Jugoslavija je pred Drugi svetski rat bila peta sila u svetu po proizvodnji svile, a onda je prednost data nafti i sintetici koja se od nje pravi. Dudovi su posečeni, skupe mašine uništene i surovo ugašena industrijska grana od koje je bilo samo koristi
Nekadašnja Jugoslavija je decenijama plaćala danak trčanju za raznim svetskim trendovima, ali cena modernizacije uvođenjem masovne proizvodnje sintetičkih vlakana pripada redu najskupljih promašaja nekadašnje SFRJ! Zbog sintetike (čitaj monopola naftne industrije) iz Jugoslavije je proterana širom sveta cenjena svilena buba, a njena biljka hraniteljka beli dud je iskrčen. Napomenimo samo da je pred Drugi svetski rat u Jugoslaviji bilo više od dva i po miliona stabala belog duda, a da danas nema ni nekoliko hiljada!
Najviše dudova bilo je i ostalo u Vojvodini. Zaštitili su ga ljubitelji dudovače, ili pak da se nađe tu i tamo, za svinje i živinu. Najviše ih ima pored preostalih salaša. Zato dudovi u Vojvodini danas mogu da posluže kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba dok ne stignu novi zasadi za obučavanje građanstva koje hoće da gaji dudove i svilene bube. Nekoliko desetina najstarijih dudova nalazi se u okolini Kovilja, u kome su pre nekoliko godina pokrenuli i godišnju akciju ,,Parastos dudu’’ kada se sakupljaju plodovi sa ovog drveta i peče rakija dudovča.
Vreme da ispravimo greške od pre pola veka
Uništavanje dudova i pomor svilenih buba zbili su se u Srbiji u vreme nekih ,,zaokreta’’ u privređivanju, ima tome više od četiri decenije. Sve što je bilo prirodno, trebalo je zameniti veštačkim jer traži manje rada. Tako su u tekstilu pod udar, sem svile, došli još i vuna, lan, pamuk i kudelja. U slučaju vune stradalo je i ovčarstvo, kao njena biološka i materijalna osnova. Jer, od nekadašnjeg stada od blizu pet miliona ovaca u Srbiji je ostalo svega 1,6 miliona grla (2000. godine je u Srbiji bilo 1,7 miliona ovaca). Uništeno je stado, a niko neće od vlasnika ove stoke da kupuje vunu koja se baca… Grešku učinjenu tih šezdesetih godina prošlog veka treba sad ispraviti u narednoj deceniji, kada je pokrenuta ideja oživljavanje stočarstva, a tu spada i za povratak svilene bube. Za to je potrebno prvo početi saditi dudove po Srbiji!
Kada je reč o svilenim bubama, treba reći da smo u proizvodnji ,,kraljice’’ tkanina, kako svilu zovu u svetu, pre Drugog svetskog rata, bili na petom mestu u svetu! U Jugoslaviji, a ponajviše u Srbiji, gde beli dud dobro uspeva, ima mnogo živih proizvođača kokona, okruglih postelja svilene bube u kojima se ona pretvara iz gusenice u lutku, štiteći sebe spolja i iznutra svilenim nitima.
Svilare u Srbiji su brzopleto ukinute šezdesetih godina prošlog veka, a skupe mašine uništene. Sintetika se probijala na tržište razvijajući naftnu industriju i povećavajući potrošnju nafte kao značajne sirovine za njenu proizvodnju. Kako to obično biva sa ograničenim resursima, kao što je nafta (čiji se kraj najavljuje oko 2050. godine ovog veka!) cena proizvodnje bila je sve skuplja, a posledice sintetike sve vidljivije, od ekoloških do zdravstvenih.
,,Neposredno pre sankcija za SFRJ 1992. godine, u tadašnjoj Privrednoj komori Jugoslavije, bio je urađen i projekat za oživljavanje uzgoja svilene bube. Koordinator je trebao da bude Institut za šumarstvo u Beogradu. Sve je bilo lepo zapisano, kako ova majušna životinja živi isključivo od lista belog duda, šta treba raditi da bi se prvo obnovili zasadi ove biljke hraniteljke. Došlo je do raspada SFRJ pa su ti planovi ostali u fiokama. Svakih nekoliko godina, pa evo i sad, se javljaju ideje o obnovi gajenja svilene bube, za šta je prethodno nužno obnoviti zasade duda, ali uvek naiđe neka kriza pa to ode u drugi plan’’, navodi agroanalitičar Milan Prostran.
Istraživanja pokazuju da smo i pre četiri decenije u tadašnjoj Jugoslaviji imali 2,6 miliona dudova, ponajviše na prostorima Srbije, a danas je to gotovo zanemarljivo. U zlatno doba svilarstva, dudovi su se najviše gajili u Posavini, Pomoravlju, i Povardarju i, a svilena buba se gajila, u Vojvodini, Srbiji, na Kosovu i Metohiji… Čak su i mesta dobijala imena po svili primeri su Svilojevo u Vojvodini, Svilajnac u Srbiji… Pre tri decenije bilo se krenulo u novu sadnju belih dudova i obnovu gajenja svilene bube, ali su to omele sankcije 1992. godine. Bilo je tad čak i uvezeno 11 hibrida duda iz Rusije, a nešto je stiglo i iz Bugarske, kao i iz Japana. Treba reći da su naučnici odmah, a to je bilo pre uvođenja sankcija za SFRJ, bili počeli da organizuju obnovu zasada belih dudova u Srbiji. Danas belih dudova najviše ima u Vojvodini i to u okolini Vršca.
Bili zainteresovani i Japanci
Svilena buba je prava domaća životinja. Bez pomoći čoveka ne bi mogla da opstane u prirodi. Ima pet stadijuma razvoja. Od jajeta se pretvara u leptira koji obnavlja generaciju. Jaje je veličine zrna maka i od njega se stvara gusenica koja je u početku teška 0,4 miligrama. Na kraju svog razvoja gusenica je dugačka osam do devet santimetara i svoju dužinu je povećala za 10.000 puta! Upravo zbog tolikog uvećanja telesne težine svilena buba je fenomen. Prepravljena u kokonu, ona je teška tri i po do četiri grama. Za razvoj gusenice potrebni su i određeni uslovi. U prvom redu temperatura od 23 do 27 stepeni, a vazduh mora biti vlažan od 60 do 90 odsto, zatim regulisana svetlost i sistem provetravanja.
Gusenica svoje razviće od jajeta do leptira završava za 28 ili 29 dana. Posle toga izgrađuje kokon svile. Radi ga tri dana, ali je samo prvih nekoliko sati vidljivo jer i sebe obmotava svilom pa je kokona čvrsta. Gusenica unutar kokona, zapravo, pravi postelju i preobrazi se u lutku. U svakom kokonu je nit svile duga 1.200 do 2.000 metara. Kokoni se odmotavaju u fabrikama, na specijalnim mašinama koje se zovu filande. Nažalost takvih mašina danas gotovo da nema ni u muzejima! U Srbiji su kokoni odmotavani i ručno. Da bi se svilena nit odmotala, odnosno da bi lepak popustio, kokoni su morali najpre da se potope u vrelu vodu, a potom se preslicom odvajala nit, a da se ne bi ponovo lepile, obično su kokoni (malo odmotani) stavljani u kukuruzno brašno ili pesak.
Ponovo obnoviti ovu proizvodnju nije ni malo jednostavno, jer najpre treba uvesti skupe mašine, a najbolji proizvođači su Japanci. Da bi se počela prerada, potrebno je najmanje petnaest mašina koje staju oko deset miliona dolara, a za to je potrebno da imamo i 200 tona kokona spremnih za preradu. U razgovoru koji je vođen sa Japancima za obnovu ove proizvodnje, oni su pokazali interesovanje za ovu delatnost, da u nju ulažu, pa čak, i da kreditiranju proizvodnju. Međutim, to su zaustavili ratovi na području nekadašnje SFRJ, a poslednju akciju i bombardovanje 1999. godine. Došlo je vreme obnove zemlje, pa i ove proizvodnje. U Srbiji su je uvek zaustavljale nove, preče reforme za preživljavanje, a Japance je sad zaustavio zemljotres i cunami da bi uložili novac u ovu proizvodnju u Srbiji.
Isplativa proizvodnja
Ono što nas u Srbiji tera na ponovno uvođenje ove proizvodnje, je njena isplativost i upošljavanje radnika. Uzgojem bube bili bi popunjeni i mnogobrojni nenamenski građeni pogoni. Pored toga može se proizvoditi i za izvoz. Kokoni koji ne ispunjavaju tehničke uslove neće ostati neupotrebljivi jer kao čiste belančevine veoma su pogodni za ishranu stoke.
Danas je u svetu najjači proizvođač svile Kina. Godišnje se u ovoj zemlji napravi više od 500.000 tona sirovih čaura svile. Čak 20 miliona domaćinstava bavi se samo ovim poslom. Još oko 50 zemalja svrstava se u manje ili veće proizvođače. Među njima su: Japan, Severna Koreja, Južna Koreja, države bivšeg SSSR-a, Tajland, Brazil, koji svi zajedno daju čak 97 odsto svetske proizvodnje. Ali, njima je lako, naročito Kinezima, jer su očuvali tradiciju koju prenose s kolena na koleno. Istovremeno su očuvali i mašine i stalno uvode nove. Dok smo mi sve naše što smo imali uništili, pa ih čak nema ni u muzejima!
Svilarstvo je i u Srbiji jedna od najstarijih delatnosti u seoskim domaćinstvima. Ono je bilo, zato što je, pre svega, bilo isplativo i dobrodošlo, kao uzgredno zanimanje. To bi moglo biti i danas, a tu isplativost najbolje potvrđuju sledeće činjenice. Jedno domaćinstvo može bez teškoća da prehranjuje, bar, tri kutije ,,semena’’, ili oko 60.000 gusenica u jednom ciklusu. Po jednoj kutiji dobije se 20 do 30 kilograma sirovih kokona – čaura. Na svetskom tržištu kilogram ove robe proteklih godina plaćao se šest dolara. Ako se u rashod uvrsti i seme, dudovo lišće, sredstva za dezinfekciju i drugo, onda je računica jasna: od 75 kilograma čaura dobije se 450 dolara, a ako se od te sume odbiju troškovi od 120 dolara, ostaje zarada od 330 dolara. Naravno te čaure mogu se pretvoriti u 8,5 kilograma svile, odnosno tkaninu dugu oko 130 metara. To je računica bila u Zadružnom savezu Srbije 2000. godine, kada je njegov tadašnji sekretar pok Milan Pavlović bio uradio i pokrenuo projekat za obnovu zasada dudova i gajenja svilene bube i proizvodnje svile u Srbiji.
Najveće mogućnosti danas za uzgoj svilene bube i svile su u Vojvodini. Ona ima dosta neiskorišćenih zemljišta na kome bi se mogla obnoviti proizvodnja jedne od tih tradicija, gajenja svilene bube. Dakle, ima mesta za sadnice belog duda, a u jednoj fazi bi se moglo zasaditi 15.000 stabala. Negde bi to male male plantaže, druge zasadi na zemljišnim okrajcima, kraj seoskih puteva, u ekonomskim dvorištima. To bi bila hrana za svilene bube, čija proizvodnja na takvim zasadima može dostići 8.000 tona, a to je vrednosti više od 50 miliona dolara.
Što se tiče objekata za uzgoj svilene bube, smatra sa da ih već ima dosta. Najčešće se misli na neiskorišćeni prostor u bivšim kombinatima, zadrugama i drugim gazdinstvima, napuštenim halama. Ima i drugih zapuštenih objekata u svim vojvođanskim selima, nekadašnjim zadružnim domovima. Sada domaćinstva takođe imaju građevine koje se lako mogu obnoviti i prilagoditi ovim potrebama. Sve to govori da ova proizvodnja, posebno beli dud, koji predstavlja i osnovu, ne zahteva poseban trud niti veća ulaganja i negu. Potrebno je samo sačekati nekoliko godina da mlado stablo izđika. I tu je jedna od šansi Srbije za novo zapošljavanje bar desetak hiljada radnika, a od toga bi živelo toliko porodica.
Krošnja stogodišnjeg užičkog belog duda
Pre nekih 5000 godina u Kini, ljudi su otkrili kako izrađivati luksuznu tkaninu od sekreta dudovog svilca, a poslednjih vekova tajna proizvodnje svile proširila se po čitavom svetu. Gde god je to bilo moguće, ljudi su sadili dudovo drveće kako bi njime hranili dudove svilce. Nekada u Jugoslaviji, a ponajviše u Srbiji, gde beli dud dobro uspeva, bilo je mnogo proizvođača kokona, okruglih postelja svilene bube, tj. dudovog svilca, u kojima se ona pretvara iz gusenice u lutku, štiteći sebe spolja i iznutra svilenim nitima. U proizvodnji ,,kraljice’’ tkanina, kako svilu zovu u svetu, pre Drugog svetskog rata, Srbija tj. Kraljevina Jugoslavija je bila na petom mestu u svetu! Dudovi svilci su danas izumrli u divljini, ali se gaje u velikim brojevima za svilarstvo.
Dudov svilac i kokona
Belog duda je tokom XIX. veka u užičkom kraju bilo veoma brojno drvo, čijim su se listom hranile larve gusenice od čijih se čaura proizvodila svila. I danas je moguće naći velike bele dudove stogodišnjake u Užicu i okolini. Užičanka Maga Magazinović, prva srpska novinarka, koja je opisujući svoje detinjstvo napisala da se tokom poslednje dve decenije 19. veka noću, kad je tišina, u Užicu čuo specifičan čudan zvuk koji se čuo kada larve svilene bube grickaju listove beloga duda. Maga je bila ne samo svedok i pronicljivi posmatrač, već i učesnik mnogih značajnih događaja. Analitički dar Mage Magazinović čini da njena sećanja uobličena u knjizi „Moj život“ svojim značenjem i sadržajem zalaze u sfere etnologije, psihologije, sociologije, obrazovanja, kulture i politike. Iz Maginog pomena, ali i iz pripovedanja i drugih savremenika toga vremena, se saznaje da se svila dobijala u Užicu gajenjem svilenih buba i da su njihove čaure ručno prerađivane u domaćinstvima. Kako su to nekadašnji Užičani radili, aanaliozirao je I pisao lokalni hroničar Predrag Kovačević. Ako uporedimo kako se toradilo u pojedinim delovima nekada Jugoslavije, vidi se da je to bio dobar recept za proizvodnju svile.
Zašto je ugašen? Nauka kaže da smo od tradikcionalnog krenuli ka modernom Sad se vidi da je to bilo pogrešno! Ali, stalno se govori kako ćemo se za boljitak u toj oblasti vratiti u prošlost. Međutim, o tome se samo govori, ali sksoro nitpa ne čini u praksi. O tome mi je ovih dana prićao i pisao Slobodan Simić, iz okoline Jagodine, naš čovek koji je iz ovih krajeva, ali je životni vek proveo u Londonu, a sad svake godine dolazi u domovinu. Želeo bi da svoju životnu upšteđevinu uloži u sadnju dudova i povratak svilene bube. Međutim, na njegovu i našu žalost, na prostorima današnje Srbije za ulaganej svog kaptila u ovu oblast, nije naišao na razumevanje.
Nestalo brojno drvo, beli dudovi
Iz Maginog pomena, ali i iz pripovedanja i drugih savremenika toga vremenam se saznaje da se svila dobijala u Užicu gajenjem svilenih buba i das u njihove čauire ručno prerađivane u domaćinstvima.Evo, kako su to Užičani radili, prema pisanju Predraga Kovačevića. Kad se dudov svilac nakon nekog vremena zatvori u kukuljicu, oko sebe isplete vlaknastu čauru kao zaštitu. Čaura je neprekinuta svilena nit dugačka i do 1.600 metara koju izlučuju posebne žlezde koje se nalaze u glavi dudovog svilca. Zatim bi proizvođači svile dudove svice ubijali, stavljajući ih u proključalu vodu, dok su se još uvek nalazili u čaurama. Jer, kada bi odrasli dudovi svilci izašli iz čahura, svilene niti bi popucale i time postale loše za proizvodnju. Da bi se svila izdvojila, čaure su se morale smekšati, što se događalo u vreme kada se potope u vrelu vodu. To je omogućavalo da se niti odmotaju, kasnije se više njih uprede zajedno kako bi se dobio konac pogodan za pletenje ili tkanje.
Svilen buba potrebna za nastavak proizvodnje
Jedan dudov svilac je davao samo 0,2 grama sirove svile, što znači da ih je potreban velik broj kako bi se došlo do ikakve značajnije količine svile. Znači gomile ubijenih dudovih svilaca postaju nusproizvod. Njih su pretvarali u đubrivo za povrtarske bašte, kojih je takođe bilo u to vreme veliki broj u Užicu i okolini, kako je pisala Maga. Koristili bi ih i oni koji su imali ribnjake za hranu za ribe, hranili njima svinje. Samo bi malom broju dudovih svilaca dozvolili da prežive i na prirodan način izađu iz čaure. Onoliko koliko je dovoljno za nastavak prozvodnje svile.
Hrastov svilac najveći evropski leptir
Moja prababa Obrenija Brena, kada joj je nastradao muž kramar pradeda Vlajko Kovačević, prodala je imanje u Dobroselici i kupila drugo na Pori. Između ostalog, u Užicu se bavila proizvodnjom svile. Mesto gde su prerađene čaure predavane Užičani su zvali “Dudara”, bila je u kući na Žitnom pijacu, odatle su otpremane u Pančevo, piše Predrag Kovačević.
Inače, prva svilara u Srbiji je otvorena u blizini Pančeva na Bavaništanskom putu, počela je sa radom 1889. godine. Kako kapaciteti nisu bili dovoljni, izgrađena je nova na levoj obali Tamiša, po uzoru na one u Francuskoj i Velikoj Britaniji, koja je puštena u rad 1900. godine. Stariji Pančevci su je zvali “Galatea”, po italijanskoj reči za čauru svilene bube.
Pre 150 godina dudovog svitca, koji je potreban za proizvodnja svile u Evropi, počela je da istrebljuje bolest zbog čega je bila ugrožena proizvodnja. Iz istočnih delova Azije u Evropu prenesen leptir japanski hrastov prelac, japanska sviloprelja ili gorska čaura. Uvezen je zato što je u to vreme u Evropi zbog bolesti dudovog svica bila ugrožena proizvodnja svile, a verovalo se kako će ovaj istočnoazijski prelac, čija gusjenica zapreda krupne svilene čauure, biti dobara zamena za dudovog svilca. Japanski hrastov prelac je tako najveći leptir u Evropi. Lete od kraja mjeseca jula do kraja septembra. Odrasli leptiri žive nakon parenja razmerno kratko vreme, najviše 4-5 sedmica.
Japanski leptir “Hrastov prelac” se retko viđa i u svojoj postojbini. Godine 2016. Čajetinka Milica Pavlović ga je ugledala i fotografisala u šumarku u naselju Palisad na Zlatiboru. Nazvala ga je “Žuti lepotan”, imao je raspon krila veći od 15 santimetara. Na mogućnost da ovaj Žuti leptan – hrastov svilac naseljava Zlatibor ukazuje da je avgusta 2015. godine u Čajetini viđen još jedan primerak. Izuzev ova dva zlatiborska, i 2013. u Visokom u BiH, nije zabeleženo da je ova vrsta leptira viđena na Balkanu do tada. Poslednjih godina je viđeno i snimljeno još nekoliko primeraka ovih leptira na Zlatiboru, čak jedna fotografija na ruci. Pre ovih otkrića znalo se za kolonije „japanskih hrastovih prelaca“ u Austriji, južnoj Nemačkoj i severnoj Italiji.
Ovaj leptir, koji na svakom od četiri četiri krila ima karakterističan krug nalik oku, gaji se u Japanu hiljadu godina radi prozvodnje bele svile. Sada kada je u svojoj postojbini retka vrsta i uzgajivači svile ga skupo plaćaju. Nije štetan i ukoliko ga vidite na Zlatiboru nemojte ga dirati, jer je redak poseban Zlatiborac, deo turističke atrakcije, zato ga samo fotografišite. A, beli dudovi imaju dobar hlad i ukusne slatke voćke.
Svila i kosmonauti
Svila ima široku primenu i u industriji, mada je najčešće vezujemo za konfekciju. Poznato je da su svilena sita nezamenljiva za odela kosmonauta. To odelo se izrađuje prema obliku njihovog tela. Kako je svileni konac 40 puta rastegljiviji od pucanja od drugih materijala, svilena nit se koristi i kao uže za kapsule iz svemira. Priča se da su u užetu ruske kapsule koja je pala iz kosmosa pronađeni delovi veštačke materije, što je bio uzrok pucanja. Uže su, naime pravili Japanci, ne znajući za njegovu namenu, pa su zajedno sa svilom upleli i drugu materiju.
Dudovi u Banatu spomenici prirode
Dud je nekada bio zaštitni znak Banata. Bilo ga je ispred svake kuće, kako u gradu tako i u selima. Upijao je vlagu iz kuća zidanih od blata, njime su se hranile svinje i živina, od duda se pekla rakija.. A hlad koji je pravila krošnja ovog drveta bio je skoro kao onaj od stoletnog oraha. Od kraja 60-tih godina prošlog veka, kada je sa nekog vrha stigla odluka da se poseku, samo pukom srećom neki su dudovi u Zrenjaninu i okolnim selima izbegli testeru i preživeli do današnjih dana. Toliko su vredni i retki da je jedan beli dud, koji se nalazi u Belom Blatu i čija starost se procenjuje na oko 120 godina, proglašen spomenikom prirode i stavljen pod zaštitu Javne ustanove “Rezervati prirode”.
Piše: Branislav Gulan
izvor:http://stajerska.eu/
