Realna nada da naredne Bele poklade za Srbe neće biti crne

0
88

Na Bele poklade većinska Srbija proživljavala vrhunac svoje frustracije i muka nalik mukama očajnika kojem se psihopate unose u lice primoravajući ga na zahvalnost u trpljenju poniženja

Foto: portalmladi.rs

Nemoć i uteha

Upozorivši da je zajednički cilj zemalja Zapada da raskomadaju Rusiju na više delova i da ih potom stave pod svoju kontrolu, Vladimir Putin je prošle nedelje TV kanalu „Rusija 1“ rekao: „Da se Moskva nije suprotstavljala politici zapadnih zemalja, sudbina naroda Rusije mogla je da bude kardinalno drukčija, naročito sudbina ruskog naroda. Čak ne znam da li će etnos kakav je ruski narod moći da se sačuva u svom današnjem vidu. Zapad bi da umesto jedinstvenog ruskog naroda stvori Moskovite, Uralce i ostale.“

Čitamo ove redove, i bez obzira na razumljive razlike, veoma nas podsećaju na diktate geopolitičke volje koja decenijama „skladno“ uređuje naš život i zbivanja na ovim prostorima, posebno prostorima srpskih zemalja. Ono što važi za Ruse i Rusiju jednako važi za Srbe i Srbiju, kao i za nekadašnju SFRJ. Zamenimo li u navedenim iskazima imena naroda i država, sagledamo li aktuelnu političku situaciju naše zemlje, u svom nacionalnom iskustvu prepoznajemo važenje i ovih Putinovih reči: „Oni imaju jedan jedini cilj – da do kraja rasture bivši Sovjetski Savez i naročito njegov glavni deo – Rusku Federaciju. A onda će nas, kad podele Rusiju na male delove i stave ih pod svoju kontrolu da bi nas tlačili, možda i primiti u takozvanu porodicu civilizovanih naroda.“

S navođenjem ovih činjenica, svojevrsne alegorije o srpskom usudu, suočili smo se u minulu nedelju, 26. februara, a u danu koji će po meri javno iskazane kolektivne teskobe i očaja biti upamćen kao poseban, kao dan kada je pola Srbije bilo pred nervnim slomom podstaknutim strahovanjem u očekivanju sutrašnjeg događaja – sastanka zakazanog u Briselu, koji bi – moguće, premda ne i neminovno, bio istorijski događaj, tačnije bio moguće poražavajuća potvrda da Srbija nije imala snage i mudrosti da spreči svoj slom.

Da Vas podsetimo:  HUMANO SRCE PEKARA IZ ZRENJANINA: Željko svako veče višak hrane podeli siromašnima!

Za taj sutrašnji dan, 27. februar, bila je naime zakazana nova runda pregovora Beograda i Prištine s temom sastanka: „Francusko-nemački predlog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“. Sve što se u minulom vremenu govorilo o ovom dokumentu, za Srbiju prema procenama pravnih eksperata – pogubnom, uticalo je da se u nedelju u javnom prostoru razmišljalo do gotovo nepodnošljivog kolektivnog predinfarktnog stanja, uz neretko iskazivanje bojazni od istorijske i nacionalne sramote. I nije u rečenom duhu bilo procenjivano samo u redovima onih koji se odskoro naglašeno imenuju kao državotvorna i patriotska opozicija, već je i u mnogim sredinama na koje se ne lepe slične etikete bilo jasnog izražavanja teskobe, strahovanja i nemoći, rečju svih mentalnih stanja koja Srbiju, rastrojenu dugotrajnim patnjama, suočavaju sa još jednim istorijskim gubitkom i geopolitičkim poniženjem. Serviranim kao poklon prijatelja namenjen ideji da se iz haosa bezbedno uplovi u luku harmoničnog suživota srpske države s njenim nasilno i podmuklo otetim delom.

Danas, kada je poznato kako je sastanak okončan, i da je predsednik Srbije rekao (RTS) da neće biti priznanja Kosova, i prijema te tvorevine u UN; verujemo da pomenuti dan nacionalne strepnje, bola i nemoći svakako treba evocirati i nanovo preživljavati. Ponovno suočavanje i promišljanje upamćenog kolektivnog psihograma uoči briselskog sastanka, čije okončanje tek sada prate dramatične kontroverze i različita, oprečna i nimalo optimistična tumačenja, važno je za razumevanje stanja kolektivnog duha i svesti većinske Srbije.

Metafora da je „Šolc–Makronov plan mlin za drobljenje Srbije“ gotovo da je tada bila umerena u odnosu na mnogobrojna katastrofična, no ne i neargumentovana predskazanja sloma i moguće trajnog istorijskog sunovrata kojem bi vodilo „glatko“ prihvatanje francusko-nemačkog plana.

Promišljalo se pod snažnim utiskom teških reči o evropskom dokumentu: „Šolc–Makronov ’predlog’ je ultimatum Srbiji da prizna ilegalnu, jednostranu nezavisnost tzv. Kosova, praćen listom pretnji šta će uslediti ukoliko Srbija to ne prihvati. Rečeno je da je to, dakle taj ultimatum, ujedno stav cele EU. Suštinu, razume se, ne menja to što se ultimatum, pred srpskom javnošću krsti kao ’novi pregovarački okvir EU, koji podržavaju SAD’. Ultimatum je ultimatum, u štagod bio upakovan“ (Živadin Jovanović).

Da Vas podsetimo:  Srbija, država koja to odavno nije i kako da je ponovo uspostavimo

Podstaknuti ovim rečima, dosetismo se i kako u citiranom odgovoru ruski predsednik reče: „da se Moskva nije suprotstavila…“. U danu o kojem je ovde reč zabrinuta Srbija nije bila sigurna hoće li paralela biti važeća i u ovom pravcu. Hoće li predstojeći događaj omogućiti da se u sličnom tonu kaže: „Da se Beograd nije suprotstavio…“? Šta bi, dakle, bilo? Da li bi u nekom ne baš dalekom vremenu, sledimo li Putinovo otkrivanje zapadne matrice namenjene teritorijalnom drobljenju i etno-inženjeringu slovenskih zemalja i naroda, od Srba nastali Šumadinci, Užičani, Sremci, Zlatiborci, Mačvani…? Može li, na užas Srba, Šolc–Makronovo sočinjenije biti važna karika u ovakvom scenariju karikaturalnog umnožavanja imena našeg naroda?

Sa koliko strasti, i metodično, decenijama sprovođenog socijalnog inženjeringa je stvorena ovdašnja anti-Srbija? Ona koja danas ne vidi problem u mogućem evropskom trasiranju puta razbijanja Srbije. Ona koja u nebivalom evropsko-američkom pritisku ne vidi ono što Srbi razumeju ili instinktivno naslućuju, a što je Jovanović nazvao „skrivalicama“. Dodali bismo – zamkama i opsenama (u)činjenim iz pobuda svojstvenim onima koji otimaju, pljačkaju, varaju… „Srbiji nisu prihvatljive skrivalice indirektnog, prećutnog priznanja kakvih ima, gotovo, u svakom članu Šolc–Makronovog ’Osnovnog sporazuma Kosova i Srbije’, od naslova nadalje“.

Dan u kojem je većinska Srbija proživljavala vrhunac svoje frustracije i muka nalik mukama očajnika kojem se psihopate unose u lice primoravajući ga čak na zahvalnost u trpljenju poniženja, bio je inače dan koji se u pravoslavlju obeležava kao Bele poklade – trenutak kada se zaboravljaju i praštaju svađe i uvrede. „Jer da bi Bog oprostio ljudima, moraju i oni međusobno da praštaju.“

Za mnoge Srbe, uz praštanje ili nepraštanje, pojavio se tada nagoveštaj izvesne utehe. Na Bele poklade objavljeno je i ovo: „Šef CIA Vilijam Berns rekao je u intervjuu za Si-Bi-Es njuz da je šef ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin, prilikom njihovih pregovora u Ankari u novembru 2022, bio ’drzak’.“ „Držao se drsko i nastupao s visine, što je odražavalo uverenje ruskog predsednika Putina da može da učini da vreme radi za njega, da može da samelje Ukrajince, da može da iscrpi naše evropske saveznike i da će na kraju kod njih doći do političkog zamora.“

Da Vas podsetimo:  Novi Beograd – ima li povratka u budućnost?

I nije samo ovaj sastanak „bio depresivan“, kako ga je Berns kasnije definisao, već je za Zapad još depresivniju vest potom objavio britanski „Ekonomist“. „Od snova predstavnika zapadnih zemalja da privedu Vladimira Putina ’međunarodnoj pravdi’ neće biti ništa, jer ograničena međunarodna pravda ne važi za šefove država sa nuklearnim oružjem. U stvarnosti Putin ima toliko jak imunitet da niko iz sveta neće moći da ga pozove na odgovornost!“

Izvor: Ekonomist

Svet se kardinalno menja. Uteha je stvarna. Izvesno je: nije izmaštana činjenica da u najavi neminovno nastupajućih drugačijih vremena, zakona i običaja, postaje realna i nada da naredne Bele poklade za Srbe neće, poput prošlonedeljnih, stvarno biti – crne.

autor:Ljiljana Bogdanović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime