U udruženju srpskih pisaca Zdravko Đekić iz nemačkog grada Waiblingena u drugom mandatu nalazi se predsednik Zdravko Lazarević. Objašnjava nam kako je ovo udruženje nastavilo rad Udruženja radnik- pesnik u tuđini na čijem je čelu od onih sedamdesetih godina nalazio pesnik Zdravko Đekić. Rano je preminuo, a njegove zasluge u širenju ove vrste kulture ostale su veoma zapažene. Njegovi saborci od pera odlučuju da naprave novi statut i da udruženje pisaca nazovu njegovim imenom.
Udruženje danas broji dvadesetak aktivnih članova, sve u okolini grada Štutgarta. Pored brojnih susreta mogu se pohvaliti i zbornikom kojeg su izdali. I žale što ih je corona omela u nastavljanju te vrste aktivnosti. Želja im je da u rad uključe mlade i đake srpske škole. A njih već ima. To su naša deca koji se svojim literarnim radovima dokazuju, da im je duhovnost pri srcu. Da odrastaju uz njih, pregaoce pisane reči, i vremenom da preuzmu udruženje u svoje ruke koristeći sve mogućnosti ove nove informativne tehnologije.
Zdravko je došao u Nemačku iz Dugog Polja kod Modriče, iz Republike Srpske, kao udovac, sa dvoje malene dece. Izučio je za zidara i lako je pronašao posao u niskogradnji. Onda dolazi 1974.godina i on odlazi na odsluženje vojnog roka. Bivša firma ga oberučke opet prima na posao. Tu oseća titraje duše, one iste kao što ih je osećao kao đak petog razreda osnovne škole. Pisao je šaljive stihove i izvodio ih na bini u prepunoj sali đaka i učitelja. Hvata se pera i tako nastaju stihovi koje pažljivo smešta u svesku, a nju nosi svuda sa sobom. I kad odlazi u fabriku Mercedes da gleda tu pokretnu traku i konačni proizvod. Tako i njegova rima stvara kitice, a one pesmu. Šaljivu i prigodnu svakom slavlju koje predstavlja po našim klubovima.
2016.godine se odlučuje da izda knjigu ODLASCI NE POSTOJE. Sva ona sećanja, od đačkih dana, preko vojničkih, uvrstio je ovde. Kada se osvedočio da naš narod voli i poeziju, on se odlučuje da izda novu zbirku pesama PUTOVANJA. Štampao je knjigu u Republici Srpskoj, strpao ih u prtljažnik i krenuo put Nemačke. Na graničnom prelazu Bosanski- Slavonski Brod zaustavlja ga hrvatski carinik. Neumoljiv, naređuje da sve knjige iskrca i preda ih. Jer su zaplenjene. I ispisuje račun sa pet stotina evra kazne. Nije uspio ni jedan primerak da donese, ni jednu promociju da održi.
Gorčina u ustima pri samoj pomisli da će njegovo delo završiti negde na smetlištu Hrvatske.
2021. godine izlazi njegov RODOSLOV LAZAREVIĆA. Punih dvadeset godina istraživao je svoju lozu, pronašao i godine kada su od Pjevalice i Pjevalčića nastali Lazarevići, u čast slavnog pretka Lazara.
Zdravko ne miruje, on stvara.I u tišini oseća talase svoje reke Ljubiječe i njenu istoriju istražuje. Kako je od leve pritoke Bosne postala muza njegove poezije.
– Ona je posebna magija. Pratim događaje, pratim bega koji je pokušao zatrpati njen tok, opevavam dve devojke koje su uskočile u čamac i svesno otišle na onaj drugi svet, a nisu izgubile “ svoju čast“. Pratim i događaje kako su uspeli umanjiti količinu njene vode, njene virove, njen izvor kada su ga muslimani zatrovali bacajući slaninu i masnoću u njega. I tako, ta legenda živi u meni i ja do sada ispevah sedamdeset pesama. Čekam da popuste ove stroge mere, da skoknem u zavičaj i knjigu predam u štampariju.
Raduje me i moja kćerka Biljana Stojanović Lazarević koja mi je postala asistent. Ne samo da mi pesme kompjutorski uredi, već sam zadovoljan jer i ona u poeziji nalazi smiraj duše.
I tako onda, zovem prijatelje po peru po Nemačkoj i Švajcarskoj sa kojima imamo divnu saradnju. A naši članovi su se rasplinuli od Doboja, Pelagićeva, Inđije, sve do Beograda.
Želim da u ovoj Novoj godini imamo više sreće i radosti i da nestane ova bolest,– poručuje Zdravko svim čitaocima.
autor teksta:Milka Kajganic
LEGENDA O LjUBIJERČI
Ljubiječo ti rječice mala
Nekad si se Dobrovotka zvala.
U prošlosti vrlo, vrlo davnoj,
Čuvaš priču o djevojci mladoj.
Mlada, lijepa, bila skelarica,
Po imenu zvala se Ljubica.
Još legendi o Ljubiječi ima
Ja najdražu nosim u grudima.
Opet biše Ljubice dve
Odlučiše silniku reći ne.
Stale su na obale Dobrovotke
Te dvije lijepe djevojke.
Dok se voda koroitom toči,
Jedna drugoj rekoše ljubi oči.
Riješiše zajedno u dubine pasti,
Ne dati silniku da ih obesčasti.
Ali silnik vazda onaj ukleti,
Riješio je vodi da se sveti.
Odluči se slaninom izvor da pogani
Taj uljez mrski – nepozvani.
Dok voda svojim koritom teče,
Najdraže mi je pokraj Ljubiječe.
Zdravko Lazarević,Avgust 2013.
