Reformulacija sistema evropske bezbednosti

Nestanak SSSR-a i nova geopolitička realnost

Nakon završetka Hladnog rata (1949.−1989. g.), uspostavljen je novi svetski poredak (NSP) i u okviru njega i novi Evropski bezbednosni sistem (NEBS). Oba su zamenila hladnoratovske bezbednosne sisteme koji su se u to vreme bazirali na rivalitetu Istok-Zapad, odnosno SAD-SSSR. Obzirom da je SSSR raspušten od strane Mihaila Gorbačova a u bilateralnom dogovoru sa tadašnjim američkim predsednikom Ronaldom Reganom, posthladnoratovski NSP i NEBS su dugo funkcionisali na dominantnom položaju i uticaju pre svega hipersile SAD kao i njenih derivata NATO pakta i EU.

Ovom prilikom se mora istaći da za vreme SSSR-a nije prestao geopolitički pritisak zapadnih sila i faktora na Rusiju obzirom da su iste te sile i faktori koji su suzbijali carsku Rusiju u geopolitičkom smislu sada nastavili to isto da rade smatrajući SSSR sovjetskom Rusijom. Nakon 1945. g. došlo je do jedne kardinalne promene u međunarodnim odnosima a to je pojava SAD i njenog derivata NATO pakta kao hegemonističkih globalnih faktora koji će zajedno sa pretečama EU predvoditi zapadne države u novom geopolitičkom krstaškom ratu protiv Rusije i razbijanju Sovjetskog Saveza kao preduslov razbijanja same Rusije. Uočava se i novi fenomen a to je da su zapadne države pre 1948. g. istorijski u geopolitičkoj demontaži Rusije učestvovale parcijalno, separatno i često kontradiktorno ali sa stvaranjem NATO pakta nastupaju geopolitički koherentno i u ime liberalne višepartijske demokratije. Bitno je napomenuti da je evroazijska Rusija oduvek u svetskim geopolitičkim okvirima zauzimala centralno mesto (Heartland) nešto slično poziciji Nemačke na Starom kontinentu. Josif V. Staljin je ubrzo nakon 1948. g. shvatio suštinu geopolitičke igre Zapada uviđajući da je sovjetsko savezništvo sa zapadnim silama u Drugom svetskom ratu bilo krajnje privremenog karaktera pa je Staljinov geopolitički odgovor na stvaranje zapadnog NATO pakta bio stvaranje sovjetskog Varšavskog ugovora 1955. g.

Nestanak u vidu demontaže ili raspuštanja SSSR-a predstavlja za mnoge eksperte najveći geopolitički događaj u 20.-om stoleću a za rusku administraciju i naciju i najveću katastrofu obzirom da se van granica postsovjetske Rusije našlo oko 40 miliona govornika ruskog jezika kao maternjeg koji su sada u granicama novih država tretirani kao nacionalna manjina a u nekima (Letonija, Estonija) i bez punih građanskih prava. Čak je devedesitih godina prošlog stoleća epidemija teritorijalnog rasparčavanja po ugledu na SSSR i SFRJ zahvatila i samu Rusiju (čečenski i tatarski separatizam) što je sve direktno išlo na ruku realizaciji zapadnih geopolitičkih projekata slabljenja, rasparčavanja i potčinjavanja Rusije svojim interesima. Tada se proces dekomponovanja Ruske Federacije odvijao u sedam paralelnih procesa: 1) kolaps ekonomskog sistema i divlja (liberalna) privatizacija, 2) teritorijalna dezintegracija i separatizam pojedinih republika i oblasti, 3) terorizam protiv etničkih Rusa i državnih organa, 4) korupcija širokih razmera i organizovani kriminal, 5) demografsko opadanje, 6) slabljenje vojno-odbrambene moći Rusije, i 7) nesposobnost obavljanja profesionalnih poslova od strane državno-upravnih organa na federalnom i regionalnom nivou.

Devedesete godine prošlog stoleća su bile „zlatne godine“ zapadne hiperdominacije kako u svetu tako i u Evropi faktički sve do 2008. g. kada je Putinova donekle revitalizovana Rusija po prvi put nakon Hladnog rata pokazala zube zapadno-globalističkom NSP i to na Kavkazu u ratu protiv nahuškane od strane Vašingtona Gruzije. Za vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina, Rusija je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi i više nije bila sposobna da vodi borbu protiv zapadne agresivne geopolitike. Inače, Amerikanci su faktički dobili Hladni rat politikom programa „Ratova zvezda“ koji je lansirao predsednik Ronald Regan jer je tada Moskva konačno shvatila da ne može da parira Zapadu u daljoj trci u naoružanju. Ipak, nakon 2008. g., globalistički Zapad više nije mogao da računa na ekstravagantna i nekažnjena divljanja američke spoljne politike tipa Jugoslavija 1999. g., Irak 1990.−1991./2003.g., Afganistan 2001. g., Libija 2011. g. ili izazivanja „obojenih revolucija“ u susedstvu Rusije.

Mora se napomenuti da su jako uspešne ekonomske i druge reforme u NR Kini koje su započete dve godine nakon smrti Mao Cetunga (1976. g.) a koje su izbegle sve zapadne zamke i totalno kalemljenje zapadnog modela su predstavljale drugima, pa tako i Rusiji nakon Borisa Jeljcina, jasan praktični dokaz da je ipak moguće preporoditi zemlju i izgraditi njen novi put razvoja koji bi se zasnivao na nacionalnim karakteristikama, vrednostima, tradiciji i opštim civilizacijskim osobinama društva i njegove kulture.

Prekretnica u raspadu posthladnoratovskog NSP jeste rusko zaustavljanje NATO okupacije Ukrajine 2014. g. kada je postalo jasno da zapadni globalisti više ne mogu da nastave sa svojom imperijalnom politikom, a vojna intervencija Rusije 2015. g. u Siriji je predstavljala direktan kontra-udar Vašingtonu na Bliskom istoku. Trenutno, Rusija zadržava najčvršću vojnopolitičku poziciju po pitanju rešavanja ukrajinske krize tako da je i Briselu i Vašingtonu i Berlinu sasvim jasno da će Rusija ući u rat protiv rusofobičnog marionetskog režima u Kijevu ukoliko isti krene putevima hrvatsko-ustaške „Oluje“ u rešavanju statusa Donbasa. Ukratko, stvorili su se svi geopolitički, vojni pa i ekonomski uslovi za reformulaciju kako posthladnoratovskog NSP tako i NEBS.

Za sada je još uvek nejasno kakav novi NSP i NEBS će zameniti postojeće sisteme kolektivne bezbednosti na svetskom i evropskom nivou ali je jedno sigurno da će u novom sistemu uticaj Rusije i Kine biti znatno jači ako ne i odlučujući pogotovo ako i na globalnom geopolitičkom planu zajedno nastupe zemlje članice BRIK-a (Brazil, Rusija, Iran i Kina). U Evropi, Rusija faktički već sada polako ali sigurno preuzima primat u politici bezbednosti ali ne treba zaboraviti ni Kinu koja je već sada u ogromnom suficitu od 30% u robnoj razmeni sa EU i Velikom Britanijom. Verovatno je da će i u novom bezbednosnom poretku stare institucije kao NATO, EU ili OEBS (the OSCE) preživeti ali će zasigurno bar donekle ako ne i značajno biti rekonstruisane (i spolja i iz unutra) u duhu novog geopolitičkog vremena. U svakom slučaju, krucijalna pitanja u globalnom kontekstu će biti u vezi sa ulogom Rusije i Kine a u evropskom u vezi sa ulogom i položajem suseda Rusije (bivših sovjetskih republika) kojima Rusija sigurno neće dozvoliti da postanu NATO članice što je upravo slučaj sada sa Ukrajinom a koje Rusija i zvanično tretira kao prostor bliskog susedstva (the Countries of Near Abroad). Rusija ima veoma bolno iskustvo već sa tri bivše sovjetske (baltičke) republike koje su postale NATO članice (2004. g.) i odmah postale (naročito Litvanija) jurišni propagandno-rusofobični jastrebovi na čijim se teritorijama kontingenti NATO armade konstantno povećavaju a vojne vežbe izvode tik uz rusku granicu.

Kraj istorije?

Nakon rušenja Berlinskog zida i to sa zapadne strane uz nemo posmatranje istočnonemačkih vojnika novembra 1989. g., postojalo je opšte uverenje na Zapadu pa i šire da je došao kraj ratovima većih razmera i konfliktima među velikim silama pa se tako pisalo i o „kraju istorije“ (Frensis Fukujama). Posthladnoratovski NSP i u okviru njega NEBS podrazumevao je nov sistem kolektivne bezbednosti u okviru koga se evroatlantski geopolitički prostor od Britanske Kolumbije do Kamčatke zamišljao kao ujedinjen i slobodan. Drugim rečima, zapadne velike sile i Rusija su viđene kao sastavni deo jednog velikog geopolitičkog prostora u kome bi sve zemlje delile iste (zapadno-globalističke) vrednosti. Ipak zaboravilo se i to namerno na dve glavne prepreke u realizaciji ove globalističke ideje: 1) „sukob civilizacija“ (Semjuel P. Hantington), i 2) istorijska otpornost Rusije na zapadnu imperijalnu rusofobiju.

Međutim, u praksi, ova vizija ujedinjene Evrope zajedno sa azijskim delovima Rusije, nije bila nikada realizovana mada su šanse za njenu realizaciju izgledale ogromne za vreme ruskog predsednika Borisa Jeljcina i njegovih evroatlanskih liberala koji su Rusiju skoro stavili u kolonijalni položaj prema Zapadu. Da nije bilo NATO iživljavanja nad Srbijom i Crnom Gorom 1999. g. Boris Jeljcin bi sigurno ostao na vlasti i u narednom periodu bi Zapad i konačno uspeo da Rusiju transformiše u svoju političko-ekonomsku koloniju po klasičnom principu afričkih zemalja u 19.-om stoleću. Ipak, zahvaljujući NATO bombardovanju i otimanju KosMeta 1999. g. (kap koja je prelila čašu) Vladimir V. Putin je praktično izvršio državni udar u Kremlju u decembru mesecu iste ucenivši i nateravši Borisa Jeljcina da abdicira u njegovu korist. Naravno, Zapad je ostao u totalnom šoku jer je znao šta ga čeka nakon deceniju-dve što se stvarno i dogodilo. Danas, zapadni imperijalni globalisti pred sobom imaju koherentnu, nezavisnu, samouverenu i iznad svega znatno vojno ojačalu Rusiju sa kojom mora da se pregovara i to po dnevnom redu koji diktira Moskva. Tako, zahvaljujući Vladimiru V. Putinu, Rusija nije upala u klopku zapadne varijante kolektivne bezbednosti a u isto vreme je uspela da formuliše i svoje sopstvene aspiracije u vezi sa opštom bezbednošću ali zasnovane na ruskim nacionalnim interesima pre svega uzimajući u obzir geopolitički prostor bivšeg SSSR-a (prostor bliskog susedstva) i shodno tome razvitak nove evroazijske geopolitičke koncepcije Moskve.

Od drugog predsedničkog mandata Vladimira V. Putina, evroazijska geopolitička koncepcija čiji je idejni tvorac politikolog i filozof Aleksandar Dugin je postala jedina koncepcija u Rusiji sa čvrstim geopolitičkim stanovištem pa čak i razvijenom školom. Ova koncepcija u poslednjih deceniju i po krucijalno utiče na formiranje spoljne politike Rusije. Ovim svojim sopstvenim geopolitičkim projektom postjeljcinska Rusija pokušava da se što efikasnije suprotstavi prozapadnoj jelcinjovskoj atlantističkoj geopolitičkoj koncepciji. Prvi probni potez efikasnosti ove nove ruske geopolitičke koncepcije isproban je u slučaju Ukrajine 2014. g.

Može se zasigurno zaključiti da je sa državnim udarom u Kijevu 2014. g. od strane ukrajinskih neonacističkih marionetskih aktora kada je sa vlasti na pučistički način svrgnut legalno izabrani predsednik Ukrajine Viktor Janukovič stari posthladnoratovski bezbednosni poredak u Evropi doživeo konačni fijasko a fatalni udar otcepljenjem dela ruskih teritorija u Istočnoj Ukrajini (Donbas) i vraćanjem Krima u prirodno-istorijski sastav Rusije. Uspostavljena je nova demarkaciona linija između Rusije i imperijalnog Zapada sa tendencijom njenog daljeg pomeranja ka Baltiku i Centralnoj Evropi za koje su zapadni globalisti pripremili ulogu glinenih golubova i topovskog mesa u slučaju izazivanja rata protiv Rusije.

Zašto je propao posthladnoratovski bezbednosni poredak?

Interesantno je osvrnuti se na nekoliko relevantnih objašnjenja zašto je propao sad već stari posthladnoratovski bezbednosni poredak, tj. ko je kriv za njegovu nefunkcionalnost. Većina objašnjenja u suštini „teraju vodu na svoju vodenicu“ i paušalna su po prirodi sa krajnjim političkim ciljem da krivicu prebace na neprijateljsku stranu.

Prema jednom objašnjenju, evropski bezbednosni sistem nakon 1989. g. je uspostavljen i potpuno je zavisio od NATO i EU ali Rusija u njega nije bila uključena za razliku od većine evropskih zemalja koje su postepeno bile uključivane u isti putem punopravnog članstva (i kolonijalnih obaveza) u NATO i EU. Za zemlje Centralne, Jugoistočne i Istočne Evrope (uključujući i Baltik) važilo je i važiće nepisano pravilo da je članstvo u EU uslovljeno prethodnim članstvom u NATO što nije slučaj sa zemljama Zapadne Evrope (Austrija, Finska, Švedska). Na ovakav način, stvara se antiruski geopolitički pojas po principu istog između dva svetska rata protiv SSSR-a (“Cordone sanitaire”) s tim što su sada istočnoevropske članice kordona vezane za zapadne centre moći duplim vezama i obavezama (i preko NATO pakta i preko EU). Članstvo Rusije u NATO i EU je bilo eksplicitno isključeno.

Jasno je za mnoge i političare i politikologe da se NATO sa svojim vojnim kapacitetima približio do samih granica Rusije iako su davane garancije od strane Vašingtona i Brisela još krajem Hladnog rata kao i početkom 1990.-ih da se NATO neće širiti na Istok, tj. ka granicama Rusije što je inače i bio jedan od geopolitičkih preduslova za Mihaila Gorbačova da na miran način raspusti SSSR. Zapadni rusofobični stratezi, međutim, pobijaju ovo objašnjenje iznoseći činjenicu da je NATO pakt i za vreme Hladnog rata imao zajedničku granicu sa Rusijom, odnosno SSSR-om obzirom da su tada kao i danas Norveška i Turska NATO članice. Dalje se iznosi teza da je do proširenja NATO pakta na Istok došlo usled „agresivne“ politike Rusije prema Ukrajini u funkciji odbrane drugih zemalja od slične politike Moskve.

Ovde se ipak prećutkuju nekoliko bitnih stvari. Za vreme Hladnog rata Turska nije imala zajedničku kopnenu granicu sa Rusijom već sa SSSR-m. Nakon 1990.-te Rusija i Turska nemaju zajedničku kopnenu granicu. Norveška jeste imala zajedničku kopnenu granicu sa SSSR-om kao i danas sa Rusijom ali je ta granica faktički formalnog karaktera jer je na krajnjem severu Evrope i veoma je kratka tako da u geopolitičkom smislu ne igra nikome bitnu ulogu. Teza da se NATO proširio na Istok kao odgovor ruske „agresivne“ politike prema Ukrajini iz 2014. g. je čist falsifikat istorijske istine jer je NATO počeo da se širi još 1999. g. (Češka, Mađarska, Poljska) i to neposredno pred agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju da bi se širenje ka Rusiji pre 2014. g. nastavilo prvo 2004. g. (Litvanija, Letonija, Estonija, Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija) i 2009. g. (Hrvatska, Albanija). Dakle, daleko pre „agresije“ Rusije na Ukrajinu 2014. g. Nakon 2014. g. u NATO su primljene dve članice na Balkanskom poluostrvu (2017. g. Crna Gora i 2020. g. Severna Makedonija) koje su geografski dovoljno predaleko od bilo kakve „agresije“ Rusije. U suštini može se konstatovati obrnuta politika: „agresivno“ ponašanje Rusije prema Ukrajini je usledilo kao instrument obuzdavanja daljeg širenja NATO pakta ka granicama Rusije a u preventivnoj funkciji pacifikacije agresivne politike NATO pakta prema Rusiji. Ipak, ostaje opšti utisak da je globalistički Zapad namerno isprovocirao rusku „agresiju“ na Ukrajinu 2014. g. kako bi opravdao svoju sopstvenu agresivnu politiku prema Rusiji. Kolateralna šteta u ovom slučaju jeste narod Ukrajine koji je svesno žrtvovan zarad realizacije geopolitičko-rusofobičnih interesa globalističkog Zapada na Istoku Evrope po zacrtanim projektima notornog rusofoba Zbignjeva Bžežinskog (1928.‒2017. g.).

U svakom slučaju, ekspanzionistička geopolitika NATO i EU u pravcu granica Rusije kao i činjenica da Rusija nije članica niti NATO niti EU jeste najveći geopolitički problem u kontekstu afirmacije NEBS nakon 2014. g. Potrebno je krucijalno napomenuti da je Rusija (Vladimir V. Putin je tada bio premijer) bila fundamentalno ponižena prvo NATO bombardovanjem (78 dana) Srbije i Crne Gore a nakon toga priznanjem jednostranog akta nezavisnosti KosMeta (februar 2008) od strane albanskih separatista i terorista u uniformama terorističke OVK i uz svesrdnu mentorsku pomoć Zapada.

U svakom od ovih konkretnih u suštini antiruskih poteza Zapada od strane NATO i EU Rusija je izražavala svoje nezadovoljstvo ali bezuspešno jer su npr. čelnici NATO napominjali da Rusija kao “partnerska” zemlja u NATO paktu (kao i Srbija i još desetak zemalja) ima samo pravo „glasa“ ali ne i pravo „veta“. Uzalud su bili ruski protesti da bez prava na „veto“ ruski „glas“ u suštini i ne postoji.

Drugo moguće objašnjenje za neefikasnost posthladnoratovskog sistema kolektivne bezbednosti na Starom kontinentu je da EU, NATO i Rusija nisu uspeli da iskoriste sve kanale i kontakte za stvarni dijalog i shodno tome nisu nikada uspeli da uspostave prave i iskrene odnose. Treba se podsetiti da su Rusija i EU ranih 1990.-ih godina uspostavili četvorostranu shemu svojih međubilateralnih odnosa. Dijalog između EU i Rusije je funkcionisao dobro u vezi sa položajem enklave Oblasti Kaljiningrad u okviru Rusije nakon učlanjavanja Poljske i Baltičkih država u EU 2004. g. Međutim, nakon rata Gruzije (čitaj SAD/NATO) protiv Rusije na Kavkazu 2008. g., program Istočnog partnerstva (Eastern Partnership) je efektivno isključio Rusiju iz multilateralnih razgovora u vezi sa regionalnim problemima bezbednosti i saradnje.

Ranih 2000.-ih je osnovan Savet NATO-Rusije koji je omogućio Rusiji pristup na manje-više ravnopravnoj osnovi raspravama sa NATO članicama u vezi evropske kolektivne bezbednosti. Ipak, Rusija kao nečlanica NATO pakta nije imala pravo glasa po pitanjima konkretnih odluka. Odnosi Rusija-NATO su konstantno bili problematični po pitanju Avganistana i zajedničkog programa bezbednosti sve do danas.

Drugo objašnjenje za nefunkcionalnost kolektivne sigurnosti nakon 1989 g. u Evropi je neuspeh OEBS-a da se razvije u stvarnu sveevropsku bezbednosnu organizaciju koja bi čvrsto uključila u svoj rad i Rusiju. Devedesetih godina prošlog stoleća, OEBS organizacija je imala nekoliko bezbednosnih misija u Evropi kojima je zadatak bio rehabilitacija prostora bivše SFRJ i određenih delova eks-SSSR-a (Kavkaz).

OEBS je bio aktivno uključen u monitoringu izbornih procesa, izgradnje institucija kao i nadgledanja zaštite manjinskih prava. Ipak, Moskva je konstantno stavljala do znanja rukovodstvu OEBS-a da je ova organizacija prvenstveno angažovana u oblasti Istočne Evrope i da zapadni partneri konstantno ignorišu rasprave o sigurnosnim problemima koja su od nacionalnog interesa Rusije. Tako su zapadni partneri Rusije odbili da ratifikuju adaptirani Sporazum o snagama naoružanim konvencionalnim naoružanjem u Evropi (the CFA Treaty) kao i razgovore o vojnoj bezbednosti i merama za unapređenje poverenja koje su nekada bile na listi prioriteta OEBS-a.

Bez obzira na sve gore navedeno, glavni izazovi posthladnoratovskom bezbednosnom sistemu u Evropi su bila neslaganja oko geopolitičke orijentacije i bezbednosti bivših sovjetskih republika koje su se sada direktno graničile sa Rusijom. Nakon nestanka SSSR-a, Rusija je polagala veliku geopolitičku i bezbednosnu pažnju u vezi sa ovim sada nezavisnim državama koje su prirodno ukoliko postanu članice NATO i EU mogle realno gledano da ugroze državnu bezbednost Rusije kao i njene nacionalne interese. Formalno gledano, ruski tretman država bivšeg SSSR-a kao sferu ruskog uticaja od primarne važnosti za ruske nacionalne interese je kontradiktorna sa zapadnim stavom o njihovoj formalnoj nezavisnosti. Međutim, to se u kontra smeru može reći i za sve evropske države koje su postale članice NATO/EU nakon nestanka SSSR obzirom da su učlanjivanjem u ovakve organizacije izgubile veliki deo svoje političke i pre svega spoljnopolitičke samostalnosti (nezavisnosti/suverenosti). U svakom slučaju, zapadni (NATO/EU) postepeno povećavan uticij i prisustvo u zemljama „bliskog susedstva“ oko Rusije za Moskvu sigurno predstavlja direktan izazov ruskim nacionalnim interesima. Bilateralno suprotstavljanje ovakve politike i interesa do sada su rezultirali sukobima u Gruziji i Ukrajini.

Od godine 2014., rat u Donbasu i zapadne sankcije Rusiji su neosporno produbili bilateralno neprijateljstvo i netrpeljivost između NATO/EU i Rusije erodirajući na taj način posthladnoratovski sistem bezbednosti koji je ionako do tada bio krhke prirode pogotovo od vremena NATO agresije na Jugoslaviju 1999. g. Navodni ruski sajber napadi tipa onih iz 2016. g. u vezi sa predsedničkim izborima u SAD ili oni na zapadne portale sa rusofobičnim izjavama su dodatno iskomplikovali bezbednosne odnose. I posthladnoratovski NSP i NEBS su uzdrmani izlaskom Velike Britanije iz sastava EU (Brexit) a bez obzira na sve Bajdenove formalne izjave u vezi sa američkom podrškom evropskoj bezbednosti koja je bila i ostala vitalna još od kraja Drugog svetskog rata ipak ostaje senka Trampove javne kritike funkcionalnosti NATO pakta i uloge vojske SAD u njemu i to pogotovo u Evropi.

Nov kolektivni sistem bezbednosti u Evropi

Postavlja se pitanje u kakvom je danas stanju kolektivni sistem bezbednosti u Evropi? Glavne institucije posthladnoratovskog NSP i NEBS (NATO, EU i OEBS) još uvek postoje ali je njihova funkcionalnost u budućnosti jako maglovita. Sa svoje strane, Rusija se sve više okreće konceptu Evroazije u kome igra dominirajuću ulogu bez značajnijeg osporavanja od strane Zapada. Konsekventno, Evropa se sve manje spominje u koncepcijama bezbednosnih strategija Rusije. Sa druge strane, Vašington i zvanično priznaje da je na globalnom planu SAD-a glavni i protivnik i neprijatelj Kina a ne Rusija što će se sigurno odraziti i na bezbednosnu politiku Evrope gde ove dve velike sile trenutno vode diplomatsku borbu oko zvaničnog statusa Tajvana. EU će se sigurno još duže vreme oporavljati od gubitka Velike Britanije koja je po ekonomskoj važnosti za EU bila na drugom mestu odmah nakon Nemačke. Brexit je sigurno velika pobeda SAD u ekonomskom i geopolitičkom ratu sa EU tako da se u budućnosti može očekivati redukcija američkog uticaja u zapadnim delovima Starog kontinenta.

Dakle, kako bi mogao da izgleda rekonstruisani bezbednosni sistem u Evropi nakon kraha starog posthladnoratovskog?:

Kao prvo, novi sistem će uzeti u obzir globalni rast moći i shodno tome i uticaja Kine koja bi do sredine ovog stoleća trebala da postane najjača svetska ekonomija i verovatno vojna sila.

Drugo, nije optimalno očekivati da će se pojaviti neke nove bezbednosne institucije koje bi nadomestile stare ali je verovatno da će se stare morati reformisati i optimalizovati a u kojima će ruski uticaj biti zasigurno mnogo jači. U svakom slučaju, nepredviđa se stvaranje ikakve univerzalne sveevropske bezbednosne institucije ili foruma pored već postojeće – OEBS ali bi ova morala da bude reformno prilagođena novonastalim geopolitičkim odnosima kako u Evropi tako i u svetu.

Treće, već postojeće bezbednosne institucije u Evropi će morati da pronađu novi put i metode rešavanja starih sporova i problema ali mnogo brže i efikasnije nego ranije.

Četvrto i najbitnije, zapadne države će trebati pa i na kraju morati da ostvare konstruktivni dijalog sa Rusijom ali bez ultimatuma ili nametanja unapred očekivanog ishoda koji bi išao u njihovu korist. Iznad svega, Zapad bi morao da prihvati realnost da Rusija ima legitiman interes nacionalne bezbednosti na prostoru bivšeg SSSR-a – interes koji će Moskva braniti i oružjem i po svaku cenu. Potsetimo se, npr., da je sličan nacionalni interes u najbližem susedstvu za vreme Kubanske krize 1962. g. SAD bile spremne da brane čak i otpočinjanjem Trećeg svetskog rata.

Novi tip bilateralnih razgovora na relaciji Vašington-Moskva je otpočeo januara 2022. g. donoseći određene nade da se geopolitičke tenzije između Zapada i Rusije smanje i tako izbegnu ratna dejstva u zapadnoj koloniji Ukrajini. U cilju reformulacije starog poretka i uspostavljanja NEBS-a, moguće je dalje očekivati i obnavljanje bilateralnih razgovora između EU i Rusije o energetskoj saradnji kako bi se Starom kontinentu obezbedila energetska stabilnost. Možda bi za evropsku bezbednost u celosti bilo korisno osnivanje jednog opšteg multilateralnog diskusionog foruma na kome bi se prvo identifikovali gorući problemi a zatim raspravljalo o njihovom rešavanju obzirom da su se odnosi na relaciji Rusija-Zapad od 2014. g. znatno pogoršali. U svakom slučaju, ukoliko se ne bude ništa preduzelo po pitanju reformulacije evropskog sistema bezbednosti, pitanje evropske bezbednosti će biti prepušteno na milost i nemilost stihijskim i nekontrolisanim događajima i političkim potezima koji čitavu Evropu pa i svet mogu odvesti u haos i propast.

autor:Dr Vladislav B. SotirovićVilnjus, Litvanija