“Nešto mora da se menja da bi sve ostalo nepromenjeno”
Đuzepe Tomazi di Lampeduza
Struktura savremenog sporta simbolički pojačava tezu da se civilizacija zapravo nalazi na graničnoj liniji pada u varvarizam, noćnoj mori mita o prosvetiteljstvu, antinomiji društva i individue čija tragičnost u odnosu toliko nedostaje, masovnoj proizvodnji zdravog tela i duha u normiranju i standardizaciji sportske kulture dovodeći je u stanje korisne beskorisnosti. U skladu sa navedenim, pretpostavljamo teoretsku sliku o mogućnostima i opravdanosti moralnog i intelektualnog unapređenja srpske sportske kulture, imperativu transformacije mehaničke produkcije smisla u svet otvorene interpretacije.
Primaran utisak ne predstavlja milenarističko nezadovoljstvo postojećim, stanje ukazuje na nesposobnost zdravog prosuđivanja u moru konfekcijskog mišljenja, na istrajavanje u istovetnosti i insistiranju na uniformnosti delovanja uokvirenog paranoidnim proizvođenjem publiciteta, “stvaranjem” novuma u iscrpljenosti mehanizma i neprepoznavanju znakova u apologetici globalnih tendencija. Razapet između religijskog animalizma i racionalističkog koherencije, srpski sport učestvuje u virtuelnoj simulaciji sportskih vrednosti zanemarujući prioritete u vidu dužnosti prema sopstvenom etosu, revnosnom služenju i osećaju za zajednicu. Kako takav smisao staratelje sve manje dotiče, ozbiljnost situacije nalaže preispitivanje i utvrđivanje kapaciteta u znanju i mogućnostima.
Iluzija o vrednosti i dostignućima našeg savremenog sporta jeste konstrukt oslonjen na mitologiju moderne utemeljene na stvarnosti rezultata na svim nivoima, vremenu kada je poimanje analogija predstavljalo progresivan duhovno-materijalistički iskorak od nestašnog i zdravog tatatatirca, preko razigranog rekreativca i osvešćenog amatera, do potpuno zrelog i uspešnog profesionalca. Društveni ritual je napravio projekat u kome se nacion oblikuje u skladu sa pretpostavljenim pravilima sportskih igara, odnosno samoodređivanju vremenskih i prostornih granica znajući da u procesu odrastanja duha i tela nema mesta ograničenjima, stoga se postojeći redukcionizam nikako ne može nazvati moralno dopustivim i intelektualno dostojnim naročito u kontekstu napretka u znanju koji je u stvari uvek bio rekonstrukcija drevnog znanja, odnosno svest da je transformacija zakon prirode i kulture. Pogled sa instance sadašnjice, sportsko nadmetanje zadržava simulaciju ratničkih veština i podrazumeva poboljšanje istih u budućnosti, s tim što opravdanost metoda zahteva visok stepen saglasja oko najvažnijeg etičkog pitanja da li je morfolosko – motoričko i intelektualno – kognitivno usavršavanje (ne)dopustiva onomatopeja kreacionizma, narušavanje zdravlja integrisane celine, nepoštenje u korišćenju nedozvoljenih sredstava kojim se ostvaruje prednost, tj. nepoštovanje dara života; da li se unapređenje perceptivnog i simboličkog rezonovanja može prikazati konativnim karakteristikama i osobinama ličnosti usklađenim sa potrebama koje neće biti patološke i koje mogu napraviti ravnotežu između datog i usavršivog; da li biti bolji znači da moramo biti moralno bolji, motivisani da kontrolišemo amoralni društveni konstrukt jer nam je dužnost da budemo mudriji; da li korišćenjem tehnologije možemo prevazići moralno ograničenje nepripremljeno za izazove savremenog društva ili je ona sredstvo propadanja? Pošto je pitanju nesklad između onoga što verujemo da je ispravno i onoga što činimo, odgovor bi mogao biti u integraciji.
Srpski sport mora da razvije autonomnu slobodu razumevanja onoga što se zove hrabrost i rodoljublje, da prekine sa racionalizacijom predrasuda, da shvati da se samo postupkom poništava razlika između više i niže inteligencije, snage ega i nestabilnosti, dominacije i potčinjavanja, poverenja i sumnjičavosti, prostodušnosti i prepredenosti, spokojstva i krivice, grupne zavisnosti i samodovoljnosti. Samo tako je moguće rekreirati identigritet.
Željko Gmizović
