„Sećamo se da su 1999. Reporteri bez granica odbili da stave u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima na radnom mestu 16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a 23. aprila te godine. Za njih su srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada.“
Direktor Kancelarije o javnoj i kulturnoj diplomatiji o organizaciji Reporteri bez granica. (X/@ArnoGujon, 2. 10. 2024. godine)
Reporteri bez granica (RSF) početkom oktobra objavili su istraživanje o ruskom državnom mediju RT Balkan, koji uprkos sankcijama u Evropskoj uniji nesmetano radi u Srbiji. U tekstu se upozorava da RT, ranije poznat kao Raša tudej, „koristi svoju kancelariju u Beogradu da prilagodi narative Kremlja koje potom širi po Jugoistočnoj Evropi“, zahvaljujući kontroli srpske vlade nad medijima i povoljnom političkom okruženju. Ova organizacija u istom tekstu apelovala je na Evropsku uniju i njene države članice da pozovu Srbiju na odgovornost jer omogućava rad mediju RT, koji opisuje kao „fabriku laži“ predsednika Rusije Vladimira Putina.
Ovo istraživanje izavalo je oštar odgovor ruskih medija u Srbiji i pojedinih srpskih zvaničnika. Među njima se našao i direktor za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon, koji je na društvenoj mreži X napisao da su Reporteri bez granica francuska organizacija koja se „navodno bori za ‘slobodu medija’ u svetu“, a da u „stvarnosti ona ima ulogu globalnog žandarma koji treba da kazni sve medije koji ne podležu ideologiji globalnog Zapada“.
„Sećamo se da su 1999. Reporteri bez granica odbili da stave u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima na radnom mestu 16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a 23. aprila te godine. Za njih su srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada“, napisao je, između ostalog, Gujon.
Kakav recept za borbu Istinomer je zamolio Reportere bez granica za komentar na ovu izjavu. Šef RSF za EU-Balkan i autor analize o RT Balkan Pavol Szalai dematovao je Gujonove tvrdnje.
„RSF nikada nije smatrao zaposlene u RTS legitimnom metom vazdušnog udara. Lažna informacija postala je deo napora da se RSF diskredituje kao odgovor na nedavno objavljeno istraživanje o tome kako RT Balkan širi rusku propagandu“, rekao je Szalai za Istinomer.
On ističe da je RSF bio jedan od prvih koji je jasno osudio NATO bombardovanje RTS-a 1999. godine, rekavši da ono „stvara opasan presedan za medije“ u oružanim sukobima. Szalai kaže i da je nakon bombardovanja RSF poslala svog predstavnika u Beograd da ispita liniju odgovornosti za napad.
„Iako je RSF ukazivao na činjenicu da je RTS širio propagandu, ta organizacija je saopštila da se protiv propagande ‘sigurno ne može boriti bombama’, ‘samo rečima’“, kaže Szalai za Istinomer.
Komentarišući Gujonovu tvrdnju da su Reporteri bez granica „odbili“ da u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima uvrste „16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a“, Szalai kaže da je RSF u svom Izveštaju o slobodi štampe u svetu iz 2000. godine napisao da je NATO bombardovanje 1999. godine „pokrenulo pitanje legitimnosti (vazdušnih) udara“.
„To je bila jasna kritika NATO-a. NATO je tvrdio da je napad bio legitiman“, ističe Szalai.
Događaji iz 1999. godine obrađeni su u izveštaju koji je objavljen 2000. U delu koji se odnosi na Jugoslaviju, između ostalog, piše:
„Bombardovanje zgrade RTS-a u centru Beograda od strane savezničke avijacije, koje je izazvalo smrt šesnaest zaposlenih u toj televiziji, postavilo je pitanje ‘legitimnosti’ tih napada.“
Izvor: Izveštaj o slobodi štampe u svetu iz 2000. godine, Reporteri bez granicaIzvor: Izveštaj o slobodi štampe u svetu iz 2000. godine, Reporteri bez granica
On dodaje da su se Reporteri bez granica 2002. sastali sa predstavnicima NATO-a zbog pogibije zaposlenih u RTS-u i odlučili da se obrate Međunarodnom komitetu Crvenog krsta kako bi precizirao ulogu medija i novinara u vremenima sukoba.
„Iako je u to vreme RSF u svojim godišnjim izveštajima (štampana publikacija) navodio samo novinare/izveštače, svi medijski profesionalci su bili obuhvaćeni, kao i sada, svojim mandatom. Dakle, 16 radnika RTS-a RSF je uvek smatrao medijskim profesionalcima ubijenim na dužnosti“, kaže Szalai.
Njegove reči potvrđuje izveštaj iz 2000. godine, iz kog se vidi da su Reporteri bez granica u to vreme zaista samo navodili koliko je novinara stradalo.
Izveštaj o slobodi štampe u svetu iz 2000. godine, Reporteri bez granica
Takođe, da za Reportere bez granica 16 poginulih radnika RTS-a nisu bili “legitimna meta” NATO bombardovanja dokazuju i njihova imena na jednom od spomenika na groblju u francuskom gradu Baje. Memorijal čine spomenici sa imenima medijskih profesionalaca koji su poginuli na dužnosti od 1944. godine. Ono je u nadležnosti grada Baje i Reportera bez granica i svake godine se odaje počast nastradalima.
Reporteri bez granica, dakle, nisu “odbili” 1999. da ubroje u svoj godišnji izveštaj “16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a”, kao što tvrdi Arno Gujon. Nije tačna ni njegova tvrdnja da su za RSF “srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada. Događaji iz 1999. obrađeni su izveštaju koji je objavljen 2000, u kom se navodi da je bombardovanje zgrade RTS-a, koje je dovelo do smrti 16 smrti zaposlenih u toj televiziji, postavilo pitanje legitimnosti tih napada. Takođe, fotografija izveštaja dokazuje da je RSF u to vreme navodio samo stradale novinare/izveštače, a u bombardovanju RTS-a nisu poginuli novinari, već zaposleni na drugim pozicijama. Kao što smo videli, Reporteri bez granica su još 1999. godine jasno osudili bombardovanje RTS-a, a 2002. godine o tome razgovarali sa predstavnicima NATO. Takođe, imena poginulih u bombardovanju RTS-a nalaze se na jednom od spomenika u Memorijalu novinara u francuskom gradu Baje, o kom brinu i Reporteri bez granica. Zbog svega navedenog, Arno Gujon za izjavu koju ocenjujemo dobija ocenu „neistina“.
Greska!?? Bas sa dolaskom „Proletera Srbija se zarazila sa „Homosima“.Od 45.moral je sveden na nulu.Drugovi se kokali medjusobno ko koga stigne..tajno,,..sada oce sa „ponosom“ javno…
Arno Gujon, mali pederčić kako navode neki naši zemljaci iz Francuske je u Srbiji valjda po homoseksualnoj liniji došao da se priključi vlasti. Kola priča, zasada bez nekih ozbiljnih dokaza, da ga je kao mladi naraštaj iz homićke szene Vučiću preporučio niko drugi nego Makron Emanuele. Imao je Gujon zasluge za jadnu Srbiju -kažu upućeni, pamte se njegova sakupljanja starudija i kojekakvih krpa po Francuskoj i slanja za Kosovo i u Srbiju. Znate ono u stilu „avioni, kamioni, pošiljke milionske vrednosti“. Za Makrona se govori da se dugo seksao sa svojim telohraniteljem Aleksandrom Benalom („Magazin Tabloid“ BG) Kolaju priče i jednog nekada bliskog saradnika AV- kao navodno je AV u svom kabinetu -opet po priči iznetoj u „Magazinu tabloid“, pokušao da ga siluje! Spasio se beghstvom čak u -Holandiju! I taj mali Francuzčić, verovatno biseksualac jer ima i žensko biće uz sebe, neku Srpkinju, je od AV, da ne izneveri svog toplog prijatelja Makrona, prvo bio dobio direktorsko mesto u Kancelariji za dijasporu a sada je na još boljem mestu- na trošak Srbadije može da švrlja svetom kao direktor Kancelarije o javnoj i kulturnoj diplomatiji (Bože dragi kakvo zvučno, posebno za Gujoma skockano radno mesto!) I taj mladoliki tip lupeta nešto o stradanju radnika TV Srbije od NATO bombi. Kada smo već kod „uvoza“ homića iz inostranstva: i Marko Čadež, nemački a verovatno i hrvatski državljanin, sada valjda već i srpski, rastao uz sog oca Zorana Čadeža novinara Novosti redakcije u Frankfurtu, kasnije Vesti, kada je morao da se vrati u BG gde je dobio mesto u Špringeromom Blicu, poveo je i mla+anog sina Marka koji je relativno brzo, pisale su neke opozicione novine, završio u krevetu ondašnjeg nemačkog ambasadora u BG. I bi „nagrađen“ -postao je potparol nemačke ambasade u BG! Kada je ekscelencija morala da se vrati i da nastavi put Moskve, gde je Putin zabranio masovna ulična okupljanja pedera i lezbejki u dolazećih 100 (!) godina, ekselencija nije mogla da sa sobom povede i Marka. Ostade Marko u BG, ali mu odmah pomogoše neki od ministara-homića (nedaj Bože i AV lično?) da Marko preživi bol za ambasadorom. Strpaše ga, bez ijednog radnog dana iskustva u industriji i privredi na mesto šefa Privredne komore Srbije. A da se ne kaže da srpska vlada protežira samo pedere, i lezbejka Ana B. dobi brzo odgovarajuću funkciju da i ona može da vedri, oblači i grmi u Skupštini i deli narodu pridike. I tu se krug zatvara -uz novu parolu „pederi svih zemalja ujedinite se i dođite u Srbiju“ -umesto stare parole dedova ovih danas na vlasti „proleteri svih zemalja ujedinite se“ DOĐOŠE! Eto ko nam sa direktorskih, ministarskih ili poslaničkih mesta, bar za koje znamo ko su i šta su, vode Srbiju. Da pomenem i -„reklamu“ huligana Crvene zvezde u bašti, na dečijem igralištu, na jednoj pomoćnoj zgradi u ul. Nedeljka Gvozdenovića 33 na Bežanijskoj kosi koja, nažalost, nikako da dostige napisani cilj. On glasi:“Nek se deca rađaju, poruka je severa, nećemo da Srbija bude zemlja pedera“. Ali, kako izgleda, dece u Srbiji sve manje, pedera i -narodski napisano pederuša, nažalost, sve više! Možda će za godinu-dve, Gujom postati i minitar u Vladi Srbije, rame uz rame sa drugom „toplom braćom“ u u srpskim ministarstvima pa će još više moći da laprda, ne samo o poginulima na RTS nego ko zna još o čemu!