Rešeni da prežive – neku uz borbu, neki sa predajom

0
73

Niš, pametni grad. Najavili, još pre Korone, nismo im verovali. Kamere, koje vide mitisere, prepoznaju grimase i čitaju psovke sa usana dok prolazite na trepćuće žuto. Dovoljno da vam već i misli naslute.

Kriminal, očigledan, sveprisutan, prolazi na zeleno. Pametne kamere su to. Znaju i da zažmure kad treba.

Subotom, dok šetate ulicama tražeći slobodu, praveći smislene prekršaje – neko to od gore vidi sve.

Policija, skromna po prirodi, nenametljiva po opredeljenju, uporna u svom odbijanju da se pojavi na licinom mestu, ipak je spomoču toga dakle i bila prisutna. Čitala lica, prepoznavala ljude, pisala prekršaje, starala se. Naredijo mini-star, ratni veteran bez staža, ljubimac policijskih psećih ljubimaca.

Služba, njena nevidljiva ujna, neprimetno čuvala red i poredak pomoću svojih ugovoraca na neodređeno vreme. Bila spremna na sve scenarije, osim onog originalnog, gde se na sceni pojavljuje više hiljada ljudi u krupnom planu.

Sistem, ‘’ti tato, ti bato i ja’’, potom uredno odreagovao i rešio da se po ko zna koji put malo dopuni našim nedobrovoljnim prilozima. Po pet iljadarći. Pet po pet, dvajespet, puta trijes dana… e moj sinko – što bi reko Markonjerov čale. Ali, i nad čeleta ima čale.

Vođa, taj veliki, topli brat, pitomo nas posmatra sa visina socijalističkog lepotana na steroidima. Ruke, sklopljene, meke & vlažne, prosto zrače Zen fazu. Smiren sam i stabilan, kad mogu to ja, moći ćete i vi, narode moj.

Bolest, ne bira. Biće toga još, ali Mi smo spremni, Mi smo jaki, Mi… Možda i najjaĆi u regionu. Ono, tigar na belome faza jaki. Imamo dakle dve faze. Mono, pa potom i naizmenično mono.

Struja, poskupela naravno. Kao i sve ostalo. Naravno. Aj što je skupa, nego što je izgleda baš i neće biti mnogo. To je zato da bi razumeli koliko je zapravo vredna i kako se domaćinskim pristupom možemo nadati dugoj i toploj zimi. Osim ako nas ne poremeti neki neverovatan sneg, čudesno vlažan i preterano težak.

Da Vas podsetimo:  Pa ti sad vidi

Urota, što bi rekli. Večito neki nezadovoljni, nezahvalni, dušeprodani elementi, koji podmeću klečke i udaraju cajpere zahuktaloj unt moćnoj mašini. Onoj, iz pomenutog sistema – tatabataija. Svikloj da radi samo dok nam troši živote. Čiji svaki sledeći apgrejd biva mutantniji i zloćudniji od svog dominantno recesivnog pretka.

Srbija, ta ne baš pametna zemlja.

Ljudi, opet, očigledno rešeni da prežive. Neki uz borbu, neki sa predajom.

Podela, nažalost neizbežna. Po svim šavovima i spojevima. Istorijski kredo ovih prostora i plemena. Da dodamo još koju dok čekamo da sve ovo prođe. Da razbijemo dosadu. I još ponešto. Protiv uroci, valja se.

I valjaće se. Ko preživi, pričaće. I ono, ‘’nikad nije bilo da nekako nije bilo’’. A može i ‘’ma, biće bolje’’. Sami biramo.

I da, ‘’samo sloga Srbina spašava’’. Pa realno… Mislim, irealno.

I pošto ‘’spasa nam nema al’ propasti ipak nećemo’’, onda slobodno ‘’knjige, knjige braćo’’ a ne rijaliti i selfije.

Onda ‘’možda i bidne, al opet ne mora i da znači’’. Dakle ipak, ‘’od nas zavisi’’.

To je. Nema lošo.

 

 

 

 

autor:Ljuba Kostić

https://www.juznevesti.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime