Biti opozicionar tumači se kao biti protiv sistema, protiv vlasti, protiv države, protiv Srbije.
“Šta je vaš program?”, “Koje su vaše ideje?”, pitanja su koja padaju po predstavnicima opozicije, ali ona ne dolaze od građana nezadovoljnih aktuelnim režimom, već dolaze isključivo iz dva tabora. Najviše se za program opozicije interesuju vedete vlasti. Da, one iste koja je pre desetak godina napisala program, okačila ga na sajt i već devet godina radi sve suprotno od onoga što u tom dokumentu piše.
Druga grupa ljudi koji se interesuju za program opozicije jesu otvoreni apstinenti i latentni glasači vlasti, oni koji se prave da ih interesuju programi stranaka a odluku za koga će glasati donose na sam dan izbora, na osnovu samo jednog kriterijuma: težine kese.
Srpska napredna stranka (čitaj: Aleksandar Vučić) je u toku devetogodišnjeg vršenja razobručene vlasti u jednome bila dosledna – u uništavanju političkog bojnog polja po sistemu “spržene zemlje”. Nema ovde više suprotnih mišljenja sučeljenih u debati, nema slobodnih medija, nema pravne države, nema transparentnosti, nema programa, ideologija, ideja… pa nema ni politike. Imamo samo jednog čoveka, jedinu nadu da se sve neće slomiti u plamenu, od čijih dnevnih improvizacija zavisi naše mesto lidera u regionu, a i šire, u… čemu god hoćete.
Na tako sprženoj sceni stoje “opozicionari”, nas desetak hiljada, između čekića i nakovnja. S jedne strane se nalazi nakovanj, par miliona uglavnom starijih i niže obrazovanih ljudi, koji baštine pogled na opoziciju još iz doba komunizma: opozicija = reakcija!
Opozicija se danas suočava sa činjenicom da kod trećine birača sama reč opozicija izaziva negativne asocijacije, biti opozicionar znači biti protiv sistema, protiv vlasti, protiv države, protiv Srbije. A Srbija je, kao što nam je milion puta ponovljeno, Aleksandar Vučić.
Čekić je manji od nakovnja, a u ovoj metafori njega predstavlja krugdvojkaška (kvazi) elita sa moralnih Himalaja, večiti kritičari svakoga ko se drzne ne samo da kritikuje vlast, već i da istakne kandidaturu za bilo šta u nomenklaturi vlasti. Ovu malu ali veoma glasnu grupu čine ljudi koji su okupirali prostor nezavisnih medija i društvene mreže, gde će izneti veoma hrabru, elokventnu i oštru kritiku bilo kakvog opozicionog delovanja.
Oni kritikuju mirne proteste jer su “jalovi i bespotrebno troše energiju naroda”, kritikuju odlučnije proteste jer se gnušaju svakog nasilja, kritikuju opoziciju što gubi vreme na dijalogu s vlastima oko izbornih uslova, a hoće idealne izborne uslove, kritikuju one koji su za nezavisnost Kovosa – pu, izdajnici. Kritikuju one koji su protiv nezavisnosti Kosova – pu, klerofašisti. Kritikuju mlade u politici koji su neiskusni. Oni kritikuju stare u politici – gde su bili do sada. Kritikuju desnicu. Kritikuju levicu. Oni su “iscipelarili” Sašu Jankovića sa političke scene. Oni, oni, oni… ne postoji ništa osim njih.
Da se vratimo na onih desetak hiljada jadnih opozicionara, na sprženoj zemlji između čekića i nakovnja. Pre svakih izbora suočeni su sa pitanjima: kad će padne, kad će ga srušiTE, gde nas vodiTE… Nakon izbora slede konstatacije, uz neskrivljeni seir: ne ga srušisTE, ništa ne napravisTE, eee, nema ništa od VAS…
A stvar je veoma jednostavna, propadanju nećemo videti kraj sve dok ne shvatimo da pitanja koja sebi moramo postavljati treba da glase: kad će ga srušiMO, kako da ga srušiMO, što ga ne srušisMO… Sve dok ne shvatimo da smo svi zajedno u ovoj kakistokratiji, da nas je sve okupirao društveni talog, da je danas u Srbiji biti građanin = biti opozicionar!
Beleška je izvorno objavljena u specijalnom štampanom izdanju Slobodne reči, 27. aprila 2021. godine, a izdanje možete prelistati ovde >>>
Izvor: Slobodna reč
