Ne mogu da ostanem indolentan, na pojavu tekstova Ivana Damnjanovića Troškog. Nepripremljen dovoljno za ovo moje pismo, želim da mu dam veliku podršku na njegovim dugogodišnjim naporima na polju očuvanja kulturnih vrednosti našeg Arilja i okoline. U velikoj meri je u pravu. Koliko se vidi, on nema zasluženu podršku naših građana, običnih, ali i kompetentnih.
Zašto je to tako?
Zašto tekstovi i prilozi nekih građana izneti u javnost, umesni a i oni manje umesni imaju po nekoliko stotina podrški, a njegovi svega nekoliko? Zašto je moj nedavni tekst „Četiri scene iz oblasti kulture„ imao nekoliko podrški, bez komentara, a tekst i fotografija „Četiri lepe, crne svinje koje riju po šumi u okolini Arilja“ imaju nekoliko stotina oduševljenih pratilaca događaja iz Arilja, u izuzetnoj oformljenoj stranici „Arilje, najlepši grad“?
Zašto nam Konak čami u onoj ograđenoj šupi, pored Galerije? Zar da dozvolimo da taj ostatak građe (oko 60-70 %) istruli, i da ostane bez duše čekajući neko rešenje, već 10 godina? Naše Udruženje Ariljaca ulaže velike napore, da se krene sa mrtve tačke, ali se uvek nešto ispreči, da se pristupi rešavanju ovog gorućeg problema.
Zašto smo dozvolili, da nam prelepa vodenica „Radulovića“ istrune i potone u zemlju? Ta vodenica je bila odmah posle visećeg mosta na Rzavu, sa leve strane, idući u Vrane. Bila je od brvana. Kao što postoje crkve brvnare, lepe i značajne, tako je i ova vodenica bila od brvana, za razliku od zidanih. A zašto je propala? Zato što vlasnik nije hteo da čuje, da se konzervira i očuva za diku i ponos Arilja! Ja sam kao saradnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, a i kao Ariljac, pre četrdesetak godina razgovarao sa vlasnikom i on nije hteo da prihvati, da Zavod o trošku države, sačuva i restaurira tu dragocenost. Rekao je:“ Neka ode u zemlju!“ Tako je i bilo.
Zašto je mala građevina u blizini imanja Radulovića, čim se pređe viseći most, sa leve strane Rzava, gde je bila smeštena Osnovna škola za Vranjance, ali i za Ariljce, u vreme teških Balkanskih ratova, gde je i moj otac pohađao prve razrede osnovnog obrazovanja, sa učiteljem Milojem Stojićem i njegovom suprugom Olgom, nedavno srušena, od strane novog vlasnika, koji nije imao pojma, o kakvom značajnom objektu je reč? A kako i da zna, kad ni vlast to ne zna, pa i onih nekoliko ljudi, zaduženih da vode računa o kulturnom nasleđu Arilja?
Zašto je vlasnica polovine zemljišta, na kojoj je počivao vek i po Konak serdara Mićića, pozvala policiju prošle godine u nameri da zabrani geofizička ispitivanja tog terena, od strane stručnjaka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, iako su ispitivanja bila u formi zabijanja kočića u zemlju sa strujnim efektima? Kakva samovolja vlasnika kao i u iznetom primeru Radulovića vodenice! Evo i dan-danas iste pojave! Iako je tu do nedavno počivao Konak, delimični vlasnik ne dozvoljava niti eventualno VRAĆANjE građevine, restaurirane, a kamoli samo ispitivanje, na „njenom“ zemljištu. Pre dve godine, kada smo razgovarali, kako ispitati taj teren, gde se nalazio Konak, direktor biblioteke Marija Aleksić je s pravom imala mišljenje, da je pravilnije iskopavanjem sondi doći do rezultata, koji su neophodni za rešavanje sudbine Konaka. Iako sam bio istog mišljenja, morao se u tom momentu slediti stav Zavoda o geofizičkom ispitivanju, koji je na kraju dao polovičan rezultat. Pitam se, dokle idu prava vlasnika, koja nadvređuju opšta prava Grada i građana, kada su u pitanju zajedničke vrednosti?
Zašto nema obeležja na zgradi u centru Arilja, gde je bila smeštena Opština grada Arilja, između dva rata i za vreme Drugog? Kako i da ima, kada niko i ne zna, koja je to zgrada.
NESTAJU JEDNA PO JEDNA DRAGOCENA GRAĐEVINA IZ ARILjSKE ČARŠIJE.
Pre nekoliko godina, srušena je prelepa stara kuća Todora Jovanovića, voljom naslednika (“odobrenjem“)! Posle nekoliko godina, plac je dobio novog vlasnika, koji ove godine sazida dvospratnu CRNU kuću! Ko ovo dozvoli sve ukupno? Zar i grad i građani nemaju pravo da sačuvaju značajne objekte od opšteg značaja, iako su u vlasništvu pojedinaca?
Ne samo ovaj „ulepšani“ objekat, već i još nekoliko starih kuća u čaršiji odoše u zaborav. Kuća ispred Melovića zgrade, kuća koja je bila preko puta Opštine, na ćošku i mnoge druge.
Ko to dozvoljava?
Ostalo je još nekoliko lepih primera stare ariljske čaršije, da čeka sličnu sudbinu.
Apsolutno se ne slažem sa iznetim mišljenjem, da treba da „gledamo u budućnost“ ne obazirući se na tradiciju i prošlost. Zar je malo tragedija iz nedavne prošlosti: rušenje crkava u komunističkoj Rusiji, stradanja ljudi i hramova na Kosovu i Metohiji pre samo desetak godina, zatim razaranje prastarih građevina na Bliskom istoku, ne samo kao posledica rata, već i namerno, da bi se uništila čitava jedna kultura? Pa na našem terenu, kada je vlast posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, umesto nastavka radova na izgradnji Hrama Sv, Save, naredila da se tu locira velika garaža! A evo i sada jedan intelektualac nema osećaj za očuvanjem starih građevina, već izjavljuje, da samo treba da gledamo napred i po „kratkom postupku“, poznatom iz prohujalih ratova, bez administracije, rešavati probleme, na brzinu za tren oka. Ja mogu slobodno da kažem:
NE ŽELIM DA BUDEMO TIKVE BEZ KORENA! Nadam se, daj Bože, da ovaj tekst pročita i novi Predsednik opštine, g. Maslar.kao i nadležni, pa ako se slažu, neka preduzmu korake, a ako se pak ne slažu,neka svoja neslaganja javno istaknu.
Predlažem, da se osnuje pri Opštini Kancelarija od strane stručnjaka iz oblasti kulture, kojima neće biti strana stara arhitektura, spomen obeležja, tradicija u celini. Nemojmo se zavaravati, da o tome vode računa urbanisti, koji to ni do sada nisu radili, iako su na Arhitektonskom fakultetu imali predmet KONZERVACIJA STARIH GRAĐEVINA. Mislim na arhitekte u Urbanizmu u Opštini.
Mišo M. Mladenović,
akad. slikar i pisac
