Razotkrivanje strategije

1
1013

Aleksandar Vučić (drugi deo, 2011-2012)

belgrade_waterfront_overview_a-wave-of-new-life01

2011. godina po mnogo čemu je značajna za razvoj Aleksandra Vučića kao političke figure. Pokazalo se koje su tačke iz programa Srpske napredne stranke na koje građani dobro reaguju, i stvorena je klima da ta stranka, predvođena Tomislavom Nikolićem, može da donese promene. Aleksandar Vučić, kao vešt operativac, znao je da opasnost od „stavljanja okvira“ male stranke i dalje preti i da je zato pokazivanje snage jedna od ključnih stvari. Otuda je pribegao organizaciji mitinga na kojem je Toma seo na stiropor i – na krilima stiropora i autizma Borisa Tadića nakon godinu i nešto dana postao predsednik države.

Aleksandar Vučić je u 2011. godini zacementirao poziciju drugog čoveka u svojoj stranci. Krenuo je ponovo ofanzivno i jasno isprofilisao kojem biračkom telu želi da se dopadne: pored ex-radikala, tu su i žrtve tranzicije i lumpenproletarijat. To su ključne ciljne grupe Aleksandra Vučića u ovom periodu. Nakon relativno uspešnog „pranja“ biografije u prethodne dve godine, došlo je vreme za frontalni napad. Znajući da ti slojevi mrze sve koji im nisu shvatljivi, niti razumljivi, u prvoj polovini 2011. godine, Vučić vešto kombinuje poziciju žrtve i napad na nepopularne (tehnike koje sam opisao u prvom delu ovog bloga), najpre kada govori o stiroporu, a potom uvodeći i dodatne elemente dramatizacije, napuštajući „Utisak nedelje“, navodno zbog Tominog zdravstvenog stanja.

Polovinom 2011. godine, uticaj stranih stručnjaka za političke komunikacije počinje znatno snažnije da se vidi na javnim nastupima Aleksandra Vučića. On izgleda znatno pristojnije i uglađenije, ali nastavlja da se obraća slojevima koji žele nadu i pravdu. Pritom, govori preciznije, konzistentnije i govori tačno ono što oni žele da čuju. Nepogrešivo. „Kupim prnje ako za šest meseci ne bude bolje“, „Stop prodaji Telekoma“, „Otvorićemo Kancelariju za brze odgovore“. Njegova obraćanja počinju da budu potpuno uvezana u „Message Box“ i da uvek deluju manje-više identično, prenoseći na kratak i jasan način jednostavnu poruku koju svako može da razume. Uprkos svemu što je činjeno, a činjeno je školski sve što je potrebno – ponavljanje poruke, pojačavanje poruke od strane drugih aktera, terenski rad naslonjen na poruke koje se plasiraju u medijima, te poruke nisu snažno odjekivale, bar ne u meri da mogu da garantuju dobar izborni rezultat, iako se Vučić sa saradnicima bacio na izgradnju mreže medija pod svojom kontrolom (Fokus radio, TV Svet Plus, pre toga „Pravda“). Tako je bilo sve dok u drugoj polovini 2011. godine, verovatno uz obilatu pomoć stranih konsultanata, nije osmišljena nova mantra – borba protiv korupcije. Ova mantra postaje osnovna agenda Srpske napredne stranke, a u njenoj promociji posebno se ističe Aleksandar Vučić. O tome kako je ta mantra izgledala – pretpostavljam da ne moram da podsećam čitaoce ovog bloga.

Da Vas podsetimo:  Već viđeno!

2015-01-12_051827

FOTO: Aleksandar Vučić na jednoj od pres konferencija SNS. Izvor: RTS

Zašto je borba protiv korupcije bila ključna mantra za uspeh Aleksandra Vučića? Razlog je jednostavan: najnižim slojevima društva i žrtvama tranzicije, koji su bili ključno biračko telo SNS za izbore 2012. godine, osećaj pravde važniji je od osećaja nade. „Oni ne očekuju hleb, ali očekuju pravdu i veruju da će im Vučić to doneti“, reče mi jedan visokopozicionirani političar pred izbore 2012. godine. Kao vešt i pronicljiv, Vučić zna da je tim slojevima tuđa nesreća milija od sopstvene sreće. Od partijskog aktiviste i lajavca, on postaje borac protiv korupcije, čovek koji se bori za pravdu, za „malog“ čoveka, koji je dostupan običnom čoveku. Dakle, „jedan od nas, bolji od nas“.

Krajem 2011. godine ozvaničava se da je Aleksandar Vučić kandidat SNS za gradonačelnika Beograda. On iznosi veoma ambiciozan program, koji uključuje nova radna mesta u prvih 100 dana, izgradnju metroa, strane investicije…dakle, sve ono što je Beogradu i Beograđanima nedostajalo. Fokus njegovih javnih nastupa usmerava se gotovo isključivo na Dragana Đilasa kao protivkandidata, sa ciljem stvaranja referendumske atmosfere u Beogradu. Vučić je besomučno ponavljao tezu o Đilasovoj korupciji, napadajući ga zbog cene izgradnje mosta na Adi, obećavajući da će odgovorni da budu privedeni pravdi. U kasnijoj fazi kampanje, kada je shvatio da je mantra borbe protiv korupcije i kancelarije za brze odgovore naišla na tvrd orah, oličen u čvrstoj stranačkoj organizaciji i medijskom balansu, Vučić pribegava receptu koji je u Srbiji često formula za uspeh:

„Zalepi popularnog čoveka za nepopularnog, i poljuljaćeš njegov kredibilitet“.

Tako se, par nedelja pred izbore, pojavio plakat: „Glas za Đilasa – glas za Dinkića“.

Most na Adi

Most na Adi. Izvor: www.beobuild.rs

Naravno da Vučić ni u jednom trenutku u svojim komunikacijama nije napustio tri osnovna principa koje sam opisao u prethodnom tekstu, ali je dodao još dva bitna elementa:

4. Oročavanje obećanja – kroz „ja“ rečenice Vučić počinje da emituje lične poruke i lična obećanja građanima, uz oročavanje u kom će roku nešto uraditi. Ovo daje efekat jer stvara dodatni kredibilitet, naravno ako već nije poljuljan lažnim obećanjima. Opet, Vučić je dovoljno dugo bio van vlasti da je, za razliku od drugih kandidata, imao komociju da kredibilno obećava.

Da Vas podsetimo:  POKUŠAVAJMO, MOŽDA I NIJE NEMOGUĆE?

5. Uspostavljanje principa odgovornosti – Vučić postaje taj koji govori da će korumpirani biti hapšeni, privedeni pravdi, da će se obračunati sa tajkunima…Nota bene: u Srbiji je vrlo, vrlo važno ko drži mač, ko „hapsi“ i koga se plaše. Prosečan srpski birač, naime, ima dva snažna motivatora za izlazak na izbore: podršku vlasti i strah. Svestan da nijedno od tih oruđa nije u njegovim rukama, Vučić im je ponudio nematerijalnu kompenzaciju – pravdu kao motivator i argument.

Za to vreme pod Vučićevim budnim okom odvijale su se kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore. Kampanja Srpske napredne stranke u velikoj meri je podsećala na prvu Obaminu kampanju u SAD, čak i kada se pogledaju ključna reč („Promene“ spram Obamine „Change“) i naziv liste („Budućnost u koju verujemo“ spram Obaminog „Change We Believe In“). Čak su i mnogi vizuelni elementi bili gotovo prekopirani. Jedini problem je što Toma Nikolić nije Obama, niti je šarolika koalicija okupljena oko naprednjaka imala kapacitet, kadrove i elokvenciju američkih demokrata. Sve to delovalo je kao jedan bućkuriš, u kojem se niko, osim donekle Vučića, ne snalazi baš najbolje. Uzgred, moram da priznam da su mi kampanje predsedničkih kandidata, pre svega Tadića i Nikolića, izgledale prilično odvratno: jedan mazi krave u ponedeljak, drugi mazi krave u utorak. Onda i lideri manjih stranaka krenu da maze krave. Osim Dačića, on je uvek imao svoju agendu. I pevao.

Ipak, čak ni Vučić kao kandidat za gradonačelnika koji nudi pravdu, borbu potiv korupcije, metro, efikasnu upravu, nova radna mesta, investitore, nije bio dovoljan magnet za pobedu, što je pokazatelj da u ovom trenutku nije bilo dovoljno materijala za izgradnju njegovog imidža kao kredibilnog lidera. Taj maestralni poduhvat nastaje njegovim stupanjem na vlast i o njemu ću pisati u sledećem nastavku. Srpska napredna stranka glatko je izgubila izbore u Beogradu, i to sa gotovo 10 procenata razlike (DS 35,15%, SNS 25,66%)! Sa druge strane, na republičkim izborima Srpska napredna stranka ostvarila je rezultat od 24 procenta, što joj je omogućilo da bude relativni pobednik (Demokratska stranka ostvarila je rezultat od 22,3%). Ipak, ta relativna pobeda ne znači gotovo ništa ukoliko nije ukombinovana sa pobedom na predsedničkim izborima.

Da Vas podsetimo:  Ko izda – …..!

Gledajući raspored snaga nakon prvog kruga, verujem da ni sam Aleksandar Vučić nije verovao da će Tomislav Nikolić postati predsednik. Predsedničke izbore ni Aleksandar Vučić ni Tomislav Nikolić nisu dobili. Predsedničke izbore je Boris Tadić – izgubio. Sklon sam da verujem da su na Tadićev loš rezultat, pored njega samog, autističnog i odvojenog od realnosti, direktno uticali trio Šaper-Krstić-Stojanov, potpuno iracionalnim pritiscima na medije i plasiranjem antikampanje o Tominoj diplomi (što je opet omogućilo da se birači identifikuju sa Nikolićem, jer u zemlji u kojoj je svega nekoliko procenata visokoobrazovanih i koju je uspešno vodio jedan bravar, nemanje diplome nije neki hendikep) i Srđan Bogosavljević, koji je sve vreme anestezirao javnost svojim izjavama o „velikoj prednosti Tadića nad Nikolićem“ i time pasivizirao i demotivisao jedan broj birača. U političkom smislu, najveću štetu napravila je Jelena Trivan, jednom od svojih neobičnih izjava.

O čemu se radi i zašto je jedna naoko nelogična izjava Jelene Trivan, a bilo ih je mnogo, značajno uticala na ishod predsedničkih izbora? Između dva kruga izbora, čini mi se 8. maja 2012. godine, održane su sednice najviših organa SPS-a, URS-a i LDP-a i ka Demokratskoj stranci (bolje rečeno, Tadićevom kabinetu, jer su se drugi ljudi u stranci u to vreme malo šta pitali) otišao je od svih jasan signal – hoćemo da pregovori o formiranju Vlade počnu između dva kruga. Jelena Trivan je (verovatno vođena katastrofalnim procenama Tadića i njegovog okruženja) izjavila da je „sada zajednička misija da se završe predsednički izbori“ i „da se za sada ne može razgovarati o kadrovskim rešenjima“.

Efekat ove izjave je vrlo prost: zašto bi SPS, URS i LDP snažno radili na terenu da animiraju svoje birače da glasaju za Tadića u drugom krugu izbora, ako Tadić i njegova ekipa neće sa njima ni da otpočnu pregovore o formiranju Vlade? Morao sam kroz ovu digresiju da objasnim kako neka naoko mala izjava može u velikoj meri da promeni odnos snaga na političkoj sceni.

Dolazi 20. maj, drugi krug predsedničkih izbora i iznenađujuća pobeda Nikolića. O onome što je usledilo i o početku izgradnje kulta Aleksandra Vučića – govoriću u sledećem nastavku.

Uživajte!

silomkuvar

1 KOMENTAR

  1. Moj prvi utisak je da je AV genijalan covek. Da ga ne gledam svaku usr..i dan na TV, prevario bi me tekst. Treba da razlucimo nesto. Ovaj covek je kao prvo, veoma opasan i osvetoljub ali ne3 kao jedinka vec sa mesta koje mu daje moc i kao takav ne treba da bude politicar. Drugo, lik i delo radikalskog mitingasa pretvara se u mucenika, sto je nespojivo. Trece, nije on nikakav genije niti mag politicar nego obicna susa koja je trcala u Brisel po amanet i obecanje i kome su dati timovi koji su vodili prljavu kampanju. Cetvrto, dosli su na vlast kao i dosovci 2000.-te, na silu. Peto, sto mu pre vidimo ledjs, bolje za Srbiju, zivi bili pa gledali ! Sesto, covek ima bre dijagnozu, sto to neko ne objavi !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime