„Mlad, lijep i pametan“ konačno je oterao, valjda u političku prošlost, poslednjeg i najdugovečnijeg od trojice „mladih, lijepih i pametnih“ koji su na vlast u Crnoj Gori, potkraj osamdesetih godina prošlog veka, došli upravo na talasu srpskog nacionalnog samoosvešćenja…
Prva izjava novoizabranog predsednika Crne Gore (CG) nakon izbora svela se na sledeće izričitosti, iako niti jedna od tema nije u domenu nadležnosti predsednika Republike nego Vlade CG:
„Crna Gora snažno, 100 odsto, vodi spoljnu politiku EU i tako će i ostati, što je posebno važno sada, kada je u pitanju agresija na Ukrajinu. Ne postoji niko u Evropi, a u CG očigledno, ko može da podrži invaziju jedne zemlje na drugu suverenu zemlju.“
„Nije realno da se očekuje otpriznavanje (nezavisnosti) Kosova i to je stvar koja je vrlo jasna. Odluka o priznavanju Kosova od strane CG neće biti povučena.“ (Ali, i: „Podržavamo sve što se dogovore Beograd i Priština.“ Kao i: „CG želi da bude dobar sused koji će promovisati dobrosusedske odnose.“)
„Moja prva poseta biće Briselu (a ne Beogradu, prim. C.M). Potpuno je prirodno da će uslediti moja poseta Srbiji nakon poziva predsednika Srbije.“
„CG želi da bude dobar sused koji će promovisati dobrosusedske odnose. Želim najbolje moguće odnose sa Srbijom, kao i drugim susednim državama. Verujem u budućnost svih zemalja Zapadnog Balkana u EU i mislim da CG sigurno može biti prva koja će ući.“
Gde su se tu udenuli odnosi između nekadašnja „dva oka u glavi“?
Samo 12 dana posle proglašenja nezavisnosti CG, 2006. godine, (Koštuničina) Vlada Srbije donela je odluku o priznanju Republike CG, kao i zaključak da se crnogorskim državljanima koji imaju prijavljeno prebivalište u Srbiji, omogući prijem i u državljanstvo Srbije, tj. dvojno državljanstvo. Odlučeno je i da studenti i državljani Crne Gore u Srbiji imaju, kao i do tada, ista prava kao i državljani Srbije.
Bio je to više nego vidljiv znak dobre volje iz Beograda.
Aktuelni Zakon o crnogorskom državljanstvu propisuje da se crnogorsko državljanstvo stiče poreklom, rođenjem na teritoriji CG, prijemom ili po međunarodnim ugovorima i sporazumima.
Ali, CG – uz nesuvislo obrazloženje da je to zato što CG ima veliku dijasporu, a preveliki broj građana i Srbije i CG vodi poreklo, ima poslove i nekretnine u obe zemlje – ne dozvoljava svojim državljanima da imaju dvojno državljanstvo sa Srbijom, osim u slučajevima kada je ono stečeno pre osamostaljenja 2006. godine!?
Istinski razlog za ovakav diskriminatorski potez prema građanima poreklom iz CG kojima žive u Srbiji, crnogorski zvaničnici više i ne skrivaju. Ukoliko bi, kažu, svi ti ljudi glasali na izborima u CG, ishod takvih izbora mogao bi da bude drugačiji od rezultata za koji je glasalo 550.000 ljudi koji zaista žive u CG!
Kad je reč o nekim drugim, povlašćenim građanima i državljanima zemalja Zapadne Evrope, Amerike itd, takođe poreklom iz CG, oni mogu da glasaju (a mogli su da glasaju i na referendumu o osamostaljenju 2006!) u CG, šta više, oni su čak i pozitivno diskriminisani kao „sigurni glasovi“, pa su se neretko organizovali i specijalni besplatni letovi za te povlašćenike, samo da bi se dovukli na glasačka mesta u CG.
Time su, očigledno, ugrožena prava isključivo srpske zajednice, a kolateralna šteta na proteklim predsedničkim izorima bio je nesuđeni predsednički kandidat „Evrope sad“ Milojko Spajić (Milatović pre Milatovića) čija je kandidatura odbijena zbog posedovanja (dvojnog) srpskog državljanstva i prebivališta u Srbiji.
Da ne spominjemo to da postoje hiljade građana drugog reda koji i po tri decenije žive i rade u CG, tamo su zasnovali porodice, a ne mogu da dobiju CG državljanstvo jer je negde „procenjeno“ da će njihov glas ići strankama koje su prosrpski orijentisane.
Ovde se mora podsetiti da je i Zakon o referendumu o nezavisnosti CG, iz 2006, sadržavao diskriminatorske odredbe prema Crnogorcima i Srbima iz CG koji su živeli u Srbiji.
Pravo izjašnjavanja na referendumu gde je opcija „za nezavisnost“ pobedila sa samo 0,5 odsto glasova razlike imali su građani koji su imali biračko pravo u CG. A to su bili samo oni koji su „imali stalni boravak (prebivalište) u CG najmanje 24 meseca od dana održavanja izbora ukoliko se radi o izborima za poslanike, odnosno 12 meseci, kada su u pitanju lokalni izbori“. Tu je famozna Venecijanska komisija zapravo unapred presudila rezultat referenduma stavom koji je protumačen kao „evropsko Sveto pismo“ da bi „broj lica koji bi izmenama ove uredbe bio upisan u birački spisak bio značajan u odnosu na postojeće biračkog telo“!
Neposredno nakon što je, odmah nakon proglašenja nezavisnosti CG, RS priznala svog novog suseda, zvanični Beograd je predložio da dvojno državljanstvo dobiju svi građani dve države koji to žele, bez odricanja od srpskog ili crnogorskog.
Međutim, ondašnji ministar unutrašnjih poslova CG Jusuf Kalamperović je izrazio bojazan da bi njegova zemlja u tom slučaju mogla da ima više od 50 odsto građana sa dvojnim državljanstvom.
I, od tada se nije maklo dalje od početka.
Devetog oktobra 2008. iz Podgorice je saopšteno da je Vlada CG, „usklađeno sa Vladom Makedonije“, jednoglasno odlučila da prizna „nezavisnu suverenu državu Kosovo“ i da sa Prištinom uspostavi pune diplomatske odnose.
Učinjeno je to u trenutku kada je, prema priznanju jednog od potonjih CG premijera Duška Markovića – više od 85 odsto građana Crne Gore bilo protiv priznanja, ali su oni na vlasti, kako su se hvalili, „imali viziju“ i ipak priznali samoproglašenu nezavisnost Kosova!
S obzirom da je i 2017, kada je CG, odlukom Vlade, ulazila u Severnoatlantsku vojnu alijansu, čak i prema NATO-u naklonjenim istraživačima, samo 40 odsto građana CG bilo za to, jasno je da je crnogorski režim i tada „imao viziju“ dirigovanu iz jednog zapadnog centra moći.
Objavljujući odluku Vlade CG da priznaje nezavisnost Kosova ministar inostranih poslova Milan Roćen je rekao da je to u skladu sa Ustavom CG i da očekuje da će se Kosovo razvijati u skladu sa najvišim međunarodnim standardima: „. Ova odluka doneta je u skladu sa Ustavom u nadležnošću Vlade da odlučuje o priznanju drugih država. Odluka Vlade CG polazi od spremnosti Kosova iskazane u skupštinskoj Deklaraciji o nezavisnosti, da u potpunosti implementira obaveze iz sveobuhvatnog plana specijalnog izaslanika UN za rešenje statusa Kosova i da se razvija kao multietničko, demokratsko društvo, da štiti prava svih zajednica i promoviše njihovo učešće u političkom i procesu donošenja odluka. Isto tako, da poštuje Povelju UN, Helsinški završni akt i da sarađuje sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, da razvija dobrosusedske odnose, uključujući prijateljske odnose i saradnju sa Srbijom u cilju pomirenja“.
Drugi deo obrazloženja bio je loš licemerniji:
„Odluka o nezavisnosti Kosova se temelji na zaštiti i promovisanju nacionalnih i državnih interesa CG, na liniji ubrzanja procesa evropskih i evroatlantskih integracija i ključnih prioriteta za razvoj dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje i jačanje stabilnosti i bezbednosti regiona. Kosovo je politička realnost. Pre objavljivanja odluke o priznanju nezavisnosti Kosova lideri opozicionih stranaka su razgovarali sa premijerom Milom Đukanovićem i pokušali da ga ubede da ne čini taj korak, međutim u tome nisu uspeli.“
Kada se dve države međusobno priznaju, one u stvari jedna drugoj priznaju teritorijalni integritet.
Od oktobra 2008. godine, CG de fakto i de jure ne priznaje teritorijalni integritet Srbije. Do 2020. i promene izvršne vlasti u CG, „vađenje“ iz CG išlo je, po pravilu, na račun „diktatora“, Gospodara Crne Gore i Brda.
A šta dalje?
Kada je bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev, 2008, potpisao ukaze o priznanju nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, Gruzija je to ocenila kao „akt aneksije svoje teritorije“.
Ove dve otcepljene oblasti Gruzije, kao nezavisne države, posle su priznali i Nikaragva, Venecuela, Nauru, Vanuatu, Tuvalu, Sirija, ali mnogo pre njih – i bivša Republika Srpska Krajina! Kurioziteta radi, u ukazu o priznanju koji je, u odsustvu predsednika RSK Milana Martića, potpisao predsednik Skupštine RSK, pisalo je da RSK Abhaziju i Južnu Osetiju – „priznaje u njihovim etničkim i istorijskim granicama“.
I Crna Gora je Kosovo priznala u nekakvim njegovim „istorijskim i etničkim granicama“. I, istog trenutka, otpriznala je „nedeljivost teritorije“, odnosno teritorijalni integritet Srbije na 15 odsto njene teritorije.
Teritorijalni integritet je, inače, princip međunarodnog prava prema kome suverene države uživaju pravo na nepovredivost vlastitih granica, odnosno po kome države ne bi trebalo da podržavaju secesionističke pokrete ili promovišu promene granica drugih država. Jednostrana promena granica se smatra činom agresije, a države treba da se uzdržavaju od priznavanja nezavisnosti tako stvorenih državnopravnih entiteta.
Okvirni tzv. nemačko-francusko-američki sporazum za Kosovo koji je, navodno, zvanični Beograd usmeno prihvatio, zasniva se – verovali ili ne – na principu „nepovredivosti granica i poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta“ između Srbije i njene otcepljene pokrajine koju ne priznaje tri četvrtine čovečanstva i ubedljiva većina članica Ujedinjenih nacija!
Samo u nekoliko poslednjih meseci, najviši zvaničnici Srbije, u susretima sa predstavnicima više država (Grčka, Kipar, Ukrajina, Azerbejdžan, Gvineja Bisao, Indija, Gruzija, Maroko…), ponavljali su, zajedno sa svojim inostranim sagovornicima, upravo privrženost „međusobnoj podršci očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta“ naše i tih zemalja, a sve „u skladu sa međunarodnim pravom i aktima Ujedinjenih nacija“.
Podsećanja radi, načelo nepovredivosti granica je zaživelo kao standard u međunarodnom pravu nakon Drugog svetskog rata, radi sprečavanja separatističkih sporova kao povoda za izbijanje novih sukoba.
Međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta, dovedeno je u pitanje krajem 20. veka kada je „kolektivni Zapad“ počeo da ne samo promoviše nego i primenjuje koncept tzv. preventivne humanitarne intervencije, uz izgovor da je dugoročno sprečavanje masovnog, stvarnog ili lažnog, kršenja ljudskih prava važnije od očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta neke države. Uostalom, time je Vašington obrazložio i ispropagirao i jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
Da li je onda suprotno međunarodnom pravu mešanje Crne Gore u unutrašnje stvari suverene Srbije, tim pre što je CG, u međuvremenu, glasala za prijem Kosova (sa sve srpskim kulturno-istorijskim i verskim spomenicima, iako je mitropoliti crnogorsko-primorski egzarh pećkog trona!) u Unesko, pa se još sa Kosovom i međudržavno razgraničavala posred teritorije Republike Srbije?
Da li je protivustavno osmogodišnje ćutanje ovog režima o činjenici da trećina građana CG koji se izjašnjavaju kao Srbi – uz opasku da više od polovine ukupnog stanovništva popisuje srpski kao svoj maternji jezik, dok su čak tri četvrtine vernika i srpske i crnogorske nacionalnosti upravo vernici SPC – ne da nisu konstitutivan narod jer to u „građanskoj CG“ nije ni moguće, nego nemaju prava ni onih nacionalnih manjina koje u CG ne broje više od nekoliko stotina građana?
Ne može se zaboraviti ni to da je upravo vojska Kraljevine Crne Gore, sa himnom kralja Nikole „Onamo, ‘namo, za brda ona“ kao vizijom, u oslobodilačkim balkanskim ratovima, 1912. i 1913, oslobodila veći deo Metohije.
Kao nagrada, Crnoj Gori i Brdima su, (tek) posle balkanskih ratova pripali i Mojkovac, Berane, Bijelo Polje, Rožaje, Pljevlja, Plav, Gusinje, Peć i Đakovica. Za trećinu je tada proširena njena teritorija, pa su tada deo CG postali i Malesija, deo Novopazarskog sandžaka i Metohije do Bijelog Drima, tako da je, prvi put u novom veku, uspostavljena i teritorijalna veza između Crne Gore i Srbije.
Kako onda u praksi (čitaj: diplomatskom reciprocitetu) pomiriti fakat da je, po članu 8 Ustava, „teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva“ sa činjenicom da je CG, danom priznanja Kosova kao nezavisne države, prestala da podržava nedeljivost teritorijalnog integriteta RS?
Tim pre što i Ustav CG, osim što članom 2, određuje da je „nosilac suverenosti građanin koji ima crnogorsko državljanstvo“, već u članu 3 kaže da je „teritorija CG jedinstvena i neotuđiva“!
Što navodi na zaključak da onda, prema tumačenju crnogorske oficijelne politike, teritorija Srbije, ipak, nije nedeljiva i neotuđiva, pa na njenoj teritoriji možete da priznajete nekakve samoproglašene države?
Zato, posle promene vladajuće garniture u Podgorici, međusobni odnosi Srbije i Crne Gore u budućnosti treba da budu lišeni viška emocija. Bilo negativnih, bilo pozitivnih.
Naši međudržavni odnosi zreli su za radikalan restart.
Pa, da se onda racionalno presaberemo, i ovde u Srbiji i tamo u Crnoj Gori, da vidimo šta nam je dalje činiti.
Reciprocitet podrazumeva uzajamnost, uzajamni odnos, protivuslugu, po principu „koliko i kako oni nama, toliko i tako mi njima“. Bilo da je reč uzajamnom davanju ili uskraćivanju nekih prava. Ili obaveza.
U međunarodnim odnosima, spoljnoj politici, reciprocitet je načelo po kome se drugoj državi ne može odrediti određena povlastica bez odgovarajuće povlastice ove države prvoj.
Praktično, diplomatski reciprocitet je onaj vid uzajamnosti koji se zasniva na međunarodnim ugovorima (dvostranim i višestranim) i vladinim deklaracijama.
Da vidimo šta na temu zaštite prava Srba izvan Srbije kaže Ustav Srbije koji, u članu 1, Republiku Srbiju definiše kao „državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“? U članu 13, pak, piše da „RS štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu“, odnosno „razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.“
Na drugoj strani, član 13 Ustava CG veli da, iako je CG „građanska država“, njen službeni jezik se ne zove nekakvim „građanskim“, već nacionalno određenim, crnogorskim. A dalje piše da su „u službenoj upotrebi i srpski, bosanski, albanski i hrvatski jezik“, što sugeriše da su Bošnjaci, Albanci, Hrvati, ali i Srbi, ipak nekakve nacionalne manjine. Iako Srbi čine oko trećine stanovništva, a srpskim jezikom tvrdi da govori više od polovine građana CG!
Ta nedefinisanost statusa srpskog nacionalnog korpusa koji nije konstitutivan, a nije pozitivno diskriminisan ni kao nacionalna manjina, posledica je tendenciozno konstruisane ustavnopravne papazjanije kojom se, dosadašnji režim u CG, jednovremeno „branio“ od sopstvenih građana Srba u CG, ali i državljana CG koji žive Srbiji, a kojih ima više nego u samoj CG.
Ni u Zakonu o izboru odbornika i poslanika CG nigde se ne obrazlaže kako to i zašto CG državljani iz zapadnoevropskih i prekookeanskih zemalja, npr, mogu da glasaju, iako, pored dvojnog državljanstva, imaju i dupla prebivališta, a ljudi rođeni u CG, a koji žive u Srbiji, npr, ne mogu, i nisu mogli ni na referendumu o nezavisnosti, valjda zato što se procenilo da takvi nisu dovoljno „crnogorski orijentisani“!?
A nema ni odgovora na pitanje zašto CG ima sporazume o dvojnom državljanstvu sa mnogim zemljama, a sa Srbijom, kao da je kužna, i dalje nema?
Mnogi su zaboravili da je, na primer, Hrvatska, priznanjem Kosova, dovela u pitanje opstojnost sporazuma o normalizaciji odnosa sa SR Jugoslavijom (čiji pravni kontinuitet nosi Srbija) iz 1996. Slično su učinili i Slovenija i (Severna) Makedonija. A sve te zemlje zajedno, uz pripadajuću im Crnu Goru, time su rašile i pokopale i Badinterov (evropski) kroj iz 1992. prema kome je bivša SFRJ razdružena na (samo) šest novih država, u čemu nije bilo ni „K“ od nekakvog nezavisnog Kosova.
Da li onda ovde ima prostora za praktičnu primenu principa reciprociteta u međudržavnim odnosima RS i CG? Eto, npr, kada bi Cuci, Vasojevići, crnogorski Sandžak ili Malesija sa Tuzima, aproksimativno, proglasili nezavisnost, da li bi recipročno bilo u redu da to Srbija prizna kao „političku realnost“? Pogotovo, ako bi se te ili neke druge, potencijalno otcepljene teritorije današnje CG obavezale da one, recipročno dobroj volji Srbije, ne bi priznale nezavisnost Kosova…?
Nakon parlamentarnih izbora 11. juna, na potezu će biti nova izvršna vlast u CG.
A do tada? Netom izabrani predsednik Jakov Milatović je, sa članovima porodice, proslavio je Vaskrs u hramu Srpske pravoslavne crkve u Podgorici i time „ poslao poruku da neće remetiti poredak pravoslavne crkve na prostoru CG“. Prethodno je ličnim primerom objasnio ko je, šta je, odakle je i za šta je, ističući da je na referendumu 2006, on glasao za nezavisnost, a njegov otac za ostanak CG u državnoj zajednici sa Srbijom.
