeš se orijentisati, ali vidim da su Ratkovići napadnuti. Dok su se muslimani približavali selu, sa svih strana pucajući iz pušaka, ja sam se nalazio ispred Mirkove kuće. Naišao je Božo govoreći mi: „Bježi Obrene, gotovo je selo, eno moja kuća gori.“ I zaista je ubrzo selo počelo da gori i to Zarina kuća, a zatim Milovanova i Sredojeva – svi iz Ratkovića.Ovom prilikom muslimani su pri upadu u Ratkoviće ubili Zarinu ženu Zoru, zatim Milovana Pavlovića, Radenka i njegovu majku Desanku Stanojević. 

Ovom prilikom muslimani su napali i Polimce, Kaludru, Dvorišta, Dučiće i Račiće. Znam da su preklani i Nikola Stanojević iz Ratkovica, Živan Prodanović, Zarin bratić iz Ratkovića. Znam da je tada od strane muslimana ubijen Vidoje Rankić iz Polimaca i njegova braća Ranko i Milutin, sve stariji ljudi i civili. Nikolina žena je ranjena, a mislim da se zove Radenka, a i Petrova žena. I Božo je ranjen. I u drugim selima je bilo ubijenih Srba taj dan, ali ja te ljude ne znam. Ja sam se spasio bježanjem u pravcu sela Vranješevići. Bježeći sa pola puta smo vidjeli da naše kuće gore – zapaljene su bile. U napadu na Ratkoviće prepoznao sam Mehmeda zvanog „Kadić“, majka mu je Kada iz Dedića, opština Srebrenica i Osmanović Hajrudina iz sela Podkorjen – Srebrenica.“

Ova navedena svedočanstva preživelih žrtava su inače objavljena u knjizi „Hronika našeg groblja“ našeg istaknutog istoričara  Milivoja Ivaniševića.

Za zločine u Ratkovićima su osuđeni samo Izet Arifović na 10 godina, i to zbog ubistva dvojice civila u Srebrenici koji su zarobljeni 12. jula 1992. godine u obližnjem mestu Zalazje, kao i zbog toga što je  21. juna 1992. u mestu Ratkovići ubio civila Živana Prodanovića. Suad Smajlović je osuđen na godinu i dva meseca zbog toga što je pucanjem u tela mrtvih izvršio njihovo skrnavljenje, ali je oslobođen krivice da je učestvovao u ubistvima.

Tokom muslimanske agresije (1992-1995) na području srebreničke regije je ubijeno 3267 građana srpske nacionalnosti, među kojima i 72-oje dece.

Izvor: Milivoje Ivanišević – Hronika našeg groblja