Informisanje je izuzetno važno za srpski narod i državu. Danas, skoro deset godina od raspada bivše Jugoslavije ono je za našu zamlju od još veće potrebe. Informisanje nije samo prosleđivanje već i kontinuirano dobijanje korektnih informacija, neophodno lobiranje kao i prepariranje terena na koji će se – i gde će se – odabrane informacije inplementirati..
Nakon dugogodišnjih ratova i za to vreme blaćenja uglavnom srpskog naroda i države, uspeh jednog novog, plodonosnog informisanja u velikoj meri zavisi od volje i odlučnosti da se udaljimo od sveg ranijeg šablonskog i zastarelog sistema ”propagandnog informisanja”. Srbiji i Jugoslaviji danas je neophodno namensko i objektivno selektiranje tema, događaja i podataka sa kojima se mora upoznati svetska javnost. Postojan osnov i način informisanja mora biti u zavisnosti od njegovog krajnjeg odredišta. Primarna je procena ljudi i organizacija koji žive i deluju u zapadnim zemljama, a preko kojih se mogu (i trebaju) prosleđivati one informacije koje Diplomatsko-konzularna predstavništva nisu u mogućnosti da učine.
Politički i vladini predstavnici moraju samovoljno da se odreknu svog ranije isključivog prava da oni ”informisu”. Drugim rečima: Diplomatska predstavništva, pojedinci i nezavisne srpske organizacije izvan matice (uz pomoć ”domaćih”) moraju ući u ”nezvaničnu” simbiozu i o bitnim dešavanjima za naš narod i državu zajedničkim naporima obaveštavati javnost, medije i važne institucije u zemaljma u kojima deluju. Kanalisanje realnih mogućnosti pomenutih činilaca za dostavljanje korisnih informacija određenom primaocu, izvodljivo je samo ako DKP, srpske organizacije i označeni Srbi, nesebično prihvate da svako od njih pokriva ”svoj teren”. Lokalnim skretnicama treba usmeriti delovanje u pravcu koji se proceni kao najsigurniji put kojim će se od svih činilaca dogovorene informacije kontinuirano i namenski prosleđivati označenim ustanovama, medijima, javnim ličnostima, političarima….
Na zapadu postoje važni primaoci koji odbijaju da prime ”srpsku propagandu”, ako im je ona upućena od DKP-a. Tokom dugogodišnjeg rada na informisanju organizacija ”Glas Srpskog naroda” u Švedskoj (koja do danas ima preko 60 televiziskih debatiranja i pojavljivanja kao i na desetine članaka rasprave objavljenih u vodećim švedskim listovima) prosleđivala je ponekad istu i već odbijenu ”propagandu” a isti primalac, koji je ambasadi poslao poruku da mu ne ”opterećuje liniju slanjem srpske propagande”, pismeno se zahvalio ”Glasu Srpskog naroda” i izrazio nadu da će mu se od nas i ubuduće prosleđivali ove ”korektne informacije”.
Zaključak je jasan: Nije bitno ko šalje već ko može da bude prihvaćen kao pošiljalac, što znači da je državi nepobitno od koristi ”da vrti onaj ko može (i gde može) da provrti”.
Osoba koja 30 ili više godina živi u Švedskoj, Engleskoj, Nemačkoj ili nekoj drugoj zapadnoj zemlji ima veće znanje o životu i načinu razmišljanja tih naroda, nego naprimer službenik ambasade koji je tu došao pre nekoliko godina. Predstavnik matice zna više o potrebi zemlje nego onaj ko je iz nje otišao pre mnogo decenija.
Da bi klackalica uzdigla istinu o nama i našoj zemlji na, za sve nas, potrebnu visinu, uslovno je neophodno da se”pripijimo” jedni uz druge – na istom kraju daske. Težinom udruženog znanja i rodoljublja dignućemo iz gliba ono što je godinama nečijom (ne)voljom, ili nerazumljivom odlukom, bilo skriveno i nepoznato.
Zato je veoma važno da vladine i nevladine organizacije u zemlji kao i određene srpske organizacije u svetu shvate (i prihvate) da je inters njihovog naroda i zemlje da se pojedinačne mogućnosti upletu u jednu jaku i elastičnu tetivu kojom bi, sa velikom udarnom snagom, odapeli strelu globalnog informisanja o stradanju Srpskog naroda. Naravno bez pokušaja prikrivanja istine o svemu što se istovremeno dešavalo drugim, nekada ”bratskim” narodima.
Treba hitno lokalizovati sve dobre strelce i pažljivo saslušati kako su do sada, i na koji način misle da je najbolje da i ubuduće zatežu svoj luk? Na osnovu sveopšteg iskustva skovaćemo zajedničku strategiju. Sa istom informacijom i sihronizovanim signalom samostalne ”čete”, istovremeno svaka za sebe i na svoj način, delovaće u respektivnim zemljama gde su mnogi od nas danas njihovi uvaženi državljani, ili gde Srbi žive godinama ili decenijama.
Dole potpisan, nakon dugogodišnjeg delovanja u Švedskoj, ima nekoliko predloga ne samo o načinu informisanja zapada već i kako na najbolji način možemo da sprečimo bar deo od potencionalnih budućih nekorektnih i uvredljivih pisanja o našem narodu.
Pojedinci koji odbijaju da čuju druge i isključivo zahtevaju da se i dalje ceo svet (ne)informiše kako oni smatraju da se treba raditi, nisu korisni ni sebi ni nama. Godine koje su iza nas dokaz su da je uvek nešto nedostajalo. Osmišljeni planovi da se postave zaštitnici koji bi usijanu „lavu“ ako ne zaustavili onda bar donekle skrenuli i time izbegli traumatične ožiljke na našim vitalnim poljima – našim mladima – nikada nisu učinjeni. Možda su nedostajali baš ti pojedinci i organizacije koji bi delovali u određenim zemljama. Možda?
Ali to ”možda” do danas nismo probali a stvarnost sa kojom se svakodnevno susreće Srpski narod i država odavno zahteva da se menja kolosek. To smo dužni da učinimo zbog sve naše dece čije je detinjsvo, skoro jednu deceniju, zarobljeno u izolovanoj Srbiji i Jugoslaviji.
Nikola Janić,
Predsednik “Glasa Srpskog naroda” i Predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj
____________________________________
Ovaj tekst je napisan pre tri godine. Njegova aktuelnost danas nije ništa manja nego što je to bila tada. Naprotiv. Kao član Saveta dijaspore ubeđen sam da 90% srpsko-jugoslovenske dijaspore očekuje da Savet osnuje Komisiju koja bi se bavila isključivo ovim pitanjem. Makar i možda pod imenom: ”Komisija za odnose sa medijima i informisanje”?
Deo priloženih tekstova iz švedske i domaće štampe, najiskrenije rečeno, nema za cilj da ”pokazuje” Nikolu, već isključivo da vas upozna sa činjenicom da je i u zemlji koja je u mnogome uvek bila Američki i Nemački ”satelit” i u vreme izrazito prisutne medijske cenzure, bilo moguće čuti srpsko mišljenje. Ako su reči jednog srpskog pojedinca u Švedskoj tada štampane na naslovnim stranicama najtiražnijih dnevnih novina, njegov nastup na Telsviziji najavljivan dan ranije na vestima (tip Dnevnika) a njegovi članci objavljivani u izuzetno cenjenim rubrikama mnogih novina i časopisa, kako bi bilo da ih je viåe? Ako je jedan pojedinac, poreklom sa asvalta beogradske Palilule zadnjih godina učetvovao u više desetina konferencija, predavanja i televiziskih programa i debata na Švedskom Radiju i Televiziji, zamislite koju bi mi onda udarnu moć imali ako se organizujemo i u narednim godinama bude nas u svakoj zemlji po deset (10) ili sto (100) ili na hiljade nas, koji dugo živimo (ili su rođeni i školovani) u respektivnim zapadnim zemljama? Zar bi tragediju našeg naroda i dalje obavijalo ćutanje ako u tim zemljama od vlade, političkih partija, medija, univerziteta… simultano tražiti samo ono što je međunarodnim i ljudskim pravom zagarantovano srbima i srpskoim državama – isto kao i njima i njohovoj zemlji? To nam niko ne može zabraniti jer je na zapadu primarno demokratsko pravo slobode napisane reči i govora zagarantovano zakonom?
Moje ubeđenje i verovanje je da među dijasporom ima na hiljade mlađih, pametnijih i upornijih Srba od mene i od drugih mojih «starijih» kolega širom Evrope i da su to one «Nikole» koje što pre i obavezno trebamo vratiti među nas. Ako bi u svakoj zemlji, u svakom srezu i opštini respektivnih zapadnih i drugih zemalja, samo po jedna uporna osoba prihvatila da uzme učešća u koordiniranim zajedničkim akcijama informisanja o, naprimer, životu srpskih izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosaova – koji mnoge godine samo egzistiraju, a ne žive neki život u Jugoslaviji, bilo bi učinjeno puno.
Koliko šveđana, engleza, nemaca, švajcaraca, francuza… zna da predstavnici njihove vlade ne poštuju donešene rezolucije od Saveta bezbednosti i mnoge druge ugovore i dogovore?
Ako bi uz pomoć voljnih i sposobnih pojedinaca i srpskih organizacija u zapadnim zemljama organizovano, osmišljeno i neagresivno (ali permanentno i redovno) trazili od zapadnih vlada da zaštite osnovna ljudska prava srpskog naroda, kao naprimer njihov povratak na vekovna ognjišta odakle su proterani – ne bi od njih tražili više nego samo da te zemlje ispune obaveze koje su u ime demokratije i multietničke budućnosti na tim područjima, samoinicijativno preuzeli na sebe njihovim dolaskom u Bosnu i na Kosovo.
To je šta bi ujedinjena dijaspora trebalo i mogla hitno da uradi. To bi bio prvi konkretan korak ka sprečavanju odceplenja Kosova od Srbije a istovremeno bi to bio i prvi konkretan korak ka ujedinjenju srpske dijaspore u Evropi. Ujedinjenje ne znači stvaranje jedinstvene organ
izacije, vec jedinstveno koordiranja naših aktivnosti – uz autonomno delovanje organizacija i odabranih ljudi u respektivnim zemljama u kojima ima naše dijaspore.
Pogledajmo se u ogledalu ili međusobno u či i upitajmo se: Zar nismo bar toliko dužni našem poreklu i našem imenu?
autor:Nikola Janić
