Prolazeći tom ,,divljom” stazom koja je vodila od karaule GPI, nizbrdo prema manastiru Visoki Dečani, morao si da dobro paziš sa tri strane.
Sa leve, koja je gledala na albansku granicu i visoke planine da se čuvaš eventualnih šiptarskih terorista, a sa desne da budeš neprimećen od stražara pripadnika JSO, koji su tu imali svoj logor.
Ipak najteže je bilo neprimetno izaći iz logora gde je borbena grupa bila smeštena, okolo karaule GPI. Neprimetno izaći, neprimetno se vratiti, a najteže pokriti svoje odsustvo iz logora.
Jer polovinom te 98. godine još uvek je bila stroga zabrana posećivanja verskih objekata i bilo kakvo versko izražavanje.
Kako su odmicala ratna dejstva, same neprilike su taj pogled polako i sigurno omekšavale.
Tako da krajem iste godine to je bilo normalno a kasnije 99. to je mnogima bila i potreba.
Prolaskom još uvek ,,tajnom” stazom, izlazilo se, kroz stoletne borove, koje su nekada, nakon oktobarske revolucije, posadili tu ruski manasi, i izbijalo se na asfaltni put koji je ubrzo vodio na vekovnu poznatu kapiju manastira.
Kameni zidovi su sa obe strane zaklanjali unutrašnjost manastirske porte, te prolaskom kroz kapiju dolazilo je veliko olakšanje.
Tog dana, komandir je došao sa određenom namerom koju je predočio dežurnom sveštenomonahu. Sve su se brzo i lako dogovorili.
Komandir žurno krenu istom stazom nazad u logor.
Opet oprez, trostruki.
Ali bio je zadovoljan onim što je dogovorio u manastiru.
U logoru toga dana njegova grupa nije imala vatrenih aktivnosti, tako je najavljeno i za sutra, mada se situacija mogla primeniti u trenutku.
Najveću pažnju, obratio je na malo starijeg člana svoje borbene grupe.
Dešavalo se da tih dana na trenutak, mislima odluta, setio bi se svoje mlade žene, i svoje male dece koje je ostavio kući. Već duže vremena ih nije video a ni čuo. To veče je nekako posebno bio zabrinut, samo je onako više za sebe prokomentarisao
,,eto sutra je sveti Georgije, ja sa bih sa mojima slavio, i…” malo duži uzdah.
Komandir ga gledao i samo je kratko prokomentarisao
,,Vučko, biće i toga”
Sutradan rano komandir je pozvao Vučka na stranu, i pokazao mu da ga prati ,,Ćutke ga poveo ka izlazu logora, ali nekako tiho, skriveno, ne onim redovnim putem.
Ništa mu nije pričao, samo bi povremeno pokazao znakom da bude tih.
Dve prilike su se kretale jedna za drugom divljom stazom ka manastiru.
Vučko je bio iznenađen, kada su izašli na put i videla se kapija, shvatio je da ima priliku da zapali bar svećicu na današnji dan.
Ono što ga je čekalo u manastiru, nije mogao da očekuje.
U dogovoreno vreme, dežurni jeromonah je izašao kod česme, komandir mu priđe, uze blagoslov, što i Vučko učini.
Sve je spremno, reče monah, ajde u crkvu ,,samo reci tvom momku da uzme slavsku sveću.”
Vučko, još uvek iznenađen, nije ni čuo ni shvatio šta je rečeno da uradi.
Komandir uze najveću sveću sa štanda, pravi vosak zamirisa u ruci, te sva trojica uđoše u levi deo crkve.
Tu na malom stočiću čekao ih je poveći, bogato ukrašen, slavski kolač,i nikad veće žito u staklenom ovalu. Žito je bilo prekriveno debelim slojem mlevenih oraha, a po celom obodu su bili lešnici, u sredini se upečatljivo isticao krst od kakaoa.
Kao na carskom dvoru.
Vučko se izbeči na sve ono, izgledao je dosta zbunjen, a kada mu rekoh
,,Domaćine, srećna ti slava”, samo je raširio usta i podigao ruke.
Komandir zapali sveću i stavi je u čirak, jeromonah zapali briket i postavi tamjan, koji posle onih zaseda u šumi i logorskih prostorija za mirisa kao nikada do tada. Monah otpeva tropar, kratku molitvu svetom Georgiju, preseče kolač, poli vinom žito i okrenu se Vučku,
Srećna slava domaćine, Vučko je pružio mahinalno ruku, još uvek ne shvatajući šta ga je snašlo.
Oče šta smo dužni ,,Beži nazad i pazi, samo je progovorio monah.
Komandir uvi slavski kolač i dade Vučku da nosi gurnu mu i sveću u ruke, a sam uze oval sa žitom.
Tako naoružani, uz svoje redovno oružje, opet divljom stazom nazad u logor.
Setivši se onih Solunaca koji u rovu sa parčetom sveće i nekoliko zrna pšenice obeležavaše svoju krsnu slavu,ovo je za njihovu borbenu grupa bila više nego carska proslava.
Sveti Georgije, moli Boga za nas.
Autor: Goran Josijević
