Reljić: Stvari se na Balkanu menjaju mnogo više i brže nego što se to vidi

0
424
foto: printscreen

REČENICE koje slede nisu baš privlačne da bi se njima počinjao novinski tekst, ali vrlo je verovatno da bi mogle dugoročno uticati na naše živote i put našeg društva.

„Zbog dugotrajnih sukoba i previranja u novijoj istoriji, nivo bezbednosti u regionu se spustio na niži nivo“, ocenio je kineski državni savetnik i ministar spoljnih poslova Vang Ji. A „da bi se region izvukao iz haosa i obezbedila stabilnost, mora se osloboditi senki geopolitičkog rivalstva velikih sila i nezavisno istražiti razvojne puteve koji odgovaraju regionalnoj stvarnosti. Region bi morao ostati nepropustljiv za spoljne pritiske i mešanje i slediti inkluzivan i pomirljiv pristup za izgradnju bezbednosne arhitekture koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana.“

Konstruktivan pristup kineskog ministra inostranih poslova Vang Jia odnosi se na Persijski zaliv i šire zapadnoazijski region. Ali je gotovo translatorno primenjiv na Balkan.

Verovatno i na mnoge druge regione, jer ocrtava konture kineske međunarodne politike: vreme je da se izađe iz Pax Americana stanja koje je “demokratska imperija“ ustrojila principom Divide et impera, što je sve regione (jedini izuzetak su Zapadna Evropa i Severna Amerika) uvelo u „sukobe i previranja“; stanje se može promeniti ili da se umesto SAD useli neka druga sila (od globalnih su to sad Kina i Rusija) ili – što kineski ministar nudi da region – „nezavisno istraži razvojne puteve koji odgovaraju regionalnoj stvarnosti“; uz ekonomski razvoj region bi morao razviti svoju „bezbednosnu arhitekture koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana“.

Kad one tri rečenice Vang Jia prebacimo na Balkan – dolazimo do formule „Balkan Balkancima“.

Ovo je važna činjenica jer posle Rusije, očigledno ni Kina više neće ćutiti.

Verovatno valja zapamiti taj „samit u Enkoridžu, na Aljasci“(19. mart, 2021 ), jer bi on mogao postati „tačka preokreta“ kao onaj Putinov nastupu u Minehnu 2007. Ovde je u pitanju petnaestominutni odgovor Jang Đečija direktora Centralne komisije za spoljne poslove Komunističke partije Kine, bivšeg ministar spoljnih poslova, te nekadašnjeg ambasadora u SAD na otvaranju skupa. Đeči je govorio kineski.

Državni sekretar Entoni Blinken, ne uzimajući u obzir da oni više nisu „međunarodna zajednica“ nego samo jedan od igrača a sav u svom razumevanju sveta, započeo je preteći, kako to Amerikanci rutinski čine bar pola veka: „Mi ćemo razgovarati o našoj dubokoj zabrinutosti zbog poteza Kine, uključujući i one u Sinđijangu, Hongkongu, Tajvanu, sajber napada na Sjedinjene Države i ekonomske prinude nad našim saveznicima.“

Ovaj samit se održavao posle poseta američkih zvaničnika svojim satelitima – Japanu i Južnoj Koreji, a državni sekretar je, izgleda, ostao u istom narativu.

Da Vas podsetimo:  Nema nepravilnosti, ali zašto građani i dalje udišu otrove?

Kinezov „ritern“ je bio razbijački.

Ej, ljudi ovo je razgovor ravnopravnih strana i ne određujete vi sami dnevni red! Moraćete da zaboravite da razgovori služe da vi maltretirate drugu stranu.

I ko ste vi? Obične siledžije.

„Sjedinjene Države koriste vojnu silu i finansijsku hegemoniju da bi nametale svoja pravila i gušile druge zemlje… Vašington zloupotrebljava tkz. pojmove nacionalne bezbednosti da bi ometao normalnu trgovinu i podstakao neke zemlje da napadnu Kinu…

Insistirao je da SAD uvek polaze sa pozicije sile… U odgovoru na Blinkenove navode o kršenju ljudskih prava u Kini, Jang je naveo problem SAD sa pravima svojih građana, citirajući izveštaje o policijskoj brutalnosti i ubistvima nenaoružanih civila”. Pa, možda bi i to mogla biti tema sastanka a opravdana „dubokom zabrinutošću zbog poteza SAD“.

„Tokom Đečijevog monologa američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i drugi zvaničnici u delegaciji hvatali su beleške“, javio je Rojters. I sastanak je mogao da počne.

Lepa ilustracija novih međunarodnih odnosa. Blinkenu i savetnicima će ostati da se bezbrižno i nesputano istresaju na predstavnike vlasti malih država i još neko vreme na kancelare i premijere svojih satelita, ali oreol jedine velike sile je nepovratno pukao.

To postaje svima jasno. Uspostavlja se novi odnos poverenja.

Kad se Sergej Lavrov ovih dana obreo u Nju Delhiju, posle razgovora sa indijskim kolegom Subramanjamom Džaišankarom, izjavio je: „Rusko-kineski odnosi dostigli su najbolji nivo u istoriji, ali ovi odnosi nemaju za cilj stvaranje vojne alijanse“. Važno je uspostavljanje poverenja i sa trećom silom Briksa, a bez kopanja rovova.

Kad se sa Aljaske vratimo na Balkan tu nalazimo ministra odbrane Kine generala Vei Fenghea u trodnevnoj poseti Srbiji (25-27, mart).

U vestima ste mogli naći da se „sastao sa najvišim državnim zvaničnicima“, ministrom odbrane Stefanovićem, predsednikom Vučićem i dr. i „prisustvovao prikazu sposobnosti dela jedinica Vojske Srbije u beogradskoj kasarni ‘Dedinje’“.

Tri dana, ministra vojnog Kine!

Politički najistaknutiji čovek Kineske narodnooslobodilačke vojske (dva miliona profesionalnih vojnika, jedna od najbolje naoružanih armija sveta) došao da bi gledao vežbu Vojske Srbije?!

Mislite da je samo zbog toga potrošio pola sedmice?

Kineski je način: bez pompe i razmetanja. A Blinken i dalje piše pisma „odozgo“, deleći „komplimentiće“ loklanim liderima kao deci. Ali, od toga se ne ledi krv u žilama. Čak ni tabloidi ne mogu da tu nađu baruta za svoje „bengalske vatre“.

Ne, ovim se neće reći da Amerika nije sila i verovatno najopasnija po mir u svetu. Koliko god je deda Bajden nevešt penjanju u avion, on još uvek pored uzglavlja drži ono koferče koje može napraviti „najveći reset“. Ali je jasno da američki ambasador više nije Bog i batina po našim balkanskim prestonicama, nego samo batina koja će biti sve manja.

Da Vas podsetimo:  Poligraf i dijagonalno čitanje

Čak će i oni koji najviše vole da  poslušaju Amerikance početi da razmišljaju da li je to najpametnije. Dosad su slušali bez trunke sumnje. Hvalisali se svojim robovanjem.

I dežurni bosnolog Danijel Server je počeo da gubi nadu. Nije zadovoljan Blinkenovom pismom Predsedništvu BiH. „Izgleda kao da je adresirano na sadašnje političko vođstvo. Ako Amerikanci žele videti reforme moraće raditi ne samo sa Predsedništvom, premijerima, kantonima, nego i sa građanima BiH“.

Nema više onog zapovednog, narodbodavnog tona, toliko karakterističnog za liberalne državotvorce na tuđim teritorijama. Zla sudbina ga dovela do stanja da ne može da podvikne ni na Milorada Dodika dok ovaj na sav glas tumači američkog državnog sekretara koji je „jasno u pismu članovima Predsjedništva naveo da nema priče o ‘Dejtonu dva’, što su govorili bošnjački političari, odnosno očekivali da će neko u BiH nešto nametnuti“.

Prošla su vremena kad je i bezlični austrijski činovnik, malo Nemac malo lažni Sloven, Volfgang Petrič zvučao kao neko koga se trebalo pribojavati.

Evo, i Petriču je jasno da „nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je situacija sada potpuno drugačija. To znači da stari instrumenti, poput Ureda visokog predstavnika, više nisu delotvorni. Nije reč o grešci Valentina Incka zato što nema napretka u BiH. Naprotiv, radi se o nazadovanju. Rezultati sadašnjeg Ureda visokog predstavnika su slabiji nego bilo kojeg prethodnog.“

Vidite kako Volfgang sad zna ono što je bilo jasno i kad je on upropašatavao budućnost Bosne (1999-2002).

A kako zna sad da su „potrebni novi instrumenti sa novim pristupom, a to ne može biti Ured visokog predstavnika jer je to postratna institucija. Reč je o mehanizmu uspostavljenom u vreme kada su odnosi sa Turskom i Rusijom bili veoma dobri.“

Šta po dobrom Volfgangu znači „dobri“?

Naravno da znate odgovor, za njega su Turci i Rusi „dobri“ kad su slabi, da je čak i ogluvela Austrija izgledala kao sila. „To znam iz ličnog iskustva kada mi je Turska pomogla o pitanjima vezanim za Bošnjake, a Rusija u slučaju Srba.“

Al, eto. Negde tamo se nešto promenilo i Volfgang Petrič je postao ono što je najprirodnija uloga austrijskih diplomata. Da žale kako se njih nekad pitalo.

Da Vas podsetimo:  СТРМА СТАЗА ИЗОПАЧЕНОСТИ ИЛИ: "СЛЕДИ СВОЈА ОСЕЋАЊА

Dobro, niko u Vašingtonu nije stvarno mislio da je neka sila taj ostatak od Austro-ugarskog carstva koji su 1945. oslobodili Rusi a u bivšoj carskoj prestonici se trg na kome se nalazi Spomenik herojima Crvene armije do 1956. godine zvao Staljinov trg.

Ni Kurca niko danas ne shvata ozbiljno kao on sam sebe. Ali, bilo se posle pada Berlinskog zida ustalilo da Jedina Velesila može da imenuje „sile po pozivu“. Da pomažu.

Sad ne da samo Valnetin Incko (još jedan para-Sloven) maše rukama kao onaj drveni dečak majstora Đepeta, nego je i fugira od formata, kao negdašnji nemački ministar poljoprivrede, Kristijan Šmit – koji se već bio uveliko pripremao za ulogu Viskog predstavnika – morala da odloži kofere spremljene za Sarajevo.

Tako će Pinokio koji je pre 12 godina došao u grad na Miljacki ostati još da hoda okolo i glumi badžu koji će „prodavati cigle“ uplašenoj raji.

Pripoveda osvešteni Vofgang Petrič: „S jedne strane, Angela Merkel nije tek tako predložila Šmita na ovu poziciju. S druge, šta to znači za poziciju Rusije? Da li je odustala od ideje o zatvaranju Ureda visokog predstavnika? Da li će se uzdržati od korišćenja veta u Savetu bezbednosti? Ne znam odgovore na to, ali sam nedavno prisustvovao razgovoru manje grupe ljudi sa Šmitom i postavio sam ova pitanja, ali njegovi odgovori su bili neodređeni. Istovremeno, čuo sam da je ruski ambasador u Beogradu rekao da nema saglasnosti o Šmitovom izboru. Ako Nemačka bude insistirala na svom predlogu bez saglasnosti Rusije, time će se dramatično umanjiti legitimitet Međunarodnog predstavnika.“

Lepo čovek počinje da shvata gde je mesto njegove ekipe, mada je pitanje da li se više uopšte može umanjiti legitimitet tako temeljno obesmišljenog predstavnika. Bolje bi bilo da se pare koje on razbacuje daju jadnim ljudima za vitamine i cink, na primer. Od tog bi bilo neke koristi. Ovako nema nižeg predstavnika na svetu od Visokog predstavnika u BiH.

Raspadanje američkog demokratsko-birokratskog frankeštajna koji je dizajniran za Bosnu a i šire, svakako nije neko „dobro vreme“. Ali kako je govorio Lav Tolstoj „Bolje je i mršavo poravnanje nego debela parnica.” Stvari već klize u nekom pravcu. Pale se neke sveće na kraju tunela. Koliko god da je Blinken odrešit, to sad drugačije zvuči.

Slobodan RELJIĆ

Izvor: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime