Odavno se mogao predvideti otpor svim pokušajima da se pravosudni sistem u BiH oslobodi kontrole SDA.
To je verovatno događaj bez presedana u skorijoj diplomatskoj istoriji: jedna država odbija da goni počinioce pokušaja javnog linča predsednika vlade druge, susedne države. Događaj je, naravno, napad na srpskog premijera Aleksandra Vučića u Potočarima u julu 2015. Prezir sa kojim sarajevski politički establišment na sve to gleda dobro je opisao muslimanski političar Sadik Ahmetović, koji je čak rekao da je Vučić tog dana sam sebe napao. Međutim, osim što ovaj incident govori o žalosnom stanju muslimansko-srpskih odnosa, on ukazuje i na kontinuitet u neuspesima bosanskih vlasti da izgrade pravni sistem koji bi uživao poverenje svih građana BiH.
Danas je javna tajna da Stranka demokratske akcije (SDA), partija bivšeg islamističkog predsednika Bosne Alije Izetbegovića, kontroliše kancelariju Tužilaštva BiH i uopšte sudski sistem. U julu 2015, na primer, zamenik američkog šefa misije u Sarajevu Nikolas Hil javno je upozorio da se „široko veruje da je glavni tužilac Bosne pod jakim uticajem bošnjačkih političkih snaga” i da kancelarija tužilaštva ima previše jakih sledbenika SDA“. U pravnim krugovima u Bosni često se čuju isti komentari. Jedan od sarajevskih najprominentnijih advokata Vasvija Vidović nedavno je tvrdila da „SDA kontroliše najuticajniji deo tužilaštva – ured glavnog tužioca i odsek za organizovani kriminal – veze između ureda tužilaštva i SDA totalno su jasne i veoma jake“.
BAKIR IZETBEGOVIĆ PRAVOSUDNI AUTORITET
Čak i sarajevski mediji priznaju da je kancelarija Tužilaštva BiH pod kontrolom SDA. Na primer, u jednoj nedavnoj analizi The Bosnia Times tvrdi da kancelarija Tužilaštva BiH mora da traži saglasnost visokih muslimanskih zvaničnika, naročito Bakira Izetbegovića, da bi podigla optužnice protiv muslimana za ratne zločine.
Teško je shvatiti da međunarodni predstavnici pristaju na to da SDA ima takvu kontrolu nad pravosudnim sistemom u BiH, pogotovo ako se uzme u obzir da su američki zvaničnici pre petnaest godina, neposredno posle napada na Njujork i Vašington, pretili da će SDA proglasiti terorističkom organizacijom ako Alija Izetbegović ne siđe s pozicija predsednika stranke zbog njegovih širokih veza s poznatim međunarodnim teroristima.
Ovakvi problemi sa pravosudnim sistemom u BiH su dodatno uvećani zbog samog sastava Ustavnog suda BiH. Dve decenije posle rata, tri stranca su još uvek članovi suda. Jedan od bivših sudija Austrijanac Jozef Marko javno je priznao da se podrazumevalo da će strane sudije stalno da potvrđuju predloge visokog predstavnika. A u suštini međunarodni zvaničnici implementiraju političku agendu stvaranja centralizovane unitarne države tako što uvek imaju na raspolaganju većinu od troje sudija stranaca i dva muslimanska predstavnika, koji uvek mogu da nadglasaju hrvatske i srpske sudije.
Naravno, odavno se mogao predvideti otpor svim pokušajima da se pravosudni sistem u BiH oslobodi kontrole SDA. Reformom pravosuđa koju je EU pokrenula 2011. još uvek se ništa nije postiglo. Jer, kad je šef misije Oebsa u Bosni američki diplomata Džonatan Mur u septembru 2015. pozvao kancelariju Tužilaštva BiH da sarađuje sa međunarodnom istragom o funkcionisanju pravosudnog sistema u Bosni u vezi sa optužnicom za ratne zločine koju je predvodila sudija iz Velike Britanije Džoana Korner, kancelarija tužilaštva je, uz podršku SDA, to odbila.
Sadašnji problemi, nažalost, samo potvrđuju i istorijsku sliku „pravde” u Bosni. Istoričar Noel Malkolm objasnio je kako su u otomanskom sistemu hrišćani i formalno-pravno tretirani kao građani drugog reda i kako u Bosni u to vreme svedočenje hrišćanina protiv muslimana nije bilo dopušteno. Vekovi takve institucionalne diskriminacije su, naravno, ostavili svoje tragove na političku kulturu i svest nemuslimanskog stanovništva u BiH, što se najbolje vidi u poslovici „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Zaista, pomenuta gđa Vidović je priznala da takav sistem u BiH još uvek postoji kad se zapitala: „Kako je moguće… da tužilac i predsednik Suda daju zajedničko saopštenje… To je direktno stavljanje predsednika suda na stranu tužioca”.
DAN SRPSKE VAŽNIJI OD ISLAMISTA
Austro-nemačka politika na Balkanu nastavila je po pravilima koja je ustanovila Otomanska imperija. Prema istoričaru Robinu Okeju, habsburški zvaničnici su nastavili s „kultom muslimanskog prvenstva” u BiH, a slično je za vreme Drugog svetskog rata Hitler implementirao ono što je označeno kao „pozitivna muslimanska politika”, sve u cilju pridobijanja simpatija muslimanskog sveta.
Nažalost, danas se mali broj međunarodnih zvaničnika pita da li je zaista moguće stvoriti stabilnu Bosnu i Hercegovinu na osnovu nasilne međunarodne implementacije političkog programa jednog naroda u Bosni ili je bolje insistirati na istinskoj saradnji i kompromisu. A ovako naglašeno pristrasna politika samo blokira nezavisno pravosuđe, koje je neophodno za istinsko pomirenje.
Evropski zvaničnici u svemu ovom sporo uočavaju bezbedonosne rizike za svoje zemlje. Na primer, od januara 2000. do oktobra 2004. sarajevske vlasti su odbile čak 40 pokušaja tužilaca u Hagu da im se dostavi dokumentacija u vezi sa odredom El mudžahedin, koji je za vreme rata bio raspoređen u centralnoj Bosni. Međutim, razumljivo je zašto su ih odbijali. Pokojni Ričard Holbruk je kasnije rekao: „Mi smo ih tada zvali mudžahedinski borci za slobodu. Sad znamo da je to bila Al kaida“. Holbruk bi još dodao: „Da nije bilo Dejtonskog sporazuma, napadi 11. septembra bi verovatno bili planirani u Bosni, a ne u Avganistanu“.
Kad se zna za ovakvu prošlost, onda nije nikakvo iznenađenje da BiH po glavi stanovnika ima više džihadista nego bilo koja druga zemlja u Evropi. Ali međunarodni zvaničnici očigledno misle da je datum nekog praznika važnija pretnja od ISIS ili Al kaide.
Naravno, u istoriji Jugoistočne Evrope mnogo je primera koji pokazuju kako međunarodni zvaničnici kreiraju određeni sistem da bi promovisali svoju viziju „pravde.” To je potvrdio i jedan NATO zvaničnik 1999. godine, kad ga je novinar pitao da li će NATO pristati da se istražuju potencijalni ratni zločini ove vojne organizacije: „Bez NATO država ne bi postojao Međunarodni sud pravde niti bi postojao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. NATO zemlje su na čelu zemalja koje su osnovale ova dva tribunala, koje ih finansiraju i svakog dana podržavaju njihove aktivnosti.” A ko plaća trubače, naravno, bira muziku.
Gordon N. Bardoš
Autor je predsednik SEERECON, firme za strateško konsultovanje i analizu političkog i bezbednosnog rizika u Jugoistočno Evropi
standard.rs
