Reakcija na tekstove o stavu Rusije prema politici Srbije

0
952

rusija srbijaReakcija na tekstove o stavu Rusije prema unutrašnjoj političkoj sceni u Srbiji gde se uvaženi autori pozivaju na moje radove

Uvek sam se trudio i trudiću se i dalje da izbegavam prepucavanja koja mogu biti i manipulativna, i uglavnom sam se u svojim tekstovima pridržavao neke konstruktivne i šire poruke, koja ne bi bila sporna sa aspekta iznetih činjenica ni za širu populaciju. Sa druge strane radujem se mogućnosti stručne i argumentovane debate jer verovatno usled blokade medija koja je poprimila čudovnšne razmere poslednjih godina u Srbiji, to je makar mali doprinos širem javnom mnjenju za sagledavanje činjenica u okviru što poželjnije racionalne rasprave.

U tom pravcu vrativši se sa svog desetodnevnog puta po Rusiji gde sam učestvovao na međunarodnom naučnom skupu, a potom držao predavanja kao gostujući profesor na Nižnjenovgorodskom državnom univerzitetu, nisam reagovao na tekst meni do sada nepoznatog g. Srđana Pavlovića objavljenog na portalu FB reportera1, ali imajući u vidu ozbiljnost i reputaciju izuzetno cenjenog profesora Slobodana Antonića u kojem se on poziva na ovaj Pavlovićev tekst, pre svega vezano za mene i moje procene situacije o ruskoj poltiici na našim prostorima odlučio sam da se oglasim na ovu temu.

Drago mi je da profesor Antonić koga poznajem dugo i imao sam prilike različitim povodima da sarađujem i koga veoma cenim, da uzima mene i moje izvesne osvrte na pitanje ruske politike prema našim prostorima kao relevantan faktor za iznošenje sopstvenih procena na datu temu. Zahvaljujem se najlepše i na izvodu iz moje stručno-naučne biografije vezano za pitanje Rusije koja je prilično pedantno navedena (hajde istine radi nedostaje u navodu mojih knjiga vezano direktno za Rusiju poslednja Energetska politika Rusije, za koju verovatno uvaženi profesor nije imao prilike da čuje, a spomenuo bih da sam pored od njega navedene činjenice da sam doktorirao pre jedne decenije na temu savremene Rusije i prošle godine na Filozofskom fakultetu na Istoriji odbranio doktorat u okviru istorijske nauke o sovjetsko-jugoslovenskim međuratnim odnosima koji svakako spada u teme vezano za Rusiju, a verovatno najvažniji rad koji sam uopšte na tu temu objavio je koautorska knjiga u izdanju Ruske akademije nauka3- «Россия и Балканы – историческое наследие и современные отношения, в Выстраивая добрососедство, Россия на пространствах Европы, Ассоциация Европейских исследований, Институт Европы, Российской Академии наук, Москва, 2013,).

No vratimo se na suštinu teme, i da kažem da mi se postavka teksta i zaključci koje je izneo profesor Antonić u vezi ruske politike prema našoj unutrašnjoj situaciji, i verovatno i konkretnije vezano za izbore u Srbiji upravo održane, u načelu za mene prihvatljiva i da se u najvećem slažem i sa zaključcima u vezi toga koje je profesor izneo u svom tekstu. Zaista zvanična Rusija je i na ovim izborima pokazala jedan prilično uzdržan stav, tradicionalno se pridržavajući svoje opšte političke postavke da poštuje Srbiju kao prijateljsku zemlju i da nema običaj da se direktno meša u unutrašnjopolitičku situaciju, što je za naše čitaoce stav vredan poštovanja, ali koji svakako, posebno u praksi ne pokazuje niz drugih sila koje imaju uticaj na našim prostorima. To naravno ne znači da između redova možemo tražiti znake ruske veće ili manje naklonosti prema izvesnim političkim subjektima u Srbiji. Sa druge strane moram da kažem da iako me oba autora uzimaju kao važan reper u svojim atuorskim tekstovima, pravim analizama na ovu temu, da ja zapravo nikada nisam napisao tekst koji se bavi ovom tematikom, odnsono u predizborno i izborno vreme. Istina u više svojih tekstova koji su se bavili unutrašnjom i predizbornom situacijom u Srbiji, ja sam u fragmentima, tu i tamo, u po nekoj rečenici doticao i ovu temu, ali to nije bio ni tematski ni celovit tekst, pa sam malo zbunjen da se uzimam kao važan reper u ovom pravcu. Profesor Antonić u tom pravcu pronalazi te rečenice i citira ih na jedan precizan i korektan način, dok u slučaju g. Pavlovića je nešto drugi slučaj. G. Pavlović, kome ne negiram da ima solidnih delova i pristupa u njegovom radu, izgleda kako je koncipirao tekst da je on posvećen da bi kontrirao mojim stavovima pošto navodi moje stavove u ovom pravcu kao nešto čemu je nastao čitav njegov tekst, i potom u nastavku dosta precizno navodi niz drugih tekstova sa linkovima na koje se poziva. Možda prof. Antonić to nije primetio i neki od čitalaca, ali ja jesam, zašto naime Pavlović navodeći desetinu linkova iznoseći svoje teze različitih tekstova na koje se poziva, navodno polemišući sa mojim stavovima, to ne čini i kad je u pitanju navodni moj tekst sa kojim kao polemiše. Odgovor je po meni taj, da takav moj tekst koji on navodno ovim svojim autorskim tekstom demantuje, ili hajde da kažemo polemiše i ne postoji. Postoji samo niz mojih tekstova na različite teme, gde sam tu i tamo spominjao ovu temu, ali ne ni na jedan celovit način i širi osvrt, pa se možda stiče utisak da onda sa mnom „polemiše“ da bi imao potrebu da „poentira“. U tom pravcu nisam ni našao potrebu da reagujem na taj njegov tekst, ali to sada ipak u jednom manjem osvrtu činim, jer ga i Antonić citira kao deo neke, valjda polemike sa mojim stavovima po ovom pitanju.

Dakle, pošto se načelno slažem sa pristupom profesora Antonića i zaključcima o uzdržanoj i suptilnoj, ruskoj politici prema unutrašnjoj političkoj sceni u Srbiji, gde je jasno da ruska strana ne može, niti je to njen stil da direktnije podrži neku od opozicionih stranaka, a da opet se svakako recimo potpisivanje strateškog sporazuma Jedinstvene Putinove Rusije sa DSS u Moskvi 24 marta može smatrati kao važnim pokazateljem, kao i uostalom dolazak na miting SNS u Arenu Kosačova i niz drugih poteza u kampanji (potpisivanje strateškog sporazuma sa Draganom Todorovićem, izjave i susret Rogozina pretodno sa Šešeljem i dr), tekst Pavlovića je nešto sasvim drugo.

Pavlović za stil delom uzima senzacionalizam, pa tako posvećuje tekst kao polemiku sa mnom, a da pri tome uopšte ne navodi moj tekst o kojem je reč, a ponavljam nikada nisam napisao tekst na tu temu, već samo u okviru šire analize unutrašnje scene u predizbornoj kampanji, sam u po par rečenica, tu i tamo dodirivao tu temu. Tako u tekstu Nakon izbora, kritikujem po meni delom prevaziđen sistem regulisan statutom DSS o organizaciji infrastrukture stranke, ukazujući da je to dobrim delom uzrokovalo ne samo i sada znatno slabiji rezultata na izborima, već da ova stranka od 2000. do sada na svakim sledećim izborima beleži slabiji rezultat i to potkrepio rezultatima i procentima. Verovatno je Pavlović smatrao da sam neki reper i ime u ovoj našoj skučenoj od strane mekookupacionog aparata patriotskoj javnosti, pa se iznoseći svoje stavove na temu na koju nikada nisam napisao celovit tekst, pozivao na mene da bi „poentirao“, mada ne isključujem takvu mogućnost da se iza tog imena krije neko blizak vlasti čija je osnovna motivacija da dodatno zbunjuje od različitih organizacija i botova ionako teško blokiranu i izmaltretiranu javnost patriotske opozicije svedene na nekoliko portala i par internet radija-televizija, kao i na određene simpatije koje za nju postoje u nekoliko štampanih periodičnih medija (Svedok, Geopolitika pre svega).

Da Vas podsetimo:  Kuršumličanka najstarija žena u Toplici, napunila 101 godinu

Dakle Pavlović koji na više mesta u samom početku se poziva na mene i moj tekst sa kojim polemiše, i koji potom za svaku izgovorenu rečenicu ima link dakle izvor teksta na koji se poziva, a ima ih više od deset i to precizno čini, samo po pitanju mog navodnog teksta, nema taj link gde bi čitaoci njegovog teksta mogli da provere gde sam i šta sam navodno izjavio. To je suštinska, možda i zbog nedostataka iskustva, metodološka manipulacija zbog koje nisam ni želeo da odgovaram na ovaj tekst, priznaćete vrlo bitna, jer on može meni u nastavku pripisivati da sam izjavio ovo ili ono, i da sa time polemiše, što on potom i čini, a da je stavljen link mog (nepostojećeg) teksta na datu temu, videlo bi se da ja zapravo i nisam pisao na tu temu, već dao samo par rečenica, te da on polemiše zapravo sa jednom konstrukcijom, ali možda je „važno je da poentira“. Ako sam ja u tom fragmentu naveo da je potpisivanje, a tekstove sam pisao tokom kampanje, dakle u datom trenutku, dakle da je potpisivanje strateškog sporazuma Jedinstvene Rusije, stranke Putinove, sa DSS u Moskvi 24 marta izuzetno važan pokazatelj o naklonosti ruske politike prema jednoj opozicionoj i vanparlamentarnoj stranci, ja nisam rekao da to ne znači da će ruska diplomatija pokazati na ovaj ili onaj način nakonost i u nastavku kampanje prema nekom drugom političkom subjektu u zemlji, jer kakva je to sila koja želi da ostane prisutna na ovim prostorima i ima uporište u svim delovima srpskog naroda, koja bi isključivo podržala jednu stranku, koja programski je verovatno izuzetno bliska, možda i najbliža (sa Dverima) nekoj ruskoj geopolitici ovde, ali ima takvu organizovanost (koju sam kao neodgovarajuću izazovima kritikovao u tom svom tekstu kao glavni razlog daleko manjeg uticaja i postignutog rezultata od mogućeg uz naravno blokadu medija, nedostatak sredstava, rovarenje vlasti, i što u budućnost se mora popraviti ako se želi igrati ozbiljnija uloga na političkoj sceni) da jedva prelazi cenzus. Izneo sam doduše svoje mišljenje u tom tekstu, kao i informacije do kojih sam došao da je verovatno dolazak Kosačova više njegov individualni čin i interes, imajući u obzir saradnju koju ima sa Nenadom Popovićem, ali se slažem da je to jako teško dokazati, i da u diplomatiji i politici jedne zemlje, a posebno sile kakva je Rusija ima više dvosmislenih poteza, koji se i naknadno mogu različito tumačiti. Pavlović u nastavku teksta dosta nategnuto iznosi svoje stavove da zapravo ruska politika više simpatiše SNS, pa tako citira tekst koji to zaista u svom naslovu i potvrđuje objavljen na Vidovdanu

„…Sergej Železnjak iz Jedinstvene Rusije dao podršku SNS-u i SNP-u citirano iz Pavlovićevog teksta..“), ali zapravo u svojoj suštini to je daleko od toga, što je donekle razumljivo pošto u predizbornoj utakmici se niz medija u tzv. patriotskoj sferi utrkivao u davanju veće ili manje podrške svojim favoritima. Iako Pavlović prilazi potom metodološki naizgled temeljnom pristupu, gde pedantno navodi niz objavljenih tektova koji bi trebalo da potkrepe njegove teze, što je sa pravom načelno pohvalio kao pristup i profesor Antonić (koji ipak poput mene nije proveravao ispravnost ovog metodološko pristupa realizovanog u praksi), u samoj praksi čini kardinalnu grešku, gde izjavu Rešetnjikova koji napada Treću Srbiju da manipuliše sa portalima u Rusiji fabrikujući neistine o DSS i Dveri, on zapravo jednostranim citatom dela rečenice proizvodi u sasvim nešto drugo. Evo kako to prezentira Pavlović

Nekim čudom je sledeća vest promakla uvek budnom Petroviću:

REŠETNjIKOV: Postoje manipulacije „ruskim faktorom“ povodom izbora u Srbiji

Iz ovog poslednjeg teksta, citiraću samo mali deo onoga što je Rešetnjikov rekao:
„…u ruske medije se plasiraju intervjui nekakvih „političkih analitičara“, koji sadrže neproverene, a ponekad i potpuno lažne informacije o favoritima izborne trke u Srbiji– Srpskoj radikalnoj stranci (SRS), partiji Dveri i Demokratskoj stranci Srbije (DSS); zatim se taj intervju štampa na srpskom jeziku i predstavlja kao zvaničan stav ruskog rukovodstva.“6 (citirano iz Pavlovićevog teksta)

Iz ovoga osenčavanjem delova rečenice i sugestijom koju daje Pavlović (ja sam taj kome se sve kontrira, a nikada nisam napisao celovit tekst na ovu temu, ali je važno da sam ja ta adresa kojoj se oponira i „trlja nos“) da ispada po Pavloviću tumačenje Rešetnjikovog obraćanja, da su kao DSS i Dveri ti koji navodno manipulišu (a to je teška neistina svakog ko pažljivo pročita ceo tekst i reakciju Rešetnjikova, a potom i njegovog zamenika iz RIS Nikole Bondareva koji objašnjava Rešetnjikovu reakciju). Uostalom pogledajte i sami, s tim da ne verujem da je po ovom pitanju Pavlović sigurno i namerno napravio grešku, ona je moguća zbog dvosmislenosti rečenice koju citira), ali opet se postavlja pitanje zašto nije pročitao čitav tekst i shvatio suštinski kontekst Rešetnjikovog obraćanja.

Mala pseudopatriotska partija iz Vojvodine za blaćenje drugih partija patriotske orijentacije osmislila je šemu: u ruske medije se plasiraju intervjui nekakvih „političkih analitičara“, koji sadrže neproverene, a ponekad i potpuno lažne informacije o favoritima izborne trke u Srbiji – Srpskoj radikalnoj stranci (SRS), partiji Dveri i Demokratskoj stranci Srbije (DSS); zatim se taj intervju štampa na srpskom jeziku i predstavlja kao zvaničan stav ruskog rukovodstva»

Kolika je ovde nadam se samo nesvesna manipulacija Pavlovića, koji se poziva na izjavu Rešetnjikova kao važan dokaz u prilog tobožnjoj kritici DSS i Dveri, a zapravo radi se obrnuto, govori i direktnije pojašnjenje koje je dao Nikita Bondarev zamenik direktora, odnosno Rešetnjikova iz tog istog RISI za ruske medije  izvorno na portalu RISI 1/. «posebno treba pomenuti delovanje srpskih političkih marginalaca, koji parazitiraju na patriotskoj ideologiji, pre svega delovanje partije „Treća Srbija”. Ta patuljasta stranka, koja na izborima nije uspela da prikupi više od 0,5% glasova, bila je neverovatno aktivna upravo kada je reč o odnosu prema Rusiji. Oni su smislili sledeće „lukavstvo”: u ruskim medijima (konkretno je bilo angažovano izdanje „Argumentы i Faktы”, zatim internet-portal „Федеральное агентство новостей” i drugi resursi) iznosi se apsolutno subjektivna informacija po kojoj se lider te partije Miroslav Parović prikazuje kao jedini pravi prijatelj Rusije u Srbiji, a koalicija DSS – Dveri kao agenti CIA i svetskih moćnika. Zatim se ta informacija štampa na srpskom jeziku i prikazuje kao stav ruskih zvaničnika, viđenijih politikologa i medija bliskih lično predsedniku V. Putinu. Autor većine tih beležaka je mladi Rus po imenu Vladimir Zotov, inače prijatelj lidera „Treće Srbije” koji se u poslednje vreme predstavlja kao „politikolog iz Beograda”. Potpuno je očigledno da je jedini cilj i smisao takvih publikacija bilo podrivanje reputacije koalicije Dveri – DSS. Kako pokazuju rezultati glasačkih listića koji su dosada obrađeni, te insinuacije nisu pomogle samoj „Trećoj Srbiji”, ali su nanele ozbiljan udarac reputaciji pokreta „Dveri”. Mi ne možemo sa sigurnošću reći šta je konkretno bio glavni motiv onako dosledne i zlobne medijske kampanje protiv Dveri. Možda je to lična osveta i obračun, s obzirom da je Parović svojevremeno bio član Dveri, ali se posvađao sa rukovodstvom i napustio taj pokret. Možda je u pitanju najobičnije izvršavanje političkog zadatka. Toj situaciji i njenom negativnom uticaju na rusko-srpske odnose bilo je posvećeno otvoreno pismo direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) L. P. Rešetnjikova, objavljeno kako na sajtu RISI, tako i na sajtu „Ruska reč”. Nažalost, prikrivena zloupotreba ruskih medija, koji se često ne razumeju u političke realije Srbije, nastavljena je i posle publikacije tog pisma, i štaviše, još uvek je u toku…

Da Vas podsetimo:  STEFAN SIMIĆ: S KIM SI, TAKAV SI

Dakle jasno je da je Rešetnjikov reagovao upravo u pravcu kritike manipulacijama koje sprovode različite logističke grupe gde on ovde spominje samo Treću Srbiju, ali ima ih još, koje deluju u pravcu najprizemnijeg specijalnog rata protiv prevashodno liste DSS-Dveri u pravcu stvaranja iskrivljavanja utiska o ruskoj politici prema srpskoj političkoj sceni. O tome Bondarev u istom tekstu daje sumarnu ocenu, ali prvo pojašnjenje sa njegove strane o navodnoj podršci zvanične Rusije koaliciji oko Vučića:

«..Takođe je neophodno uzeti u obzir da je koalicija oko Vučićeve partije znatno manje homogena nego u prethodnom sazivu Skupštine. Ta koalicija, nazvana „Srbija pobeđuje”, obuhvata, između ostalih, i nedavno formiranu Srpsku narodnu partiju (SNP) na čelu sa Nenadom Popovićem. Popović je nekada bio član DSS, godinama je bio potpredsednik parlamenta i opumonoćenik za veze sa Rusijom. On je živeo i studirao u Rusiji, dobro je poznat u ruskim političkim i poslovnim krugovima, i sam za sebe u šali kaže da je on „ruka Moskve”. Pred izbore se Popović zaklinjao svojim biračima i svojim ruskim prijateljima da će podržavati Vučića samo dok se ovaj drži politike neutralnosti i jačanja odnosa sa Rusijom. Ukoliko se premijer nameri da uđe u NATO, prizna nezavisnost Kosova ili da se pridruži sankcijama koje je Evropa uvela Rusiji, Popović je obećao da će izaći iz vladajuće koalicije…»

Dakle jasno je da iz pragmatskih razloga pokušaja uticaja na buduću, zapravo ovde staru srpsku vlast, Rusija koristi uticaj Popovića da na nju ima makar kakav takav uticaj. Jer ako režim i Vučić suptilno uvode Srbiju u NATO kao što je bio IPAP sporazum, i predaju i sever Kosova Prištini, to neće izazvati simpatije Rusije, i logično je da ruska strana ima više simpatija prema patriotskoj opoziciji, ali ona je ipak opozicija i to se dozirano mora uraditi, i zadržati kakav takav uticaj i saradnja i sa zvaničnim vlastima u Beogradu, a daleko je od bilo kakve, posebno ne iskrene podrške Vučiću.

Evo suštine ruske politike prema srpskim prostorima koje iznosi Bondarev.

«..Ni na jednim drugim izborima u Srbiji nije tako aktivno korišćen „ruski faktor”. Kako se slikovito izrazio jedan ruski politikolog, različite političke stranke, uključujući i vladujuću SNS, tokom čitave izborne trke bavile su se isključivo time što su mlatile jedna drugu Putinovim portretima. Ta tvrdnja nije daleko od istine. I vladajuća partija i opozicione stranke patriotske orijentacije činile su sve što je bilo u njihovoj moći kako bi demonstrirale bliskost sa Moskvom. Stav Rusije po tom pitanju formulisao je početkom aprila potpredsednik Državne dume Sergej Železnjak. On je izjavio da Rusija podržava sve srpske partije koje se zalažu za jačanje odnosa Srbije i Rusije – kako vladajuću, tako i opozicione stranke. U znak te podrške potpisani su sporazumi o saradnji između „Jedinstvene Rusije” i niza srpskih opozicionih patriotskih partija, uključujući i koaliciju Dveri – DSS. Sličan sporazum sa vladajućom SNS „Jedinstvena Rusija” je potpisala još 2012. godine. Nažalost, ruski zvaničnici, po mom mišljenju, nisu uvek uspeli da budu na visini tog mudrog i odmerenog stava. Na primer, pred izbore su Beograd zvanično posetili Konstantin Kosačov i Sergej Železnjak, što su srpski birači zahvaljujući lokalnim medijima protumačili kao da Moskva pruža nedvosmislenu podršku vladajućoj stranci, iako su te posete imale sadržaj koji formalno nema nikakve veze sa izborima. Prema ocenama pojedinih srpskih eksperata, posete ruskih političara mogle su doneti izvestan procenat glasova vladajućoj koaliciji zahvaljujući onoj kategoriji birača koja do poslednjeg trenutka ne zna za koga će konkretno glasati.» citirano sa http://ruskarec.ru/blogovi/hocemo_rusle/2016/05/04/rusi-raskrinkali-i-druge-pikanterije-srpskih-izbora_590371 original na portalu RISI http://riss.ru/analitycs/30081/

Naveo bih i to da to što su i Antonić i Pavlović citirali Marka Jakšića i dali mu za pravo, nije ni u kakvom kontrastu sa mojih stvovima, naprotiv i ja imam sličnu zapitanost, koju samo dobrim delom za sada mogu da racionalizujem i u sledećem periodu u jednom analitičkom tekstu ovoj temi, pokušavam da dam i odgovor, ali je svakako za upitanost, kako to navodi cenjeni Marko Jakšić ponašanja ruskog diplomate na jednoj proslavi na severu Kosova gde poziva prisutne da izađu na kosovske izbore (da li je u tom veselju i popio više i sl, ne znam okolnosti, ali svakako da su zapažanja šira Jakšićeva o nekim pitanjima ruske politike na ovom prostoru, koja su u nekim situacijama i dvosmislena vrlo značajna.7 (Posredno je i Marko Jakšić, potpredsednik DSS-a, dao za pravo Pavloviću u tekstu „Nisu ni Rusi bezgrešni“. On se, naime, požalio da Moskva i dalje podupire Vučića, iako njegova vlada, očigledno, gura Srbiju u EU i NATO. „Jedinstvena Rusija“, vajka se Jakšić, „podržava SNS koji ratifikuje sporazum sa NATO-om. Ta podrška je jasno izražena na predizbornom skupu SNS u Beogradskoj areni, kroz reči Sergeja Železnjaka“. Pa i Kosačov je „bez dvoumljenja podržao SNS jer, zaboga, ne uvodi ekonomske sankcije Rusiji“. („..Uopšte, piše Jakšić, kada je Vučić sklopio Briselski sporazum i pozvao kosovske Srbe da izađu na lokalne izbore u režiji „Republike Kosovo“, taj apel svojski je podupro i šef ruske kancelarije u Prištini, Andrej Šogorov. Šogorov je, na primer, „predsednike opština na severu Kosova i Metohije lično ubeđivao da treba da se kandiduju i da izađu na secesionističke izbore“, otkriva Jakšić…“).

Da Vas podsetimo:  Brkate komesarke ponovo jašu

Dakle strateška saradnja Jedinstvene Rusije sa DSS je potpisana u sred sadašnje izborne kampanje, a ta ista strateška saradnja Jedinstvene Rusije sa SNS je zapravo nasleđe prošlosti, iz perioda 2012 kada su tadašnji naprednjaci predvođeni Tomom Nikolićem zauzimali u opoziciji sasvim druge stavove oko ključnih državnih i geopolitičkih pitanja nego što to sada u praksi čini Vučićev SNS.8 («Pavlović zamera Petroviću da ignoriše „činjenicu da Putinova Jedinstvena Rusija ima ubedljivo najviše potpisanih sporazuma sa Vučićevim SNS, a isti broj sporazuma ima sa DSS i sa Popovićevim SNP“)

Naravno pitajući provokativno Pavlović zašto je tada ruska strana dolazila na miting opozicione SNS, a sada to ne čini sa postojećom opozicijom patriotskom (dodao bih nego samo potpisuje strateške sporazume saradnje, što je zapravo mnogo više, ali dobro zapažanje je u dobrom pravcu) je i to, da je tadašnja SNS bila masovna i dobro organizovana stranka,finansijski stabilna (interesantno) a da današnji DSS mora, pored kvalitetnog programa i rekao bih poštenih i u državnom smislu patriotskih političkih stavova, da kako zna i ume, a mišljenja sam ne radi adekvatno i nema statut i organizaciju dovoljno u tom pravcu, da bude po masovnosti i organizovanosti makar približna snazi da bi neka sila, pa i Rusija sa kojom programski ima dosta bliskosti, mogla da zaigra otvorenije na tu kartu.

Toliko na ovu temu u ovom trenutku (koga podržava Rusija na unutrašnjopolitičkom planu u Srbiji), to je stalna i provokativna tema koja će se stalno javljati kao aktuelna i u buduće, i gde jedan zaokružen, a kamoli konačan odgovor na nju neće ni moći da se kao uprošćen donese, jer se na našim prostorima menjaju opredeljenja lidrera stranaka i njihova politika u nekim slučajeviam, o čemu govori i ekstremna razlika u poltiici recimo SNS u odnosu na poltitiku istre stranke kada je podpisan recimo strateški sporazum sa u Rusiji vladajućom Jedinstvenom Rusijom 2012. godine, određene promene u političkom određenju u SPS i sl. . Jasno je međutim da Rusija čiji se geopolitički interesi daleko više poklapaju sa srpskim od bilo koje druge sile, ima zapravo najviše simpatija prema onim snagama koje se zalažu za snažnu i demokratsku, medijski neblokiranu zemlju, koja zastupa odbranu svojih egzistencijalnih državnih interesa i koja svakako ne ide ka NATO.

Dakle nakon svog boravka u Rusiji, nakon budućih analiza ruske politike posebno imajući u vidu Balkan i naše prostore, i nakon budućih, sada već češćih odlazaka u Rusiju gde ću nastaviti da predajem na Gosudarstvenom Univerzitetu u Nižnjem Novgorodu, kao državnom univerzitetu koji mnogi u Rusiji svrstavaju odmah iza prestoničkih – Moskovskih i Sanktpeterburških, sa komunikacijama sa kolegama, ali i kontaktima sa prestavnicima ruske diplomatije kakvih je bilo i ovom prilikom, moći ću da dam zaokruženiju sliku dalje ruske politike prema ovim prostorima. Ipak već i sada mogu da kažem načelno da pored toga što je Rusija nesporno najnaklonjenija od velikih sila srpskom faktoru, što iznosim u svojim radovima već gotovo deceniju i po, da se Moskva ne upliće direktnije i ne interveniše u unutrašnjopolitičkim odnosima drugih zemalja, pa ni prijateljske Srbije, iako to mnogi na patriotskoj sceni već godinama očekuju i priželjkuju., a posebno ne u vidu finansiranja i pomaganja pojedinih političkih stranaka i organizacija, što verovatno radi niz drugih sila, makar indirektno i na zaobilazan i prikriven način na našoj političkoj i društvenoj sceni. Naveo bih i to da to što su i Antonić i Pavlović citirali Marka Jakšića i dali mu za pravo, nije ni u kakvom kontastu sa mojih stvovima, naprotiv i ja imam sličnu zapitanost, koju samo dobrim delom za sada mogu da racionalizujem i u sledećem periodu u jednom analitičkom tekstu ovoj temi, pokušavam da dam i odgovor, ali je svakako za upitanost ponašanje, kako to navodi cenjeni Marko Jakšić ponašanja ruskog diplomate na jednoj proslavi na severu Kosova gde poziva prisutne da izađu na kosovske izbore (da li je u tom veselju i popio više i sl, ne znam okolnosti, ali svakako da su zapažanja šira Jakšićeva o nekim pitanjima ruske politike na ovom prostoru, koja su u nekim situacijama i dvosmislena vrlo značajna).

Dakle tekst na tu temu nikada nisam napisao, ovde sam samo reagovao na dva teksta koja su posvećena toj temi, i oba autora su svaki na svoj način, mene uzeli kao reper sa kojim su se u manjoj ili većoj meri polemisai, ali zapravo tu su bili samo moji osvrtgi od po par rečenica koja su dotakala ovu problematiku i to uglavnom na neka tekuća pitanja u okviru nje, ali ne i zaokružena analiza ovog pitanja, kakva je sada nakon izbora moguća i čak poželjna. Zahvaljujem se profesoru Antoniću na korektnosti i cenim njegove zaključke čitave teme kao vrlo bliske mojim razmišljanjima u tom pravcu sada (sa sadašnjim saznanjima koja nisu konačna, jer uvek ima činjenica i važnih faktora koji su nepoznati posebno oko ovakvih tema), i sa druge strane pozdravljam napore meni do sada nepoznatog g. Pavlovića, koji ipak je u tom pravcu napravio određene previde, ali svakako da ima kvaliteta u njegovoj retrospektivi posmatranja teme. U slučaju postojeće blokade medija svaka analiza i pokušaj spoznaje oko važnih tema u javnosti svakako treba pozdraviti i tu patriotski portali i ostali po uticaju i sredstvima skromni, ali po mogućnosti razbijanja medijskog sumraka važni mediji imaju izuzetnu ulogu.

05_dragan-petrovic-200x200

Dr Dragan Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime