U Vašingtonu je prošle sedmice održan trideset i prvi po redu Rusko-američki forum. Ova konferencija, započeta radi prevazilaženja potencijalnog nuklearnog sukoba u doba Hladnog rata, dobila je novi značaj ove godine sa najgorim zahlađenjem odnosa između SAD i Rusije od 1989. Na skupu je učestvovao niz Amerikanaca različitih mišljenja i stavova, ali su svi bili složni u oceni da su rusko-američki odnosi loši, i da ih je potrebno popraviti. Nažalost, većina učesnika nije uspela da spozna istinu sadržanu u izjavi bivšeg funkcionera NATO Majkla Stopforda, da „uspešna diplomatija zahteva meru uzajamnog poštovanja.“
S jedne strane to nije za čuđenje; vlasti SAD već dve i po decenije nemaju potrebe za diplomatijom (kao što je svojevremeno posvedočio UN gensek Butros-Gali), jer imaju silu. NJima je sve dozvoljeno, dok ostatak sveta može i sme samo ono što im dozvole SAD. Kriza u odnosima sa Rusijom – koja nije počela juče, već se razvijala godinama – proizilazi iz ruskog stava da je takva vrsta podele sveta na „gospodare“ i „podljude“ ne samo neprihvatljiva, već i nepodnošljivo podseća na ideologiju protiv koje su se pre 69 godina SAD i SSSR borili zajedno. A uvreda posebne vrste je što SAD i njihovi zapadni saveznici vole da se pretvaraju [1] da su u toj borbi imali jednaku, ili čak veću ulogu od SSSR.
Dok su prvoga dana dominantne bile političke diskusije, ekonomska i kulturna saradnja bila je tema drugog dana konferencije. Tu stvari stoje nešto bolje: velike transnacionalne korporacije sa Zapada ne žele da dopuste da im neke tamo sankcije kvare priliku da eksploatacijom ruskih prirodnih i ljudskih resursa ostvare profit. Čak su i uprave pojedinih saveznih država voljne da ignorišu zahteve američke vlade i održe dogovorene sajmove i konferencije sa ruskim partnerima. Ali i tu se stiče utisak da američki sagovornici gledaju kako da iz odnosa sa Rusijom ućare za sebe; nedostaje bilo kakva svest o tome šta SAD mogu da ponude Rusiji – osim zajmova u dolarima, „zapadnih vrednosti“ i „borkinja za ljudska prava.“ Američki finansijeri jednostavno odbijaju da pomisle na ulaganja u ruske ili strane firme; ako niste registrovani u SAD (i samim tim podložni njihovim propisima i porezima), kao da ne postojite.
Ipak, politički deo konferencije privukao je daleko više publike i medijske pažnje. „Zvezda“ konferencije nesumnjivo je bio profesor Stiven Koen, možda najpoznatiji američki „disident“ kada je o Rusiji reč. U svom izlaganju je osporio celu operu o ukrajinskoj krizi koju jednoglasno peva američki medijski hor, od „agresora Putina“ do „ukrajinske demokratije“. Koen se možda najviše približio spoznaji da je nešto suštinski problematično u američkom odnosu prema ostatku sveta, kada je izjavio da su se SAD prema Rusiji odnosile ne kao prijatelju ili partneru, nego kao poraženom i osvojenom protivniku.
Na problem u američkom viđenju kraja Hladnog rata ukazao je i bivši ambasador SAD u Moskvi, DŽek Metlok, koji je nekoliko puta ponovio da je taj rat obustavljen sporazumno, dogovorom predsednika Regana i Gorbačova, i da su u njemu obe strane pobedile jer nije došlo do nuklearnog uništenja planete.
Iako je ispravno primetio da su SAD potom od Rusije napravile neprijatelja pljačkaškom privatizacijom devedesetih, i podržao savet DŽordža Kenana da SAD treba da „ostave Rusiju na miru“, Vejn Meri je neobjašnjivo za sadašnju krizu oko Ukrajine okrivio Evropsku uniju, dok je rusku reakciju kritikovao kao „preteranu i štetnu“. O američkoj ulozi u događajima, potvrđenoj u snimku Viktorije Nuland, priznanju o 5 milijardi dolara za „demokratiju,“ posetama Kijevu potpredsednika Bajdena i šefa CIA – ni reči.
Ako je EU zaista autonoman agent, zašto deluje u korist sopstvene štete? EU je ta koja snosi teške ekonomske posledice sukoba sa Rusijom, i to u vreme kada njenim krizom zahvaćenim članicama dalji potresi nisu potrebni. Trgovinska razmena SAD sa Rusijom je, međutim, zanemarljiva – na šta je u uvodnoj reči ukazao ruski ambasador Sergej Kiseljak. Dodatni dokaz da upravo Vašington vuče konce ukrajinske krize ponudio je – nehotice – profesor sa univerziteta Kolumbija Robert Legvold, koji je izjavio da će EU sasvim izvesno da 27. juna potpiše sporazum sa Kijevom, mada su u Briselu hteli to da odgode. Pa ako su hteli, zašto nisu? Nije rečeno, ali je jasno, ko diktira šta će i kada Brisel (a kamoli Kijev) da potpisuje…
Tipičan primer zamene teza čak i u mislećem delu američke inteligencije je Legvoldova tvrdnja da je „aneksija“ Krima ugrozila buduće pregovore o nuklearnom razoružanju. Navodno, sada niko više neće verovati u potpisane sporazume, jer je Moskva prekršila garancije ukrajinskog integriteta date Budimpeštanskim sporazumom iz 1994. Činjenica da zemlje širom sveta pokušavaju da se domognu nuklearnog naoružanja upravo zato što SAD rutinski krše međunarodno pravo napadima na zemlje poput Jugoslavije i Iraka, jednostavno je prećutana. Kada se bivši analitičar CIA Rej Megavern usudio da upita zar februarski puč – iza kojeg su stajale SAD – nije bio daleko teže kršenje ukrajinskog suvereniteta, ostao je bez odgovora.
Disonantna nota u diskusiji pripala je Leonidu Jakovljeviču Gozmanu, lideru jedne od „liberalnih“ ruskih partija, koji je u istom dahu tvrdio da sankcije „uspešno“ deluju jer mrse konce ruskoj „eliti“, i da oni ne mogu da utiču na Putina jer on ne sluša ničije savete. Gozman je molio Amerikance da mu objasne logiku svog ponašanja prema Moskvi – koje, valjda, nije dovoljno oštro – a dva puta je ponovio kako se nada brzoj vojnoj pobedi „predsednika Porošenka“. To bi bilo skandalozno da nije reč o čoveku koji vidi Rusiju kao članicu NATO i potpuno integrisanu u „Zapad.“ Izgleda da niko nije imao srca da mu objasni kako je Zapadu izgleda svaka Rusija prevelika, a jedini dobar Rus – bivši.
To je, naime logično ishodište ideologije američkog establišmenta, o kojoj je govorio DŽejms Karden. Radi se o gotovo verskom ubeđenju da SAD moraju da ceo svet preoblikuju po sopstvenom uzoru i svuda nametnu demokratiju, zasnovanom na (dokazano neistinitoj) tezi kako demokratije međusobno ne ratuju.
Ambasador Metlok se s pravom pita „kako Ukrajina može da bude vitalni američki interes“. Ali on je po sopstvenom priznanju čovek sada već prošlog vremena, pre dolaska neokonzervativaca i „humanitarnih“ imperijalista. Oni su američki interes definisali kao vladavinu svetom (2), a onda proizilazi da se Amerika pita za svaki deo sveta – posebno one koji odbiju da se potčine.
Sasvim je primereno zapažanje ambasadora Metloka da u odnosima SAD i Rusije postoji „istinski raskorak u međusobnom viđenju“ dve zemlje. Sadašnji politički establišment u SAD insistira da sa „podljudima“ [3] poput Rusa nema razgovora, već se od njih očekuje samo poslušnost. Kremlju to ne pada ni na kraj pameti. U takvom kontekstu, nažalost, o nekom „uzajamnom poštovanju“ – da se prisetimo izraza Majkla Stopforda – ne može biti ni pomisli.
Pritom je vrhunac ironije što je Stopfordov trenutni poslodavac pi-ar firma Veber Šendvik, čija filijala u Kijevu stoji iza propagandne mašine zvane „Ukrajinski krizni medija centar.“
Nebojša Malić
________________________
[1] Od Normandije do Tiranije, FSK, 10 jun 2014.
[2] Vodeći „neokonzervativci,“ Vilijam Kristol i Robert Kagan (muž Viktorije Nuland) su 1996. objavili manifest u kojem su SAD zamislili kao „dobroćudnog svetskog hegemona“ (original)
[3] Kako se nedavno gebelsovski izrazio „premijer“ kijevske hunte, Jacenjuk
