Rezime izbora

0
86

Kampanja vlasti je konstantna, tokom cele godine, u svakoj pori naših života, dok druge opcije imaju vrlo ograničene mogućnosti komunikacije sa glasačima. Pored toga, opozicija kao da se obraćala samo svojim istomišljenicima, gotovo zanemarujući prosečnog glasača i pridobijanje druge strane. Samo je potvrđivala već dobijene glasove i ostavljala utisak da priča sa elitom

Utisci su se slegli, kakvi-takvi. Vreme je za lagani rezime…

Treći april dve hiljade dvadeset i druge godine. Noć između subote i nedelje. Plan da se legne pre ponoći, po običaju, slavno je propao. Već je tri, a supruga i ja u mraku i dalje bistrimo politiku. Bukvalno. Razgovaramo o kampanji, očekivanjima, mogućnostima, mogućim problemima tokom sutrašnjeg glasanja. Odjednom, pravim presek i kažem „laku noć“, vreme je za spavanje, rano se ustaje.

Alarm zvoni u pola pet, ali ga ne čujemo. Kao ni sledeća tri. Nekim čudom otvaram oči u pola šest, budim suprugu, skačemo iz kreveta i spremamo se kako bismo svako na svoje biračko mesto stigli do šest. Poželimo jedno drugom, i Srbiji, sreću i s tremom kao u tinejdžera pred kontrolni iz matematike krećemo u kontrolu izbora. Leptirići se komešaju u stomaku, ali je lice maksimalno ozbiljno i spremno na sve izazove.

Stižem u vrtić u kome me već čeka većina drugih kontrolora. Pozdravljamo se, upoznajemo i odmah pravimo prve dogovore, znamo da vreme leti kad se dobro zabavljaš. Čini mi se da imam sreće sa ekipom, jer nema otvoreno problematičnih, sasvim lepo se organizujemo. Dobrovoljno se javljam kao neko ko „lepo piše”, svestan da to verovatno znači upalu mišića šake do kraja dana. Odmah se javljam za članstvo u komisiji koja će ići po kućama onih koji će se javiti do jedanaest sati. Plan mi je da ništa ne prepustim slučaju i da ispratim SVE. Znam da je to fizički nemoguće, ali zanemarujem logiku, pripremajući se za munjevitu reakciju na prvu naznaku nepravilnosti. Stara poslovica kaže, „ako želiš da nešto bude urađeno kako treba…”

Kada smo se okupili (izuzev troje koji se neće pojaviti do kraja dana), otvaramo džakove i kontrolišemo izborni materijal, brojimo listove… Sve je tu. Vrlo brzo je već sedam sati i mi ubacujemo kontrolni listić, puštamo prvog birača i igranka počinje…

Da Vas podsetimo:  Vučić ćе sе opirаti, аli ćе nа krајu uvеsti sаnkciје Rusiјi

Bez velike gužve prolazi prvih pola sata i ja koristim priliku da odem do svog biračkog mesta kako bih obavio svoju građansku dužnost i glasao. Tamo moja supruga već uveliko zaokružuje brojeve u izvodu iz biračkog spiska, vidljivo naoštrena da ulovi svaki eventualni propust ili problem. Ne zadržavam se previše, jer mene moj posao čeka na drugom mestu.

Ubrzo po povratku, odmenjujem koleginicu na spisku i uzimam olovku i lenjir u svoje ruke. Sat i po kasnije, već počinje da tinja lagani bol u leđima, ali se trudim da ga ignorišem. Smenjujemo se na spisku, a ja nastavljam da šetam i pažljivo gledam sve, trudeći se da iskontrolišem sve.

Na mahove se red proteže sve do ulice i retko dobijamo nekoliko minuta za odmor. Veliki broj glasača mi uliva nadu i lako zaboravljam umor. Dan prolazi bez incidenata. Lica i imena se ređaju kao na pokretnoj traci, gotovo kao neka montažna sekvenca Slavka Vorkapića iz jednog od onih klasičnih holivudskih filmova tridesetih godina prošlog veka. Bez ikakvih problema postižemo dogovor o svim pitanjima, bez obaziranja na to ispred koje stranke smo tu.

Bliži se veče i konačno nalazimo prostora da organizujemo komisiju za turu po kućama. Ukupno devetoro prijavljenih, svi u komšiluku. Kako napuštamo jedan po jedan stan, moje raspoloženje splašnjava. Po pravilu su u pitanju stari i onemoćali ljudi, od kojih neki kao da ne znaju ni gde se nalaze, dok drugi sa oduševljenjem pominju aktuelnog presednika i ispraćaju nas sa željama da „lopovi ne dođu na vlast”.

Pred sam suton i supruga i ja uspevamo da otrčimo do kuće, ručamo i na brzinu razmenimo utiske. Vrlo su slični, tako da pri novom rastanku samo ponovo poželimo sreću i vraćamo se „u rovove”. Ulazimo u poslednji sat glasanja i gužve više nema. Poslednjeg glasača ispraćamo tačno u 20:00 i zatvaramo biračko mesto. Počinje najnaporniji deo dana, prebrojavanje.

Da Vas podsetimo:  Srbija sada gleda i u Kosmet i u svet – preko Ukrajine - sve se vidi!

Prema uputstvima prolazimo kroz neiskorišćene, iskorišćene, nevažeće i važeće listiće, pa počinje razvrstavanje. Smenjujemo se na otvaranju savijenih glasova i čitanju zaokruženih brojeva, jer grlo se brzo suši i počinje da grebe. Sam tok razvrstavanja ne odaje ono što saznajemo nakon višestrukog prebrojavanja, vladajuća stranka je ponovo prva, mada ne toliko ubedljivo. Popunjavam zapisnik i prelazimo na drugu glasačku kutiju.

Princip početnog prebrojavanja je isti i konačno počinje razvrstavanje. Meni je ovog puta zapalo da prikupljam listiće najozbiljnijeg kandidata opozicije i jedva stižem da ih ređam na gomilu ispred sebe koliko mi ih brzo dodaju. Opšta atmosfera je prilično vedra, gotovo kao da svi navijamo za mene i gomilicu ispred mene. Ipak, prebrojavanje razbija iluziju. Aktuelni predsednik je opet prvi, mada uz nagoveštaj drugog kruga. Tinja nada da će ostatak Srbije to potvrditi. Pakujemo sav izborni materijal u džakove i spremamo se za odlazak do Gradske izborne komisije, dok veći deo ekipe odlazi kućama.

U zgradi Gradske uprave sledi čekanje i po prvi put tog dana postajem svestan žuljeva na stopalima i bola u kolenima. Trudim se da ne gledam na sat kako ne bih razmišljao o protoku vremena. Trgnemo se pri pomenu broja našeg biračkog mesta i završavamo proceduru predaje materijala.

Nalazim se sa suprugom i krećemo kući. Tri sata je posle ponoći i ja razmišljam samo o tome da ujutru moram na posao, srećan što ću ipak moći ponedeljak da odradim iz dnevne sobe. Dolazim do kreveta i, pre nego što stignem da spustim glavu na jastuk, padam u komatozan san.

Jutro nas dočekuje sa prvim vestima o preliminarnim rezultatima i prvim talasom razočaranja, ali posao odnosi misli na drugu stranu. Tek uveče uspevamo da smireno i racionalno razgovaramo.

Po dobrom starom srpskom običaju naknadne pameti dolazim do nekih zaključaka. Velika izlaznost je bila delom rezultat inata ljudi koji žele promenu, ali delom i maksimalne mobilizacije vladajuće stranke. Varljive gužve pred biračkim mestima bile su često posledica grupnih izlazaka takozvanih kapilarnih i sigurnih glasova. Svaki detalj koji je mogao da donese makar i glas više vlasti nije propušten i iskorišćen je. Zamišljam opsadu tvrđave za koju se spreme merdevine više nego dovoljne da se savladaju zidine samo da bi se naišlo na dubok rov oko njih u koji te merdevine upadaju i postaju beskorisne.

Da Vas podsetimo:  NSPM: Više od 80 odsto anketiranih građana Srbije protiv sankcija Rusiji

Kampanja vlasti je konstantna, tokom cele godine, u svakoj pori naših života, dok druge opcije imaju vrlo ograničene mogućnosti komunikacije sa glasačima. Pored toga, opozicija kao da se obraćala samo svojim istomišljenicima, gotovo zanemarujući prosečnog glasača i pridobijanje druge strane. Samo je potvrđivala već dobijene glasove i ostavljala utisak da priča sa elitom. Neko na društvenim mrežama reče da moramo shvatiti da prosečni glasač u Srbiji nije Nikola Tesla, već Era Ojdanić. Vlast je, međutim, bila vrlo svesna toga i fokusirano i temeljno govorila običnom narodu. Predsednik je plenio poznavanjem toponima po domovini, gađao i pogađao neke osnovne instinkte kod ljudi, diskretno širio strah od gladi i siromaštva, rata i nestabilnosti, uveravao da je on jedini koji sve to može da spreči. Šta vredi sva opoziciona prepiska po Tviteru kada na medijima sa nacionalnim frekvencijama jedino mogu da se čuju i vide hvalospevi vlasti. Imam utisak da je slika i prilika ovoga Saša Ćurčić i njegova viralna najava predsednika. Sveo je borbu između vlasti i opozicije na suprotstavljanje običnog naroda s jedne strane i građanske „elite” sa druge. Skela di Padinjo protiv „kruga dvojke”. Podsmeh koji je prelivao preko ivica njegovih reči je, na žalost, slika onoga što veliki deo (ne želim da prihvatim da je u pitanju većina) glasača širom naše zemlje misli o opoziciji.

Ipak, odbijam da se osećam poraženo i podlegnem defetizmu. Svako putovanje počinje prvim korakom. Da bi se napravio skok potrebno je zakoračiti unazad kako bi se uhvatio zalet. Razmišljaću kako su prethodni bojkotovani izbori bili taj zalet, a da smo sada krenuli napred. Polako, ali sigurno. Samo se nadam da će tamo negde, na cilju, biti nekoga i nečega da nas dočeka i čestita nam.

Srećno, Srbijo…

autor:Željko Vladisavljev

https://www.pancevo.city/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime