Na svetskoj mapi terorizma Srbi se kotiraju visoko. Evo nas nekih 5600 nedelja odprilike, već smo izgubili tačan račun, u vrhu liste terorističkih naroda, od kada je Gavrilo Princip upucao Ferdinanda.
Juče, 28. avgusta, u BiH je obeležavan drugi napad na Markale. Toga dana su Srbi, prema nalazima istraživača Haškog tribunala, minobacačem, iz šume, pametnim samonavođenim minama koje su zaobišle solitere, pobile mnogo ljudi na pijaci. Istina, ima vojnih eksperata koji tvrde da je tako nešto nemoguće, već da su eksplozije podmetnuli domaći muslimani da bi NATO imao izgovor za vojnu intervenciju protiv Srba. Ovom prilikom NATO na čelu sa USA, lučonošom borbe protiv terorizma, je sasuo više od 4,5 tona municije sa osiromašenim uranijom na ciljeve, što je izazvalo teške i dugotrajne posledice. Tako su Srbi ponovo ostali zapisani kao teroristi i pokošeni.
Istina je da smo jedini evropski narod tako kurate sreće da ga od terorizma leče uranijumskim terapijama. Za okolne narode i para-narode, slični protokoli nikada nisu bili u funkciji. No, zapitaćemo se, kako ta stvar stoji sa najcivilizovanijim malim narodima (za velike narode nema naročite brige)?
U Jerusalimu – primer uzimamo kao najupečatljiviji – 1946. ekstremistička cionistička paravojna formacija IRGUN izvršila je napad na hotel Kralj David, britansku administrativnu i vojnu bazu, kojom prilikom je poginula 91 osoba.
Dve godine kasnije, paravojne formacije IRGUN i LEHI (ili Stern gang, u žargonu „krmena banda“) napali su palestinsko selo Dir Jasin (Deir Jassin), i ubili/pogubili između 117 i 254 osobe, selo opljačkali, neke zarobljene sakatili ili silovali, veliki broj nage razvlačili po Zapadnom Jerusalimu, nakon čega je opet bilo ubistava.
Napomenućemo da su članovi LEHI sebe sa ponosom nazivali teroristima i da su bilo čvrsto orjentisani na saradnju sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom sve do pred kraj Drugog svetskog rata, kada su svoju ideologiju proglasili za nacional-boljševizam.
Nije to bio jedini takav uspešan napad IRGUN, LEHI i sličnih na palestinska naselja. Pojedini izraelski istoričari svedoče o sistematskoj vladavini terora, sprovedenoj radi izazivanja bega Palestinaca iz zemlje. Zabeležen je 31 masakr, od decembra 1947. do januara 1949. Kao rezultat toga, skoro svi palestinski gradovi brzo su napušteni, a 418 sela uništeno.
Radili su sve protiv čega se bore.
Napadom na mesto Dir Jasin komandovali su vođe pomenute dve organizacije Menahem Begin i Jicak Šamir.
Šta je posle bilo?
Pojedine kuće u Dir Jasinu adaptirane u za potrebe duševne bolnice. Kuće koje su bile poprište klanja njihovih stanovnika postale su stacionar za veliki broj preživelih iz Holokausta koji su patili od mentalnih trauma.
LEHI je dignut spomenik, a bivši pripadnici Stern gang mogu sa ponosom da nose lentu države Izrael ubog zasluga za stvaranje jevrejske države.
Jicak Šamir bio pripadnik MOSAD, predsedavajući Kneseta, ministar spoljnih poslova, premijer Izraela. Na ovoj funkciji zamenio je saborca iz političkog podzemlja Menahema Begina.
Menahem Begin, nakon što je 1977 izabran za šestog premijera Izraela, dobio je 1978. Nobelovu nagradu za mir. Godine 2005. proglašen je za „najvećeg izraelskog vođu“ sa 32,8% glasova.
Jevreji generalno svoj terorizam ne doživljavaju kao zločin. Naš Ivan Ivanji će reći: Jeste Begin podmetnuo bombu u hotel King David, što Britanci doživljavaju kao terorizam, ali Begin je i dobio Nobelovu nagradu za mir. Terorizam je dakle relativan.
Ministarstvo spoljnih poslova Izraela 2008 godine nije dozvolilo zvaničniku Ujedinjenih nacija Ričardu Falku koji je imenovan da istražuje izraelsko-palestinska ljudska prava da uđe u zemlju, nakon što je ostao uz komentare upoređujući Izraelce sa nacistima. Ričard Falk bi trebalo da preuzme svoju dužnost u UN Savet za ljudska prava u maju, ali je Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da će odbiti Falku vizu za ulazak u Izrael, Gazu i Zapadnu obalu. I, nikakve štete po Izrael.
Taj Ričard Falk je ranije bio član Nezavisne međunarodne komisije Kosova, koja je predložila nezavisnost Kosova. Sam Falk se kasnije posipao pepelom, odluka komisije, veli, “nije bila savršena zbog čega se osećao nelagodno” i priznao da je rad njegove grupe bila vežba koliko međunarodno pravo „može da se rasteže“. Priznao je da može vrlo mnogo, skoro do beskonačnosti, jer je „atmosfera bila veoma kritična prema Srbiji“, da ne kažemo da nas je Zapad mrzeo, što je i ranije činio i što čini.
Srbi na ovu odluku nisu smeli da pisnu. A da su pisnuli, teško bi postradali.
Istovremeno, svetski politički poslenici i globalne medijske kuće brišu neprijatna sećanja iz početaka stvaranja jevrejske države. Za Jevreje nije bilo nesavršenih odluka, niti se iko osećao nelagodno.
Srbi odoše u Hag, pa na doživotnu, drugi u Oslo po Nobela.
Ko je kriv Srbima što se u terorizmu večito nalaze na pogrešnoj strani. Uvek nasuprot korporativnih tirana.
