Referendumsko pitanje ne može biti suprotno Ustavu

Svedoci smo da se u javnosti neprekidno tvrdi da treba formulisati platformu za pregovore sa Albancima u vezi Kosova i Metohije i da se pre svega od predsednika Vučića očekuje da, makar koncept platforme iznese široj javnosti.

Ovakve i slučne tvrdnje su netačne. Srbija je iznela svoju platformu za pregovore o KiM donošenjem Ustava 2006.godine. Naša platforma je definisana kao suverenitet Srbije na KiM i položaj KiM kao suštinske autonomije unutar Srbije. Tada smo, napuštajući koncept KiM po Ustavu iz 1990.godine, u velikoj meri izašli u susret zahtevima Albanaca na KiM.

Stav Srbije je jasan, najjavnije moguće iznet i apsolutno nepromenljiv, osim u postupku promene Ustava. Izvan postupka za promenu Ustava, svako koncipiranje bilo kakve drugačije platforme, ko god da tako nešto radi, je protivzakonito.

U pogledu refernduma treba razlikovati sledeća pitanja: koji referendumi su zakoniti, a koji nisu i može li se uopšte o KiM odlučivati na referendumu.

Dva su referenduma zakonita. Jedan je fakultativan, a jedan obavezujući.

Fakultativan referendum je predviđen za potvrđivanje Zakona o suštinskoj autonomiji KiM koji bi prethodno usvojila skuština. Skupština može, ali i ne mora da pita građane da li se oni slažu sa sadržinom suštinske autonomije KiM. Ovo zbog toga što se time ne dira u suverenitet i teriotrijalni integritet Srbije.

Referendum je obavezan ukoliko se menjaju taksativno nabrojani najvažniji delovi Ustava, u koja pitanja spadaju i preambula i organizacija vlasti u Srbiji. Ako bi skupština usvojila predlog promene Ustava koji bi drugačije regulisao položaj KiM, a to znači na način da KiM više nije u sastavu Srbije, onda bi se građani izjašnjavali na pitanje koje je bi glasilo „Da li potvrđujete predlog promene Ustava koji je Narodna skupština RS usvojila…“.

Referendum o kome bi se građani izjašnjavali u pogledu „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa tzv. Kosovom je protivzakonit i svako ko bi ga raspisao bi bio krivično odgovoran ( kao i za samo potpisivanje takvog sporazuma). Ne može se postavljati pitanje koje je suprotno Ustavu i važećem pravnom poretku. Prvo mora da se promeni Ustav.

Zaista se racionalno postavlja i pitanje da li može jedna generacija da odlučuje o tako sudbonosnim pitanjima kakvo je KiM, koje je van svake sumnje stvar svih generacija Srba ( i ne samo Srba, ali pre svega nas Srba). I da li može da odlučuje suprotno onome kako su sve generacije unazad hiljadu godina odlučivale o KiM.

U duhovnom, moralnom, identitetskom, državotovrnom smislu, odgovor je jednoznačno da ne može. I držim da tako treba razumeti i stav SPC, kada kaže da o KiM uopšte ne može biti refernduma. Potpuno se slažem.

Međutim, nužno je analizirati da li bi takvo izjašnjavanje građana bilo priznato po međunarodnim normama. Da li bi, u slučaju da je jedan čovek izašao na referendum i glasao“za“, takvo odricanje od KiM bilo prihvaćeno kao legalno. Bilo bi prihvaćeno i tzv.Kosovo bi postalo punopravni član Ujedinjenih Nacija.

Evo zbog čega. Svaka međunarodna analiza bi uzela u obzir i to kako je pitanje promene ustava bilo regulisano po Ustavu iz 1990.godine. Tada je za promenu Ustava bilo potrebno da se na referndumu izjasni „za“ više od 50% od ukpnog borja birača. Dakle, bilo je predviđeno da se Ustav može izuzetno teško menjati. Ustavom iz 2006.godine menjana je ta odredba i ustanovljen je sasvim drugi pristup promenama Ustava ubuduće. Za neke manje važne promene, uopšte se ne traži referendum, a za najvažnije se smatra da je promena na referendumu potvrđena kada se „za“ izjasnila većina izašlih na glasanje.

Prema tome, smisao ovih odredbi po važećem Ustavu je u tome da se spreči, da oni građani koji ne žele da koriste svoja građanska prava, svojom apstinencijom, spreče ostale građane koji žele da koriste svoja građanska prava u oblikovanju državnog uređenja i teritorije, da to mogu i da ostvare.

Takvu promenu Ustava bi priznale i Rusija i Kina, jer je procedura ispoštovana, a svako drugačije tumačenje bi predstavljalo mešanje u unutrašnje odnose države, što je suprotno njihovom temeljnom opredeljenju u međunarodnim odnosima.

Otuda nije kontradiktorno reći da je SPC u pravu kada se zalaže za to da o KiM ne može biti refernduma, ali da je zbog realnih političkih posledica nužno masovno izaći na referendum u sklopu moguće promene Ustava i svojim odlučnim „protiv“ se pridružiti istoj vertikali slobodarstva svojim precima.

Ako bi bio raspisan nezakoniti referendum, izvan postupka za promenu Ustava, ne samo da se na takav referendum ne sme izaći, nego se protiv toga mora boriti svim raspoloživim sredstvima. A sva su dozvoljena.

Branko Pavlović

NSPM