RAZBACAN MI NAROD KAO ZRNO PŠENICE

0
61

U nemačkom gradu Wuppertalu pronađoh NEMANJU ZIVLAKA kako sedi sa cigaretom među prstima lagano otresajući pepeo levom rukom, a u desnici ruci drži naliv pero. Ono isto koje je ponio sobom bežeći ka gradu Bijeljini i njenoj slobodi, avgusta 1995.godine.

Rodio se 1982.godine u Bosanskom Grahovu gde je išao u osnovnu školu i gde je već kao petnaestogodišnjak počeo da tim istim perom piše pesme o Krajini. Zbog bombardovanja Srbije nije ni faks upisao. A želeo je da postane inženjer. Kupi svoje stvari i kreće put Nemačke. Lomatao se po toj stranoj zemlji, snalazio se kako je znao i umeo. Nigde brata na vidiku, nigde nikoga svoga da mu pritekne u pomoć. Sanjario je da svoju diplomu nostrificira, a zato mu je trebalo dvanaest hiljada maraka koje on nije imao. Uspio se zaposliti u medicinskoj industriji i radi odgovoran posao u proizvodnji filtera za hemodijalizu. Tu je našao i divnu devojku koju je isprosio za brak. Iz tog braka ima kćerku Miljanu i sina Nikolu.

Usadio je svojoj deci ljubav prema školi i crkvi. Ponosi se što mu deca pričaju srpski, što ga zapitkivaju kad će ta slava, to proleće i Đurđevdan, da u kući bude slavski kolač i ta žuta voštanica čijeg plamička se ne mogu nagledati.

– Misli mi teku kao reka, nadahnuća imam po celi dan. Razbacan mi je narod kao zrno pšenice. Imam emotivni naboj i ispisujem stihove, duhovne, rodoljubive, ljubavne. Pišem i kratke priče, o onome što to mori naš narod, što je u njemu dobro, a što loše. U rodoljubnoj nema mržnje, nema želje za revanšizmom. Ističem kvalitete mojeg naroda, pevam njima i šaljem poruku da budemo bolji.Pripremio sam i knjigu. Zvaće se Žito i vila. Izdavač će mi biti SPKD Bijeljina gde inače objavljujem svoje stihove.

Da Vas podsetimo:  Oni koji su zatvorili nebo Lavrovu platiće veliku cenu – neka se raspitaju u Ukrajini

Da, aktivan sam na društvenim mrežama. U moru kiča i šunda pronalazim ostrvce zadovoljstva i za minut ili dva odagnam loše misli u ovo ružno vreme. Ja donosim poeziju druge epohe. Ne kopiram, ne plagiram. Ali se javljam u stilu Šantića, Dučića, Njegoša. U to vreme je naš narod u duhovnom i nacionalnom preobražaju. Sam sam, ne pripadam nikome. Povukao sam se iz konkursa.To je hranjenje za ego i sujetu. Nekada su u žiriju sedeli istaknuti književnici, profesori. Danas su to ubice književnosti i poezije. Posmatram svoj narod, nismo ni svesni svojih kvaliteta. Neshvatljivo mi je današnje odbacivanje predznaka srpski kao nenormalno. Setim se uvek Mihajla Pupina, svetskog naučnika, velikog prijatelja američkog predsednika koji nikada i nigde nije prešutio da kaže da je Srbin i rodoljub. Treba biti čovek, svakom dobro želeti, a pre svega raditi dobro i sebi i svojem narodu.

  VIDOVDAN

Vrh Kosova polja slavom okrunjena

Razmeđi se jutro od bijele zore,

Kao curska suza kad padne iz oka

Na džemadan bratski izlomljenih toka;

Zadušne svijeće u hramu još gore,

I u tom se trenu smiri vaseljena.

Trpeza i pričest, posljednja i prva

Navila je klasje zemlji otežalo;

Heruvimska pjesma nebu se uzdiže

I žrtva k’o niska bisera se niže.

Plodonosno sjeme tu se posijalo,

Naše zrno soli, našeg hljeba mrva!

Očima se živim vidjeti ne može

Međa što dijeli zemlju i nebesa,

Ona se mučenički prelazi u stroju.

Nadom u vaskrs, stradanjem u boju

Slomljenih sječiva, zdrobljenih tjelesa

U slavu života, pomiluj ih, Bože!

Pogledaj, oslušni još kopita zvone,

Miloša u sedlu Ždralina svoga.

Vidiš li kneza, deset Jugovića;

Milana, Ivana, Pavla Orlovića;

Braću Musiće, Relju Krilatoga?!

Poznaješ li prag srpske vasione?!

Za ime presveto Gospoda s visine,

Da Vas podsetimo:  Novak, Australija i nemoć srpske dijaspore

Vitezovi slamaju begove i paše

Žrtvujući sebe na Vidovdan sveti

Čekajući vaskrs, oni neće mrijeti.

Riječi za vječnost: Kosovo je naše,

Za njega se živi i kada se gine!

autor razgovora Milka Kajganić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime