Republika Srpska Krajina – tri decenije kasnije

autor:Milan Bižić

A istina je da je Srbija danas, tri decenije nakon pada Republike Srpske Krajine, na putu da postane Krajina. Ćutanje više ne sme biti opcija. Poslednji je čas da se srpski narod sabere i vrati na pravi put

U avgustu 2025. godine navršava se tačno 30 godina od pada Republike Srpske Krajine, najzapadnije srpske zemlje. Tada je čitav jedan narod u trenu otrgnut od svojih korena i prognan, raseljen i razbacan na sve strane sveta, daleko od svojih vekovnih ognjišta. Krvlju i znojem natopljena krajiška zemlja ostala je pusta, bez ljudi sa kojima je vekovima bila jedno. Na njoj su ostali duboko usađeni koreni ponosnog krajiškog naroda koji se u vremenu agonije, beznađa i grčevite borbe za golu egzistenciju, nakon te 1995. godine, rasuo po čitavom svetu. Počivaju i počivaće kosti Krajišnika i njihovih potomaka po grobljima na svim kontinentima, daleko od postojbine u kojoj počivaju kosti njihovih predaka. Raspet i namučen, svestan da za njega nema ovozemaljske pravde, prihvatio je krajiški narod svoju gorku sudbinu i uzdignute glave ponosno nosi svoj krst.

Nakon tri decenije, još uvek nema potpunog i jasnog odgovora na pitanja: Zašto je pala Republika Srpska Krajina? Kakva je veza između pada Krajine, događaja koji su se srpskom narodu dešavali kroz istoriju, onoga što mu se dogodilo nakon 1995. godine i onoga što mu se danas dešava? Moja dužnost kao Srbina, Krajišnika, nekada deteta iz kolone, danas univerzitetskog profesora, je da pokušam da odgovorim na ova pitanja. Nemam pravo na ćutanje, zbog predaka čije kosti leže u Jadovnu, a posebno zbog potomaka i budućih generacija koje zaslužuju istinu. Moramo srušiti zid obmane koji nas okružuje i kulu u kojoj boravimo kao zatočenici laži. Bez spoznaje istine o prošlosti, kao narod ne možemo razumeti sadašnjost, ne možemo predvideti budućnost i ne možemo se vratiti na pravi put.

Uzrok vekovnih stradanja srpskog naroda
Da bi se dao jasan i potpun odgovor na postavljena pitanja, mora se sagledati daleko šira slika od samih događaja koji su se odigrali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka. Odmah na početku, otvoreno i direktno – u osnovi svega nalazi se vekovni plan, koji realizuju mračne sile i kneževi ovoga sveta, za potpuno duhovno i biološko uništenje srpskog naroda, a u sklopu konačnog obračuna sa pravoslavljem i ruskim narodom kao njegovim glavnim stubom. Plan podrazumeva da se sve srpske zemlje i srpski narod marginalizuju, odnosno da praktično potpuno nestanu. Deo je vrhovnog projekta – tkanja dugog trajanja koje se odvija po fazama i po prilagodljivoj dinamici. Tkanje treba da rezultira uspostavljanjem jedne svetske vlade i jedne svetske religije na čije čelo treba da se ustoliči lažni mesija, koga kao vrhovnog vladara moraju prihvatiti sve države i svi narodi sveta. Glavna prepreka tome su jake nacionalne države i slobodarski narodi sa visokim stepenom nacionalne i duhovne svesti. To su narodi sa dubokim korenima koji se nipošto neće odreći svog nacionalnog identiteta, suvereniteta, istorije, kulture, tradicije, i što je najvažnije – vere. To su narodi koji, bez obzira na cenu, neće prihvatiti novi orvelovski svet u kome je čovek projektovan kao rob bez lanaca i robot bez emocija, koji živi u virtuelnoj stvarnosti i razmišlja veštačkom inteligencijom. To su narodi koji će se u određenom trenutku pobuniti i ustati, i koji će kao takvi biti videlo i vodilja drugim narodima. Srpski narod je, pored bratskog ruskog naroda, davno identifikovan kao jedan od naroda koji predstavlja najveću pretnju realizaciji globalističko-satanističkih planova. Odatle potiču svi problemi i vekovna stradanja srpskog naroda i srpskih zemalja.

Mnogi će reći da se radi o teoriji zavere. Treba da imaju u vidu da su indoktrinacija širokih narodnih masa i tehnike manipulacije postale toliko sofisticirane da istina nema gotovo nikakve šanse da dopre do svesti običnih ljudi. Odlučujuću ulogu u ovome imaju mejnstrim mediji i savremene informaciono-komunikacione tehnologije koje omogućavaju kolektivno krivljenje svesti kroz efektno širenje lažne slike, kao i nametanje i promociju lažnog sistema vrednosti. Navešću samo čuveni citat Oldusa Haklsija iz 1931. godine: „Uspešna diktatura će ličiti na demokratiju, ali u suštini će biti zatvor bez zidova u kojem zatvorenici neće ni sanjati da pobegnu. To će biti robovlasnički sistem, u kojem će porobljeni obožavati svoje robovanje zbog konzumerizma i zabave.“ Nažalost, značajnu ulogu u ovom procesu ima i obrazovni sistem, koji podstiče mehaničko usvajanje „neospornih istina“, a istovremeno potiskuje istraživački duh, kritičko razmišljanje i kreativnost. Za veoma mali broj ljudi koji znaju šta se zaista dešava iza pozornice, frustrirajuća je činjenica da većina ljudi nije svesna stvarnosti koja ih okružuje. Dakle, vešto razrađenim tehnikama manipulacije, prema principima Tavistok instituta, laž se veoma uspešno i masovno implementira kao istina, dok se istina dehumanizuje i predstavlja kao teorija zavere.

Vojna krajina – granica na sudaru svetova
Vojna krajina je uspostavljena u 16. veku i protezala se od Dalmacije i Like na zapadu, preko Korduna, Banije i Zapadne Slavonije, sve do Tamiškog Banata i Transilvanije na krajnjem istoku. U različitim etapama svog postojanja, Vojna krajina je obuhvatala različite teritorije koje se nalaze na prostoru današnje Hrvatske, Srbije, Mađarske i Rumunije. Prostor Vojne krajine bio je naseljen većinskim srpskim stanovništvom kome je Habzburška, a kasnije Austrougarska monarhija, davala zemljišne posede u zamenu za doživotnu vojnu službu, pre svega u cilju odbrane od otomanske imperije.

Istraživanjem svog porekla došao sam do podataka da su moji preci, sa nekolicinom drugih porodica, naše selo u Lici naselili sredinom 16. veka, što se poklapa sa periodom uspostavljanja Vojne krajine. Moji preci se pojavljuju u prvom zvaničnom popisu stanovništva, koji je 1712. godine organizovala Habzburška monarhija na prostoru Like i Krbave, kada je u selu popisano ukupno oko 270 stanovnika. Nažalost, nisam uspeo da dođem do podatka odakle su moji preci došli u 16. veku u Liku. Veoma je moguće da su došli iz južnih krajeva Srbije, sa prostora Kosova i Metohije ili Crne Gore, a moguće je i da su došli iz okolnih krajeva – iz Dalmacije ili Bosne. Veoma je značajno naglasiti činjenicu da su, uprkos doseljavanju i kolonizaciji između 16. i 18. veka, Srbi na pomenutim prostorima živeli i mnogo vekova pre velikih seoba Srba i formiranja Vojne krajine. Srbi su imali svoje hramove, imanja i kuće na prostoru današnje Hrvatske i pre Kosovskog boja. Postoje pisani tragovi i svedočanstva o prisustvu srpskih plemena (Konavljani, Zahumljani i Neretljani) još u 7. veku, na prostorima od Konavla do ušća reke Cetine. Sve do početka 14. veka, ove oblasti pripadale su srpskoj državi pod vlašću Nemanjića. Crkvenu nadležnost nad pravoslavnim hrišćanima u njima imala je srpska pravoslavna Humska eparhija koju je 1219. godine osnovao Sveti Sava, sa prvobitnim sedištem u manastiru Bogorodice Stonske u blizini Stona na poluostrvu Pelješcu. To je bila najstarija srpska arhijerejska katedra na područjima koja pripadaju današnjoj Hrvatskoj. U prilog navedenim tvrdnjama svedoče i mnogobrojne pravoslavne svetinje koje su, uprkos intenzivnoj kampanji pokrštavanja i pokatoličenja, vekovima delile zajedničku sudbinu i održale srpski narod na prostoru nekadašnje Vojne krajine.

Krajišnike su zvali „graničari“, a bili su veoma poznati po svojim ratničkim veštinama, upornosti i hrabrosti. Vojna krajina je tokom vekova, sve do ukidanja 1881. godine, bila tampon zona, granica na sudaru svetova i nesavladiv bedem odbrane Evrope od otomanske imperije i turskih hordi koje su rušile sve pred sobom. Dok je uštogljena evropska aristokratija u svili i kadifi ispijala čajeve po Bečkim i drugim dvorovima, i čekala vesti o ishodima bitaka i turskih pohoda na Evropu, Krajišnici su krvarili na prvoj liniji odbrane. To je bio uslov da prežive, prehrane svoje porodice i opstanu.

U Vojnoj krajini vladala je stroga disciplina. Osnovni cilj Austrougarske bio je da svaki pojedinac – svaki seljak, bude apsolutno pokoran u vojničkom stroju, bez ikakvog prava na bilo kakvu slobodnu volju i mišljenje. Vojna uprava je nadzirala sve aspekte društvenog života kao što su sklapanje brakova, gradnja kuća, oblik naselja, rad zadruga, itd. Prekršaji su se kažnjavali sa određenim brojem udaraca kandžijom odnosno bičem. Kompletan sistem života u Vojnoj krajini koji je nametala Austrougarska vojna uprava vekovima je bio orijentisan ka tome da srpski krajiški narod odvoji od starih običaja i predanja, i da mu nametne nemački jezik i tradiciju. Uprkos tome, krajiški Srbi su opstali i sačuvali svoju tradiciju, kulturu i veru kroz vekove, a borba za opstanak, hrabrost, iskrenost, snalažljivost, izdržljivost, upornost, poštenje, marljivost, ali i tvrdoglavost, postali su njihova genetska osobina koja se nepogrešivo prenela na sve njihove potomke.

Ustaški genocid nad srpskim narodom u NDH
Nakon uspešno obavljene geopolitičke i istorijske misije, srpski pravoslavni narod na prostoru nekadašnje Vojne krajine postao je velika smetnja, zbog čega je njegovo neutralisanje sa pomenutih prostora postalo dugoročni plan mračnih sila i kneževa ovoga sveta. Prvu fazu plana realizovala je NDH u drugom svetskom ratu, kada je počinjen stravičan genocid nad srpskim narodom. Prababa, koja je početkom drugog svetskog rata ostala udovica sa petoro male dece, pričala mi je kako su ustaše jednog dana u julu 1941. godine došle u naše selo i odvele oko 50 ljudi na „radnu akciju“. Ti ljudi se nikada nisu vratili – zverski su ubijeni i pobacani u jame na Jadovnu pored Gospića. Među njima su bili i moj pradeda Bude koji je tada imao 41 godinu i njegov rođeni brat Pajo star 45 godina. Jedine dve kuće Bižića iz našeg sela su u jednom danu obezglavljene i ostale su bez svojih domaćina, iza kojih su ostale žene sa gomilom nejači i stoke. Satima sam slušao priče o zverstvima i pokoljima ustaša nad nedužnim srpskim narodom iz ličkih sela. Ti prostodušni seljaci bili su krivi samo zato što su Srbi i što neće da se odreknu svetosavlja i pravoslavne vere. Branili su pravoslavlje svojim životima koje su im krvnici oduzimali na najmonstruoznije načine. Slušao sam i kako je pre drugog svetskog rata narod u selu bio religiozan – crkva u centru sela bila je središte svih dešavanja, naročito u vreme seoske slave – Svetog Ilije. U njoj su se obavljala redovna bogosluženja, krštenja, venčanja, osveštavanje slavskih kolača, itd., sve dok je ustaše nisu spalile 1943. godine.

Genocid nad oko milion Srba u NDH i koncentracioni logori Jasenovac, Jadovno, Stara Gradiška, Jastrebarsko, itd., nisu bili proizvod nekolicine usijanih glava koje su izgubile razum i tlo pod nogama, već pažljivo osmišljen plan za sistematsko biološko zatiranje srpskog naroda. Pavelić, Budak, Artuković, Kvaternici, Luburić, Francetić i drugi, bili su samo eksponenti i izvođači radova. Međutim, ključnu ulogu u genocidu imali su njegovi ideolozi i inspiratori koji su hiljadama i hiljadama krvnika koji su ritualno klali, mučili i ubijali decu, trudnice, žene, starce, sveštenike i sve što je srpsko, davali indulgenciju, ulaznicu za čistilište i odlazak u raj.

Komunizam i otrov jugoslovenstva
Nakon prvih ustaških pokolja u NDH 1941. godine, u mnogim mestima širom okupirane Kraljevine Jugoslavije, među postradali i preplašeni narod ulaze pripadnici Komunističke partije Jugoslavije – borci za radnička prava, sa idejom organizovanja antifašističke borbe kroz partizanski pokret otpora. Tako u lička sela dolaze iskusni komunistički borci iz španskog građanskog rata, koji su prestravljenom narodu ponudili organizaciju odbrane od ustaša. Ko u takvoj situaciji ne bi prihvatio pomoć – u pitanju su bili goli životi. Ovi spasioci naroda na taj način u lička sela donose i revolucionarnu ideju komunizma koju, uporedo sa organizovanjem ustanka i odbrane od ustaša, počinju da propagiraju i šire među narodom.

Dakle, ulaskom iskusnih komunističkih operativaca u narod širom Kraljevine Jugoslavije i preuzimanjem uloge organizatora ustanka i antifašističke borbe, za koju je narod svakako bio spreman i na koju je bio primoran, stvorena je dobitna kombinacija za brzo omasovljavanje komunističke ideologije. Upravo to je odlučujuće uticalo na dalji tok istorije čitavog srpskog naroda. Umesto regularne vojske Kraljevine Jugoslavije, koja je bila prinuđena na kapitulaciju pred daleko nadmoćnijim neprijateljem, ulogu narodne vojske postepeno preuzimaju paravojne formacije u vidu partizanskog pokreta, čiji su glavni komandanti bili istaknuti komunisti na čelu sa Hrvatom – drugom Titom. Pored ruskog boljševičkog pokreta, i zapadni saveznici koji se zvanično gnušaju komunizma, a među kojima prednjače Englezi, već 1943. godine tretiraju partizanske formacije kao regularnu narodno-oslobodilačku vojsku i svesrdno je pomažu i naoružavaju. Time je jugoslovenskim komunistima bio otvoren put za potpuno preuzimanje vlasti nakon sloma naci-fašizma. Značajno je naglasiti i činjenicu da je pred sam kraj rata partizanske uniforme preko noći obukao i ogroman broj istih onih ustaša i domobrana koji su učestvovali u genocidu nad Srbima.

Bez želje da ulazim u tumačenje socijalnih i ekonomskih aspekata komunističke ideologije, reći ću ono što je po mom dubokom mišljenju bila sama suština i smisao komunizma toga vremena. Ušima mile i primamljive revolucionarne slobodarske ideje o jednakosti, socijalnoj pravdi, poštovanju radničkih prava i samoupravljanju imale su ogromnu manu – podrazumevale su odvajanje čoveka od Boga i crkve, a u skladu sa Marksovom krilaticom da je religija „opijum za narod“. Odmah nakon preuzimanja vlasti i formiranja druge Jugoslavije 1945. godine, komunisti su počeli sa brutalnim instaliranjem komunističko-titoističke ideologije. Biblijsko stradanje i žrtve srpskog naroda na prostoru NDH nikada nisu dobili pijetet kakav zaslužuju – žrtve su ubijene po drugi put. Srpski narod je, pod idejom bratstva i jedinstva, podlo uveden u novu – komunističko-titoističku Jugoslaviju sa onima koji su ga do juče ubijali. U toj Jugoslaviji, „srpske žrtve“ nazivane su samo „žrtvama“, pritvorno su prećutkivane, umanjivane i nipodaštavane. Citiraću ciničan natpis sa jednog spomenika u Jastrebarskom pored Zagreba – u istoriji čovečanstva jedinstvenom koncentracionom logoru za decu, koji glasi: „468 mladih života djece Kozare, Like, Banije i Korduna svirepo je uništio ustaški teror 1942“. Nije rečeno da su tu „zverski ubijena srpska deca“ već je upotrebljen termin „uništeni životi dece“ i nije rečeno da su ih „zverski ubile ustaše NDH“, već je upotrebljen termin „uništio ustaški teror“. Šta je srpski narod mogao da očekuje od onih koji su sahranjivali Boga, koji su se Boga javno odricali i koji su zahtevali da se Boga odreknu svi oni koji žele da na bilo koji način napreduju u tadašnjem društvenom sistemu? Zašto je ista ona crkva u mom selu koju su spalile ustaše, decenijama posle drugog svetskog rata ostala ruševina u kojoj je držano seno za stoku? Zašto su mnoge crkve spalili upravo komunisti, naročito na prostoru Crne Gore, pri tome svirepo mučeći i ubijajući srpske sveštenike i čestite srpske domaćine? Citiraću zapis iz zbornika radova o jednom ličkom selu koji je štampan 1988. godine, koji glasi: „Praznovjerice i razni vjerski (crkveni) običaji, koji su većinom potjecali još iz pradavnih vremena, bili su brojni sve do NOB-a i revolucije i narod je do njih mnogo držao. Sada se teško može naići i na tragove ovih zaostataka iz pradavne i davne prošlosti. Ovo je u prvom redu rezultat svakodnevnoga političkoga i kulturno-prosvjetnog rada u toku NOB-a.“ Da li je potreban bilo kakav komentar? Jedan kolega sa kojim sam radio pričao mi je da je sedamdesetih-osamdesetih godina, kao direktor razvoja u jednoj velikoj firmi u jednom gradu u centralnoj Srbiji morao radničkom savetu da napiše izjavu sa obrazloženjem zašto se venčao u crkvi – naime, načinio je ogromnu grešku koja je mogla skupo da ga košta. Mislim da nema potrebe da idem dalje. Svako ko je na bilo koji način pominjao srpsko nacionalno pitanje i srpske nacionalne interese bio je proglašavan državnim neprijateljem koji podriva ideju bratstva i jedinstva. Kao takav, postajao je predmet obrade onih najzagriženijih komunista i bezbožnika koji su bili spremni da prolivaju krv i oduzimaju živote, što su masovno i činili, ne razlikujući se previše od ustaša.

U postratno vreme, okosnicu službi bezbednosti činili su mahom neobrazovani ljudi koji su, zahvaljujući ratnim zaslugama, došli u posed ogromne moći i na taj način postali gospodari života i smrti. Najveće zločine počinili su nad srpskim intelektualcima, industrijalcima i domaćinima, mahom na teritoriji Srbije, kod kojih se ideje komunizma, titoizma i jugoslovenstva nisu primale. Kao i u vreme NDH, opet su glavna meta bili oni nepokorni – pravi Srbi. Jedan od udbaških prvaka toga vremena, javno je govorio da je učestvovao u likvidaciji dve hiljade ljudi. Za to vreme, pod uticajem i budnim okom najvećeg sina svih naroda i narodnosti, na nivou najviših organa SFRJ i njenih federalnih jedinica, u ime ideje jugoslovenstva namenski su povlačeni potezi i donošena su kadrovska rešenja sa ciljem slabljenja srpskog nacionalnog korpusa na teritoriji čitave SFRJ. Navešću samo dva flagrantna primera. Na prvom popisu stanovništva u FNRJ 1948. godine, po partijskoj direktivi koja je stigla iz Beograda, u Crnoj Gori su svi morali da se izjasne kao Crnogorci. Tako je „popisano“ 90,67% Crnogoraca i svega 1,78% Srba. Na prethodnom popisu, obavljenom u Kraljevini Jugoslaviji 1931. godine, na kome nije bilo izjašnjavanja o nacionalnosti, popisano je 94,4% stanovništva koje govori srpskim jezikom. Tako je pritvorno pripravljena staza za današnji montenegro-zdaj. Vrhunac je bio donošenje Ustava SFRJ 1974. godine, koji je praktično otvorio vrata za njen kasniji raspad – po zakonu. Ustavom je moć federalne vlasti praktično preneta u ruke federalnih jedinica – republika, koje su dobile znatno šira ovlašćenja. I ne samo to – autonomnim pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji takođe su data izuzetno široka ovlašćenja koja su bila praktično u rangu republika, čime je Srbija postala jedina federalna jedinica koja nije imala punu kontrolu nad svojom teritorijom. Podsećanja radi, ovome je prethodio čuveni „Brionski plenum“ CK SKJ održan 1966. godine, na kome je sa svih državnih i partijskih funkcija perfidno smenjen tadašnji potpredsednik SFRJ i sekretar CK SKJ, najveći Jugosloven među Srbima, najveći komunista među Jugoslovenima, i najveći zagovornik jake federalne države. Na taj način su otvorena vrata za nove nezavisne države na tlu SFRJ, ali i za dugoročnu destabilizaciju i dezintegraciju Srbije. Nastavljen je kontinuitet katastrofalnih poteza na štetu Srbije i srpskog naroda, koji su nažalost dolazili iz njenog glavnog grada – Beograda. Treba li podsećati na ono što je 1918. godine, pod uticajem masonerije kojoj je pripadao, uradio kralj Ujedinitelj? Posle strahovitih stradanja, žrtava i herojske i veličanstvene pobede u prvom svetskom ratu, Srbiju i srpski narod utopio je u Kraljevstvo SHS – kasniju Kraljevinu Jugoslaviju. Ovozemaljskim kneževima smetala je Srbija kao samostalna država na svom putu, pa su srpskom narodu još tada dali prvu dozu otrova zvanog jugoslovenstvo.

Republika Srpska Krajina – formiranje i pad
Dakle, komunizam na ovim prostorima, kao i na prostorima Carske Rusije, implementiran je sa dva glavna prikrivena ideološka cilja. Prvi – da srpski narod odvoji od svetosavlja, pravoslavne vere i srpske pravoslavne crkve kao temelja vekovnog opstanka na svojim ognjištima, i drugi – da obezbedi dodatno vreme i izvrši pripreme za dalju realizaciju plana uništenja srpskog naroda. Nakon što je ova misija ispunjena, 1991. godine dolazi do kulminacije u vidu raspada SFRJ i formiranja druge NDH. Nakon njenih ekspresnih međunarodnih priznanja, stvoreni su uslovi za realizaciju druge faze neutralisanja Srba sa svojih vekovnih prostora. Novouspostavljena nezavisna Hrvatska u tome je imala svesrdnu pomoć NATO saveza, SAD i Nemačke, koji su je naoružavali, obučavali i snabdevali obaveštajnim podacima. Usled bahatog ignorisanja političkih, građanskih i etničkih prava, ukidanja statusa konstitutivnog naroda i svođenja na nacionalnu manjinu, uskraćivanja prava na samoopredeljenje, a najviše usled probuđenog straha od novog genocida, srpski narod se samoorganizuje i podiže na ustanak sa željom da ostane u sastavu krnje Jugoslavije, pri čemu sve nade polaže u Srbiju i njenog predsednika – novopečenog nacionalistu i najvećeg Srbina među komunistima. Među Krajišnicima se pojavila ogromna nada da srpski narod konačno ima prvog srpskog vođu, i da je došlo vreme da Srbi reše svoje nacionalno pitanje. Prvo se formiraju tri srpske autonomne oblasti, SAO Krajina (u čijem sastavu su bile Severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija), SAO Zapadna Slavonija i SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Ove autonomne oblasti se na Svetog Nikolu, 19.12.1991. godine, ujedinjuju i ulaze u Sastav Republike Srpske Krajine sa Kninom kao glavnim gradom.

Postojao je samo jedan problem koji većina Srba u Krajini nije mogla ili nije htela da vidi – vođa sa Gazimestana i svi njegovi kadrovi bili su dojučerašnji istaknuti komunisti, naslednici istih onih Titovih komunista koji su više od 40 godina unazad povlačili katastrofalne poteze na štetu srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa. Nakon 1991. godine, vođa je preko svojih ljudi polako počeo da uspostavlja kontrolu nad političkim i vojnim rukovodstvom Krajine, koje nije imalo previše izbora – opstanak i odbrana Krajine direktno su zavisili od snabdevanja i logistike iz Srbije, odnosno SR Jugoslavije. Kako je proces preuzimanja kontrole iz Beograda odmicao, stanje na terenu u Krajini bilo je sve gore. Za čitavo vreme postojanja Republike Srpske Krajine, glavni problem je bio to što su se na ključnim pozicijama u njenom društveno-političkom i vojno-bezbednosnom sistemu uglavnom nalazili ljudi koji nisu imali adekvatne kvalifikacije i bili su nedorasli veoma komplikovanoj situaciji u kojoj su se nalazili narod i država. Ti ljudi su postavljani uglavnom po ključu partijske pripadnosti i slepe lojalnosti rukovodstvu u Kninu odnosno Beogradu. Paralelno sa rukovodstvima Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, vođa je održavao i vezu sa novopečenim „ocem hrvatske demokracije“ – najvećim Hrvatom među komunistima, kao i sa međunarodnom zajednicom, pre svega SAD i Rusijom. Postoje saznanja da je još 1991. godine tajno pregovarao o podeli Bosne i Hercegovine, što ukazuje na činjenicu da je za njega Krajina najverovatnije bila otpisana još u samom početku.

Poznato je da je postojao plan „Drina“ u kome je do detalja bilo razrađeno zajedničko dejstvo Vojske Jugoslavije, Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske, u slučaju opšte agresije na Republiku Srpsku Krajinu ili Republiku Srpsku. Budući da su geostrateški i strategijski uslovi za totalnu odbranu Republike Srpske Krajine bili izuzetno nepovoljni i da je Srpska vojska Krajine bila višestruko malobrojnija od neprijatelja, političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske Krajine je sve svoje nade polagalo u ovaj zajednički plan i pomoć u slučaju opšteg napada, pre svega od Vojske Jugoslavije. Gotovo nikakve nade nisu polagane u zaštitu od strane mirovnih snaga UNPROFOR-a koje su bile raspoređene na prostoru Republike Srpske Krajine, a koje su od svog dolaska uglavnom radile na štetu srpskog naroda. Prema Vensovom planu i rezoluciji 743 Saveta bezbednosti UN od 1992. godine, koju su prihvatile obe strane, Unprofor je bio dužan da obezbedi mir na čitavoj teritoriji, do konačnog rešenja sukoba mirnim putem. Do 1995. godine, hrvatska strana je rezoluciju 743 prekršila više puta, a najgrublje u septembru 1993. godine napadom na Medački džep u Lici, kada je izvršen stravičan masakr nad više desetina civila. Komandant Unprofora, francuski general Žan Kot, je nakon obilaska tog područja izjavio: „Nisam našao znakova života, ni ljudi ni životinja, u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je potpuno, sistematsko i namerno.“

U kom pravcu se odvijaju stvari bilo je potpuno jasno u maju 1995. godine nakon operacije „Bljesak“, kada je došlo do etničkog čišćenja srpskog naroda sa prostora Zapadne Slavonije. Sa svojih vekovnih ognjišta iz ove tzv. male Raške proterano je više od 15 hiljada Srba. Dok se srpski narod Zapadne Slavonije grčevito borio sa višestruko nadmoćnijim i brojnijim neprijateljem, pomoć nije stizala ni iz Srbije, ni iz Republike Srpske. U julu 1995. godine, u operaciji „Ljeto 95“ padaju dve srpske strateški važne tačke u Republici Srpskoj – Glamoč i Bosansko Grahovo, čime dolazi do presecanja komunikacije Knin – Grahovo – Banja Luka, ugrožava se odbrana Republike Srpske, a od sigurne propasti spašava se 5. korpus Armije BiH u bihaćkoj enklavi. Uzgred, Bihać je morao da bude zauzet odmah na početku rata, jer bi se time značajno rasteretile i Srpska vojska Krajine i Vojska Republike Srpske. Postoje svedočanstva da su srpske jedinice nekoliko puta u toku rata bile na pragu zauzimanja Bihaća, ali su nakon telefonskih poziva sa udaljenih destinacija vraćane na početne položaje. Nažalost, među Srbima su postojali određeni ljudi koji bihaćku enklavu nisu doživljavali kao strateški važan vojni problem koji treba rešiti, već su je doživljavali na potpuno drugačiji – krajnje poražavajući način. Postavlja se pitanje zašto na pomenutim strateški važnim tačkama za odbranu Knina, odnosno Republike Srpske Krajine, nije postavljena i organizovana adekvatna odbrana, pre svega od strane Vojske Republike Srpske u čijoj nadležnosti su se nalazili Glamoč i Grahovo. Postavlja se i pitanje zašto je u to vreme, kada su namere neprijatelja bile potpuno očigledne, glavnina vojske Republike Srpske bila angažovana na zauzimanju strateški manje važnih enklava Srebrenice i Žepe, koje su se nalazile na svega desetak kilometara od granice sa Srbijom. Uporedo sa ovim događajima, dodatni pad morala među borcima i narodom u Krajini probudila su saznanja da pojedini visoki politički i vojni zvaničnici svoje porodice tajno prebacuju u Srbiju. Postalo je potpuno jasno da je Republika Srpska Krajina izdata od svih i ostavljena na milost i nemilost daleko brojnijem i nadmoćnijem neprijatelju potpomognutom NATO savezom, SAD i Nemačkom.

Sveopšta agresija na Republiku Srpsku Krajinu počela je 4. avgusta 1995. godine, napadom hrvatske i NATO avijacije na PVO sisteme i predajnike, čime su presečene radio-relejne veze i čime je onemogućeno delovanje protivvazdušne odbrane Srpske vojske Krajine. Srpski avioni nisu imali adekvatne kapacitete za poletanje pošto je nekoliko meseci ranije, na Aranđelovdan 21.11.1994. godine, NATO avijacija raketirala aerodrom Udbina u Lici, kao i položaje PVO na Petrovoj gori na Kordunu. Od njegovog osnivanja 1949. godine, bio je to prvi veći vazdušni napad NATO saveza u čitavom svetu, u kome je učestvovalo preko 30 aviona. Protivpravno je napadnuta zaštićena zona UN, pod izgovorom da se bombarduje aerodrom Vojske Republike Srpske. Dakle, prve NATO bombe na prostoru bivše SFRJ bačene su na Srbe u Republici Srpskoj Krajini, gde su prvi put zavijale sirene za vazdušnu opasnost od NATO aviona, i gde su pale prve srpske žrtve zločinačkog NATO saveza. Upravo tog Aranđelovdana 1994. godine, najkrvoločnija zver crnog anđela prvi put je izašla iz mraka i otvoreno pokazala svetu svoje pravo lice i svoje mračne namere. Nema nikakve sumnje da je NATO, na čelu sa SAD i Nemačkom, odigrao krovnu ulogu u organizovanju operacije „Oluja“. U pripremi i izvođenju napada na Republiku Srpsku Krajinu, NATO je pored avijacije, koristio i satelite, bespilotne letelice, obaveštajne sisteme, itd. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton je 2005. godine u svojim memoarima napisao da je lično odobrio da američke vojne kompanije pruže pomoć Hrvatskoj. Ta pomoć podrazumevala je prenošenje iskustava iz ratova, obuku u operativnom planiranju i naoružavanju, obuku specijalnih jedinica, kao i obaveštajnu i logističku podršku.

Težište „Oluje“ je pre svega bilo usmereno na napad na civilno stanovništvo Krajine. Izvršeni su masovni artiljerijsko-raketni udari na sve veće gradove – Knin, Benkovac, Obrovac, Gračac, Udbina, Vojnić, Petrinja i Glina. Pored toga, s obzirom da se veliki procenat stanovništva nalazio neposredno iza linija fronta, adekvatna odbrana iziskivala je prethodnu evakuaciju naroda, kako ne bi došlo do velikog broja civilnih žrtava. U svemu tome, došlo je do opšte konfuzije među borcima koji su bili rastrzani između odbrane prve linije fronta i evakuacije svojih porodica. Na samom početku agresije jedinice Srpske vojske Krajine pružile su adekvatan otpor, međutim, usled presecanja veza i prekida lanca komandovanja, došlo je do probijanja linija odbrane na više mesta i ulaska neprijatelja duboko u teritoriju Krajine. U momentu napada, na linijama odbrane Republike Srpske Krajine nalazilo se oko 36 hiljada boraca, a napad na Krajinu izvršilo je oko 150 hiljada pripadnika hrvatskih snaga (od kojih je oko 80 hiljada profesionalnih vojnika), pri čemu treba dodati i jedinice HVO iz Herceg-Bosne sa oko 12 hiljada pripadnika i jedinice 5. korpusa Armije BiH sa oko 15 hiljada pripadnika. Nakon gorke spoznaje celokupne situacije na terenu, rukovodstvo iz Knina naredilo je evakuaciju civilnog stanovništva, što je uzrokovalo potpuno pucanje odbrane Republike Srpske Krajine. Uglavnom, epilog svega bila je kolona sa preko 200 hiljada ljudi prepunih očaja i beznađa, i nestanak srpskog naroda sa prostora Republike Srpske Krajine – u skladu sa onom rečenicom sa sastanka na Brionima: „Mi ovo trebamo riješiti na način da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“ Konačna poruka Srbima da se više ne vraćaju na svoja vekovna ognjišta poslata je poslednjeg dana „Oluje“, kada je hrvatski avion raketirao bespomoćnu kolonu izbeglica kod Bosanskog Petrovca na zapadu Republike Srpske. Tada je ubijeno 10 civila, od čega četvoro dece, a više od 50 civila, među kojima je bilo najviše dece, je teško ranjeno. Da li je najveći hrvatski nacionalista među komunistima znao da Vojska Jugoslavije neće intervenisati? Uzgred rečeno, na čelu Vojske Jugoslavije tada je bio isti onaj general koji je sedam godina kasnije, kao potpredsednik Vlade Srbije zadužen za „bezbednost“, uhapšen zbog špijunaže i odavanja državnih tajni prvom sekretaru ambasade SAD u Beogradu. Ovde treba pomenuti i da je načelnik RDB Srbije od 1991. godine bio čovek za koga je Los Angeles Times 2009. godine objavio da je bio ključni čovek CIA u Beogradu. Treba pomenuti i to da je ministar inostranih poslova Rusije od 1990. do 1996. godine godine bio čovek koji od 2012. godine živu u Majamiju u SAD, koji danas javno i otvoreno istupa protiv ruskih nacionalnih interesa i koji je nedavno od ruskog ministarstva pravde proglašen stranim agentom. Do danas nije razjašnjeno kakva je bila stvarna uloga ovih ljudi, ali i nekolicine drugih, u padu Republike Srpske Krajine.

Padom Krajine žrtve ustaškog genocida u NDH ubijene su po treći put – nad njihovim potomcima izvršen je strahovit zločin i najveće etničko čišćenje u modernoj istoriji Evrope. Vekovni cilj da „Srbi praktično nestanu“ sa prostora Krajine je ostvaren a čitav srpski narod je doživeo nacionalnu tragediju. Krajišnici, ali i čitav srpski narod, nikada nisu dobili odgovor na pitanje zašto Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske nisu intervenisale po predviđenim planovima. Ni oni najzagriženiji srpski nacionalisti, veliki oratori, oličeni u liku vojvode, najvećeg srpskog nacionaliste među komunistima, koji su žarili i palili po Krajini, nisu bili tu onda kada je bilo najpotrebnije. Neki od njih su imali „važnijih poslova“, verovatno ispod palme na obali mora. Nisu bili tu ni mnogi rođeni Krajišnici koji su ušuškani, sa velike udaljenosti, gledali kako im strada otadžbina. Među njima su posebno sramni oni koji su pad Krajine nemo posmatrali iz udobnih fotelja Generalštaba i drugih visokih organa i institucija Vojske Jugoslavije. Njih teško možemo nazvati pravim Krajišnicima. Izvorni autentični Krajišnici su jedino oni koji su Krajinu napustili u koloni. Među njima sam bio i ja, tada dečak od 14 godina, kome je kolona zauvek promenila život, i što je mnogo važnije – pogled na život. Ne postoje rečenice koje mogu da opišu scene koje sam tada video i doživeo. Nijedan scenarista sveta ne može da smisli takve scene – scene koje je život tada režirao. Nažalost, pad Krajine za krajiške Srbe nije se završio samo sa tom kolonom agonije i beznađa, već je na njima ostavio duboke brazde i izazvao nebrojene tužne i tragične životne priče, koje traju do današnjih dana.

Značaj odbrane Republike Srpske Krajine
Napad na Republiku Srpsku Krajinu kao najzapadniju srpsku zemlju, nije bio samo napad na krajiške Srbe, već napad na pravoslavlje i čitav srpski narod koji je morao biti slomljen pre ulaska u obračun sa Rusijom i ruskim narodom. Nažalost, iz nepoznatih razloga, vođa sa Gazimestana nije bio u stanju, ili nije hteo da shvati ove činjenice, i Krajinu je stavio na sto za trgovinu sa onima kojima dogovori i data obećanja ne znače apsolutno ništa. Pretpostavljam da su sve njegove iluzije o mogućem kompromisu sa kneževima ovoga sveta srušene nekoliko meseci nakon pada Krajine, kada je u finišu dramatičnih pregovora na jednom sastanku u Dejtonu državnom sekretaru SAD i njegovom pomoćniku dao prazan list papira da na njemu ispišu uslove za pomirenje sa Srbijom i prestanak pritisaka i ucena. Oni su se nasmejali i vratili mu papir preko stola, uz odgovor (parafrazirano): „gospodine Predsedniče, Vi uopšte ne razumete, nema uslova, potrebno je da stalno i uvek predviđate ono što mi želimo i da to unapred činite, i pre nego što vam tražimo.“ Ne ulazeći u ukupnu ocenu njegove političke biografije, i uz poštovanje lične žrtve koju je na kraju podneo, mislim da je izdaja Republike Srpske Krajine njegovo najmračnije i najsramnije političko delo.

Nažalost, ogromna većina srpskog establišmenta, ali i naroda, nije shvatala činjenicu da se u Republici Srpskoj Krajini brane sve srpske zemlje i čitav srpski narod. Krajina je bila negde tamo daleko i to je bio neki rat sa Hrvatima o kome su ponekad kratko izveštavali pri kraju dnevnika. Još je tragičnija činjenica da većina srpskog naroda ni danas, tri decenije nakon pada Krajine i svega što se desilo nakon toga, ne shvata koliki je značaj imala njena odbrana. Te 1991. godine, Krajina i srpski narod nisu ušli u sukob samo sa Hrvatima, već i sa kneževima ovoga sveta koji su baš tu započeli novi napad na pravoslavlje i operacionalizaciju planova za pokoravanje nepokorenih zemalja sveta. Njihov pohod na srpski narod nastavljen je 1999. godine protivpravnim i zločinačkim bombardovanjem SR Jugoslavije, nakon čega su, uz pomoć novih izvođača radova, ovaj put kosovskih Albanaca, okupirali Kosovo i Metohiju i stvorili lažnu državu Kosovo. To je rezultiralo novim kolonama Srba. Postoje mnogobrojni dokazi da je NATO tokom bombardovanja na prostoru Srbije i Republike Srpske koristio municiju sa osiromašenim uranijumom, kao i brojne indicije i tvrdnje da je tokom bombardovanja počinjen zdravstveni genocid. Nakon toga, usledili su napadi i „instaliranje demokratije“ u Avganistan, Irak, Libiju, Siriju, a danas se nalaze u Ukrajini gde su zaustavljeni u planiranom pohodu na Rusiju. U rusko-ukrajinskom sukobu ogleda se sva perfidnost i lukavost kneževa ovozemaljskih – uspeli su da izazovu sukob i tragično stradanje dva bratska pravoslavna naroda. Svedoci smo i strašnog masakra nad civilnim stanovništvom u pojasu Gaze, koji se neskriveno odvija pred očima celog sveta. Ugrožavanje rodne ravnopravnosti, prava LGBT+ zajednice, prava migranata, prava životinja, ekoloških prava, itd., izazivaju burnu reakciju napredne zapadne civilizacije i njihovih mejnstrim medija, dok im ubijanje nedužne palestinske dece i civila u pojasu Gaze nije signifikantno. Svaki ljudski život je neprikosnoven i ima jednaku vrednost, ali ne i za one koji misle da su ovozemaljski gospodari života i smrti.

Elem, u Republici Srpskoj Krajini kao najzapadnijoj pravoslavnoj zemlji, započeo je rat protiv pravoslavlja i nepokorenih zemalja sveta, koji i danas traje. U veoma teškim uslovima, Republika Srpska Krajina opstala je 5 godina i za toliko odložila realizaciju pomenutih mračnih planova kneževa ovoga sveta. Citiraću izjavu ruske geopolitičarke Anje Filimonove sa jednog skupa u Beogradu: „da smo branili Krajinu, ne bismo dobili Ukrajinu“. Doprinos Krajišnika u borbi protiv svetskog zla je ogroman, a žrtva koju su podneli za odbranu čitavog srpskog naroda i pravoslavlja ne sme biti zaboravljena. Siguran sam da ruski narod nije zaboravio žrtvu srpskog naroda iz devedesetih godina prošlog veka – onda kada je Rusiji vreme za konsolidaciju i jačanje bilo preko potrebno, i da će se Rusija odužiti na pravi način.

Tamo gde ne stanuje Hristos
Ukoliko bilo kojoj ozbiljnijoj državi neko pokuša da otcepi jedno brdo, ta država će ustati i braniće ga svim raspoloživim sredstvima. Ne zbog vrednosti samog brda, već zbog činjenice da je cepanje teritorija lančani proces. Padom Republike Srpske Krajine, započeo je lanac cepanja vekovnih srpskih teritorija koji moramo zaustaviti. Moramo da shvatimo da naš najveći problem nije u našim neprijateljima, već u nama samima. Rešenje problema zahteva da što pre pokrenemo proces unutrašnje katarze, iskreno raščistimo neke stvari kao narod i oslobodimo se teškog tereta koji decenijama nosimo. Moramo se osloboditi komunističko-titoističkog nasleđa i demontirati njegove teške okove koji nas sputavaju da se vratimo na pravi put.

Srpskim narodom i Srbijom konstantno vladaju potomci nekadašnjih komunista koji su sada prekalemljeni još jednim zlom – globalizmom. Kao da ih neka nevidljiva ruka izvlači iz anonimnosti, nepogrešivo spaja, dovodi na vlast i na najvažnija mesta u svim sferama društveno-političkog sistema. Za razliku od prethodnika koji su imali ideologiju (pogubnu za srpski narod) i relativno uređen državni sistem, i koji nisu dozvoljavali strancima da rovare po državi, njihovi naslednici nemaju nikakvu ideologiju, a državni sistem su u potpunosti podredili partijskim interesima i interesima krupnog kapitala. Boja dresa im je nebitna – može biti crvena, žuta, plava, zelena, samo da budu u ekipi ili na klupi za rezerve ekipe koja igra za ovozemaljsko zlato. Njihova nedela, nečinjenja i kukavičluk govore sve o njima. Zašto, ni posle tri pokušaja, u Skupštini Srbije nije izglasana rezolucija o genocidu nad srpskim narodom u NDH? Zašto pojedini ljudi iz srpskog establišmenta, od kojih su neki kasnije postali i ministri u Vladi Srbije, javno relativizuju i smanjuju broj srpskih žrtava u Jasenovcu? Zašto sadašnji srpski Patrijarh javno priča o nekakvoj ljubavi između njega i Zagreba, odnosno Hrvatske? Zašto je najpotresnije delo umetničke književnosti iz vremena drugog svetskog rata – poema „Jama“ koju je 1943. godine, duboko potresen genocidom na srpskim narodom u NDH, napisao niko drugi do jedan Hrvat, 2020. godine izbačena iz srednjoškolskih programa u Srbiji? Zašto borcima iz Republike Srpske Krajine nije priznat ratni staž od strane Republike Srbije – da li su u Krajini branili srpski narod ili neki drugi narod? Zašto nije urađeno ništa na rešavanju imovinskih i stanarskih prava, kao i mnogih drugih problema prognanog naroda iz Republike Srpske Krajine? Zašto je donedavno ambasador Srbije u Hrvatskoj bila osoba koja godinama javno promoviše zločinački NATO savez i istupa protiv srpskih nacionalnih interesa? Zašto je nemušta osoba sa hrvatskim korenima i krajnje upitnom biografijom, za koju narod nikada nije direktno glasao, bila Premijer Srbije u tri mandata, a danas je na mestu Predsednika Narodne skupštine? Zašto je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) odbila zahtev Veritasa da se u njoj održi naučni skup povodom 30 godina od nestanka Republike Srpske Krajine? Zašto se od 2013. godine grubo krši Ustav i ukida državni suverenitet na Kosovu i Metohiji kao neotuđivom delu teritorije Republike Srbije, a srpski narod se ostavlja na milost i nemilost šiptarskim separatistima? Zašto je Srbija sa Albanijom, čija je regularna vojska 1999. godine napadala srpsku vojsku u graničnim pojasevima na Kosovu i Metohiji, ušla u projekat Otvoreni Balkan? Zašto se, u situaciji kada suprotna strana nije ispunila apsolutno ništa, ne ponište svi dosadašnji sporazumi i ne proglasi okupacija Kosova i Metohije, uz zahtev za dalje pregovore isključivo pod okriljem UN? Zašto idemo ka ogromnom nacionalnom poniženju, da nam oni koji su nas 1999. godine bombardovali i ubijali ruše zgradu Generalštaba i na tom mestu zidaju hotel? Zašto nije formiran nacionalni institut za karcinom i zvanično nisu istražene tvrdnje da je tokom NATO bombardovanja Srbije i Republike Srpske počinjen zdravstveni genocid? Zašto zvanično nismo tražili naknadu direktne i indirektne štete od 19 država koje su učestvovale u nelegalnom i protivpravnom NATO bombardovanju? Zašto je Srpska Pravoslavna Crkva priznala autokefalnost makedonske crkve i odrekla se srpskih svetinja ne teritoriji Makedonije – stare Srbije? Zašto Srpska Pravoslavna Crkva godinama ćuti na puzajuću izdaju Kosova i Metohije? Kako objasniti pozivanje i govor Šredera na godišnjicu NATO bombardovanja, tapšanje po ramenu od strane Klintona, angažovanje savetnika Blera, veličanje Murata, i slična, za srpski narod ponižavajuća, servilna podilaženja dželatima. Kako objasniti uvođenje sankcija Belorusiji, čiji je predsednik bio jedini koji je pod NATO bombama došao u Srbiju i podržao srpski narod? Kako objasniti kupovinu NATO aviona tipa „Rafal“ od države koja nas je bombardovala 1999. godine, koja aktivno radi na secesiji Kosova i Metohije, i uz to nam drži lekcije o onim čuvenim „liberte, egalite, fraternite“? Kako objasniti uporno i ponizno traganje za prijateljima među dokazanim neprijateljima? I još 1000 zašto… Da li je opravdanje za sva ova nedela i nečinjenja mudra politika zasnovana na strategiji prilagođavanja i popuštanja? Da li je bilo mudro predati Republiku Srpsku Krajinu? Da li je mudro puzajuće odricanje od Kosova i Metohije? Da li ćemo se i dalje mudro, zarad „ekonomije“, odricati srpskih nacionalnih interesa? Mudri i pametni stratezi u svojoj doktrini zaboravili su samo jednu stvar – onu čuvenu poruku iz Svetog pisma: „Početak mudrosti je strah Gospodnji“? Ne može čovek da se ne zapita: Ako je politika veština mogućeg u zadatim okvirima i okolnostima, kako su uspeli da od nje naprave veštinu nemogućeg, nedopustivog i apsurdnog u svim mogućim okvirima i okolnostima? Da li se odgovor krije u citatu: „tamo gde ne stanuje Hristos, Juda je domaćin“? Da li srpske zemlje, srpski narod, srpske svetinje, životi miliona položeni na oltar za odbranu srpstva kroz vekove, životi kosovskih mučenika, život Spomenka Gostića i životi drugih heroja iz ratova devedesetih, životi heroja sa Košara, život male Milice Rakić i životi drugih žrtava NATO bombardovanja, vrede tih 30 srebrenjaka?

Nažalost, neprekidno soljenje nezaraslih rana srpskog naroda dolazi iz srpskog glavnog grada – Beograda. Zato, srpski narod mora sabrati snagu za trajan raskid sa komunističko-titoističkim nasleđem, kao prvi i osnovni preduslov za izlazak na pravi put. Kada prostor na mestu čuvenog drvoreda „Tito“ na Banjici bude preuređen u neki srpski pravoslavni simbol, i kada na mestu Kuće cveća vidimo pravoslavni hram i spomenik svim srpskim žrtvama iz drugog svetskog rata, imaćemo simboličke dokaze da smo u tome kao narod uspeli.

Republika Srpska Krajina – tri decenije kasnije
Danas, tri decenije nakon pada Republike Srpske Krajine, srpske zemlje i srpski narod nalaze se u veoma teškoj poziciji. Republika Srbija nalazi se u stanju tihe okupacije – na nas više ne kidišu NATO jastrebovi već ambasadori i svetske korporacije – pijavice koje crpe resurse u svim pokorenim zemljama sveta. Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) vezani smo za brod „Evropska Unija“ koji polako tone, a implementacija tog sporazuma od 2013. godine ima poguban uticaj na srpske nacionalne i državne interese. Uništava se domaća privreda i poljoprivreda, a strane korporacije postepeno preuzimaju naše tržište i naše strateške resurse. Degradiraju se svi noseći stubovi države i društva – bezbednosno-odbrambeni sistem, prosvetni sistem, zdravstveni sistem, pravosudni sistem, itd. Ostanak na evropskom putu zahteva priznanje lažne države Kosovo, do koga nas deli još samo jedna tanka nit. Koji deo teritorije je sledeći na meniju za „naše zapadne partnere“? Potpuno su jasni obrisi i konture plana „naših zapadnih prijatelja“ za ukidanje Republike Srpske i stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, po svim parametrima neodržive tvorevine. Da li će i Republika Srpska na sto za trgovinu, zarad ostanka na evropskom putu i „ekonomije“? Puzajući klizimo ka potpunom gubitku nacionalnog i državnog suvereniteta. Vode nas putem koji je suprotan našoj istoriji, kulturi, tradiciji i veri. Belosvetski lešinari sa očima u znaku zelenih novčanica već su premerili i izbušili čitavu Srbiju sa raznim sondama, i planiraju da njenu plodnu zemlju, brda i doline žive prekopaju. Kada „po ekološkim standardima“ izvade ono što hrani njihovog boga, nama i našoj deci će ostati zagađena pustoš.

Tri decenije nakon pada Republike Srpske Krajine, Srbija živi u vremenu utamničenog Ustava, nepoštovanja zakona, suspendovanih institucija, zgažene struke i nauke, obezličenog i ućutkanog čoveka. Živimo u vremenu polupismenih i priučenih premijera, ministara, ambasadora, državnih sekretara, gradonačelnika, predsednika opština, direktora, i drugih funkcionera. Živimo u vremenu lažnih političara, analitičara, eksperata, emisara i titulara. Živimo u vremenu lažnih rodoljuba i nacionalista, evropejaca i građanista, rusofila, humanista i aktivista. Živimo u vremenu fariseja, žreca, žbirova, i drugih lažnih prodavača istine. Živimo u vremenu navijača, kapuljaša, maskiranih batinaša i najamnika bogataša. Živimo u vremenu influensera, jutjubera, tiktokera i gejmera. Živimo u vremenu bratije, kumova, drugova, braće, rođaka, ćerki, sinova, unuka i praunuka. Živimo u vremenu lažnih diploma, doktorata, radnih mesta, biografija, projekata i karijera. Živimo u vremenu kvadrata, kubika i konja, gigabajta i inča, brendiranih autfita i lažne estetike. Živimo u vremenu kocke, klađenja, poker aparata i čekanja rezultata. Živimo u vremenu GMO hrane, hirurški modifikovanih tela, eksperimentisanja sa kloniranjem, genetikom, veštačkom inteligencijom, virtuelnom realnošću, nanotehnologijama, i igranja nauke sa samim principima tvorevine Božije, u cilju rešavanja „globalnih izazova“. Živimo u vremenu belog praha, amfetamina, metamfetamina, ketamina, raznih dopamina i supstanci za instant „dizanje energije“, gašenje realnosti, anesteziju razuma i dostizanje nirvane. Živimo u vremenu otvorenog udara na porodicu, decu, tradiciju, kulturu, istoriju, obrazovanje, veru, crkvu, jezik i pismo. Živimo u vremenu kada se srpski narod, u skoro svim gradovima i opštinama u Srbiji, suočava sa progresivnim biološkim nestajanjem. Prema zvaničnim podacima i analizama kojima raspolažem, u poslednjih 20 godina sve opštine i gradovi u Srbiji, izuzev Beograda, Novog Sada i Čajetine, imaju konstantan pad broja novorođenih. Sve opštine i gradovi, izuzev Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Novog Pazara, Subotice, Stare Pazove, Pančeva i Čajetine, imaju konstantan odliv mladih. Sve opštine i gradovi, izuzev Novog Sada, Novog Pazara i Tutina, imaju smanjenje broja stanovnika između popisa 2011. i 2022. godine. Kakva je budućnost grada ili opštine iz koje godinama odlazi mlado radno i reproduktivno sposobno stanovništvo, i gde se svake godine rađa sve manje dece? Odgovor je jednostavan – to mesto je ušlo u proces progresivnog biološkog nestajanja. Demografski problem je prvi i najveći problem srpskog naroda koji se ne rešava postavljanjem za nadležnog ministra nekog perifernog partijskog aparatčika, iskusnog novinara ili neiskusne „zavetnice“ u pokušaju. Ovaj problem zahteva ozbiljnu i dugoročnu nacionalnu strategiju sa korenitim promenama čitavog sistema, uključujući pre svega ravnomerni regionalni razvoj Republike Srbije – nije Srbija samo Beograd i Novi Sad. Zašto mladi odlaze u ovim diskretnim kolonama? Hoćemo li našu decu viđati samo preko vibera i votsapa?

Dok se iza pozornice odvija ova potpuna degradacija srpskog naroda i srpskih država, nadležni ljudi i medijske trovačnice od dima i ogledala „rade svoj posao“. Kolektivna narodna svest se danonoćno modulira proverenim tehnikama manipulacije, rodoljubivim govorima punim naboja, zapaljivim rodoljubivim pesmama, mahanjem i ogrtanjem zastavama, celivanjem ikona, dubokoumnim analizama „eksperata“ i „analitičara“, hvalospevima o vođi, proglašavanjem lažnih pobeda, itd. – zato što predaja nije opcija.

Kada laž vrišti, jezik činjenica šapuće, ali ga ipak čuju oni koji slušaju istinom. A istina je da je Srbija danas, tri decenije nakon pada Republike Srpske Krajine, na putu da postane Krajina. Ćutanje više ne sme biti opcija. Poslednji je čas da se srpski narod sabere i vrati na pravi put.

Umesto zaključka
Umesto zaključka, završiću sa dve proročke misli Svetog Vladike Nikolaja, koje su davno upućene srpskom narodu:

„Pokajanje je, braćo, buna čoveka protiv sebe samoga. Tu bunu podiže čovek onda kada oseti neprijatelja u sebi samom. Dokle čovek živi u samoobmani, da su svi njegovi neprijatelji van njega, dotle se on ne buni protiv sebe. Ali kada se jednom otvore oči čoveku, i on sagleda lopove i razbojnike unutra u svome domu, tada on zaboravi one, koji mu dom napadaju spolja i upotrebljava svu snagu da izbaci one koji su nepozvano upali i zaseli unutra.“
„Da bi se uredila država prethodno se mora urediti narod. Da bi se uredio narod prethodno se mora urediti porodica. Da bi se uredila porodica, prethodno se mora urediti čovek, svaki pojedinac. Da bi se uredio svaki čovek ponaosob, mora se približiti ognjištu Hristovom, da mu se srce rastopi od ljubavi i razum osvetli Istinom.“
Prof. dr Milan Bižić (1981, Bihać). Potiče iz Like i odrastao je na Plitvičkim Jezerima, gde je završio osnovnu školu „Rade Končar“. Od 1995. živi u Kraljevu, gde je 1999. završio srednju mašinsko-tehničku školu “14 oktobar“. Studije mašinstva na Mašinskom fakultetu u Kraljevu Univerziteta u Kragujevcu upisao je 1999. godine na smeru za Konstrukcije i mašine, gde je u toku studija ostvario prosečnu ocenu 8,95 i diplomirao u junu 2004. Doktorske studije mašinskog inženjerstva upisao je 2009. na Mašinskom fakultetu u Kraljevu Univerziteta u Kragujevcu, gde je u toku studija ostvario prosečnu ocenu 9,80. Na Fakultetu za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu je 2015. izabran u zvanje docenta, a od 2020. do danas je vanredni profesor za užu naučnu oblast Železničko mašinstvo i ispitivanje konstrukcija