Svet u kome danas živimo sve više podseća na pozornicu na kojoj se ljudske tragedije pretvaraju u geopolitičke proračune, a ratovi u biznis. Dok obični ljudi žele mir, stabilan život i sigurnost za svoju decu, čini se da se negde daleko od frontova donose odluke koje ratove produžavaju, podgrevaju ili čak stvaraju.
Činjenica je da nema jake vojne industrije, ne bi bilo ni toliko ratova.
Danas, kada je proizvodnja oružja postala jedna od najmoćnijih industrija na svetu, ova misao zvuči sve istinitije.
Ogromni profiti koji se ostvaruju u senci sukoba često deluju kao tihi motor koji pokreće nove krize i produžava stare.
Posebno je upadljiva nova era ratovanja u kojoj tehnologija preuzima sve veću ulogu. Razvoj dronova i bespilotnih sistema promenio je način vođenja rata.
Danas je, nažalost, lakše nego ikada pokrenuti sukob, jer odluka o napadu sve manje podrazumeva lični rizik onih koji te odluke donose.
Kada se rat vodi pritiskom na dugme, a ne pogledom u oči neprijatelja, opasnost od lakomislenih odluka postaje još veća… ne zbog brige ,,moćnih“ o tuđim državama i njihovom narodu, već zbog ,,isisavanja bogatstva“ iz tih zemalja.
U takvom svetu zdrava ekonomija i racionalna politika često gube bitku pred bolesnim ambicijama.
Kada na vlast dođu ljudi kojima je profit važniji od ljudskih života, a prirodna bogatstva drugih naroda doživljavaju kao svoj plen, tada ratovi postaju sredstvo sticanja moći i kontrole.
Rudna bogatstva, energenti, geostrateške teritorije, naftna polja – sve to postaje razlog za sukobe koji se često predstavljaju kao borba za ,,vrednosti“ i ,,ljudska“ prava, a u suštini kriju golu borbu za interese.
Zato nije čudo što sve više ljudi oseća da se nad svetom nadvija senka velikog zla. U senci globalnih finansijskih i političkih struktura, koje mnogi nazivaju „dubokom državom“, često se donose odluke koje utiču na sudbine čitavih naroda.
Ti centri moći ne žive na ratištima, ne sahranjuju svoju decu i ne obnavljaju porušene gradove. Oni samo broje dobitke u polugama zlata.
Ali istorija nas uči da nijedan narod ne sme dozvoliti da postane pešadija tuđih interesa.
Za nas Srbe ova istina ima posebnu težinu. Balkan je kroz vekove nazivan „buretom baruta“, prostorom na kome se ukrštaju interesi velikih sila. Upravo zato je potrebno više nego ikada trezvenosti, mudrosti i nacionalne sabornosti.
Istorija našeg naroda pokazuje da smo mnogo puta bili uvučeni u sukobe koji nisu bili samo naši, već deo širih geopolitičkih igara.
Rodoljublje danas ne znači ratobornost, već upravo suprotno – odgovornost prema sopstvenom narodu.
Pravo rodoljublje podrazumeva da čuvamo živote, državu i nacionalne interese, a ne da olako prihvatamo ulogu žrtve u tuđim planovima.
Opasnost uvek postoji i unutar samih društava. Istorija Balkana pokazuje da pojedinci ponekad pokušavaju da raspale nacionalne i verske tenzije kako bi se domogli vlasti ili ostvarili svoje političke ciljeve.
U takvim situacijama najveći gubitnici uvek budu obični ljudi… narod koji plaća cenu tuđih ambicija.
Zato je za Srbiju i srpski narod od presudne važnosti da ostanu sabrani, razumni i državotvorni.
Potrebna nam je mudrost da prepoznamo opasnosti, ali i strpljenje da ne dozvolimo da nas bilo ko gurne u nove tragedije.
Istinska snaga jednog naroda nije samo u oružju, već u pamćenju, moralu i sposobnosti da na vreme prepozna kada se istorija opasno ponavlja.
Svet danas stoji na raskršću između saradnje i novih podela. Ako razum i odgovornost ne prevladaju nad pohlepom i bolesnim ambicijama, čovečanstvo bi moglo ponovo da plati strašnu cenu.
Zato je možda najveća dužnost svakog naroda… pa i našeg, da čuva mir, ali i dostojanstvo.
Da ne zaboravi svoju istoriju i da iz nje uči o budućnosti, ali ni da ne dozvoli da postane oruđe u tuđim ratovima.
Jer narod koji ume da bude trezven u vremenima velikih iskušenja… taj narod ima budućnost.
Posebno zabrinjava što se u savremenim međunarodnim odnosima sve češće zanemaruju osnovna načela na kojima bi trebalo da počiva svetski poredak… poštovanje suvereniteta država i odluka međunarodnih institucija. Upravo su Ujedinjene Nacije (UN) stvorene nakon velikih tragedija 20. veka sa ciljem da se sporovi rešavaju pravom i dogovorom, a ne silom.
Međutim, u praksi se sve češće dešava da odluke i rezolucije važe samo onda kada odgovaraju interesima velikih sila… i kako ih one nametnu.
Kada to nije slučaj, pravila se zaobilaze, tumače po potrebi ili jednostavno ignorišu. Jedan od primera koji Srbi dobro pamte jeste i Rezolucija 1244, dokument koji jasno govori o poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta, ali se njegova primena godinama tumači selektivno.
Takva praksa podriva poverenje u međunarodni pravni poredak i ostavlja utisak da se pravila ne pišu za sve jednako. Kada pravo ustupi mesto sili, onda velike sile počinju da „kroje kapu“ svetu prema sopstvenim interesima, a mali narodi postaju prvi koji osete posledice takvog poretka.
Jedna od velikih prekretnica savremenog sveta, koju srpski narod duboko pamti, jeste i NATO agresija 1999. godine. Tada je NATO bez odobrenja UN pokrenuo vojnu intervenciju protiv Srbije i Crne Gore.
Taj događaj mnogi u svetu vide kao opasan presedan… trenutak kada je sila stavljena ispred međunarodnog prava. Umesto da međunarodni poredak bude zasnovan na poštovanju suvereniteta i dogovorenih pravila, otvorena su vrata praksi u kojoj se vojna moć koristi kao sredstvo političkog nametanja.
Posledice tog perioda nisu ostale samo u ratnim razaranjima i ljudskim žrtvama. Upravo posle tih događaja započeo je proces koji je doveo i do otimanja dela suverene teritorije (Kosovo i Metohija) jedne međunarodno priznate države… koja je i dalje okupirana.
Za srpski narod, to je ostao dubok istorijski ožiljak i opomena koliko je opasno kada se pravo podredi sili.
Borba velikih sila za prevlast
Savremeni svet sve više liči i na prostor u kome se velike sile nadmeću za geopolitičku prevlast osim za profit i energente.
Iako se često govori o međunarodnoj saradnji, diplomatiji i globalnoj stabilnosti, iza tih reči neretko se krije tiha, ali žestoka borba za uticaj, resurse i kontrolu nad ključnim delovima sveta.
U toj borbi pojedine države nastoje da zadrže ili osvoje poziciju takozvanog „svetskog policajca“, odnosno sile koja ima pravo da presuđuje, odlučuje i nameće pravila drugim manjim državama ili ih usmerava po sopstvenim interesima.
Međutim, istorija pokazuje da nijedna sila nije trajno zadržala tu ulogu kroz istoriju.
Svaka epoha imala je svoje centre moći, a svaka borba za globalnu dominaciju donosila je nove tenzije, krize i sukobe.
Najveći problem nastaje onda kada se interesi velikih sudaraju na prostorima manjih naroda i država.
Tada ti prostori postaju poprišta geopolitičkih nadmetanja, gde lokalni konflikti lako prerastaju u šire krize. U takvim okolnostima mali narodi moraju biti posebno oprezni, mudri i svesni da su stabilnost, unutrašnja sloga i državnička odgovornost najbolja zaštita od toga da postanu sredstvo u tuđoj borbi za prevlast… obično biraju ljude koji će gledati samo sopstveni lični i trenutni interes a ne državni i rodoljubivi… i one koji vide način kroz tu saradnju da se ,,dočepaju“ vlasti ili da je održe.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
