Rezolucija o Srebrenici – ima li razloga za brigu?

1
39
Snimak ekrana/Jutjub/AFP News Agency

Iako je za rezoluciju glasalo samo 43 odsto država članica UN, to ne znači da ovaj politički bezvredan papir neće proizvoditi značajne političke i pravne posledice za srpski narod. Otuda, borba tek predstoji

Imajući u vidu donošenje Rezolucije o danu sećanja na tzv. genocid u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN, poznati ruski politički analitičar srednje generacije i predavač na Istorijskom fakultetu Univerziteta Lomonosov Aleksej Piljko (ovde) zaključuje kako se „stiče utisak da dok Rusija rešava svoje pitanje u Ukrajini, Evropska unija pokušava da počisti Zapadni Balkan, jer ne želi ni da ostavi hipotetičku mogućnost da se Rusija vrati u ovaj region“ (ovde).

Takvo gepolitičko tumačenje efekata navdene rezolucije jedino i ima smisla, pošto se radi o aktu koji nema pravno obavezujući karakter. Jer, za razliku od rezolucija Saveta bezbednosti koje su pravno obavezujuće za sve države članice UN, pa i za one države koje se ne slažu sa sadržajem pojedinih rezolucija, rezolucije Generalne skupštine UN, osim u pitanjima finansiranja UN, imaju isključivo politički karakter i ne stvaraju nikakve pravne obaveze za države članice UN. Sledstveno tome, Republika Srbija, ali ni Republika Srpska, nisu ni na koji način međunarodnopravno obavezne da poštuju i primenjuju stavove iz Rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici.

Podeljen svet

U međunarodnopravnoj literaturi se po pravilu sreću teze da preporuke (rezolucije) Generalne skupštine „nisu pravno obavezne, ali imaju veliki politički i moralni značaj“ (ovde). Međutim, postupak donošenja Rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici, uključujući i rezultat glasanja u Generalnoj skupštini UN, ponajbolje pokazuju koliko i ovakvo tumačenje efekata (politički i moralni) rezolucija Generalne skupštine uveliko pripada istoriji međunarodnih odnosa, jer mu se ne može pronaći opravdanje u novom načinu rada Generalne skupštine.

Kakav politički i moralni autoritet može imati rezolucija za koju je glasalo samo 43 odsto država članica UN, odnosno 84 države koje predstavljaju tek jednu trećinu ukupne svetske populacije. Drugačije rečeno, može li imati ikakav politički i moralni autoritet rezolucija koju nije podržalo čak 107 država članica UN (ovde, ovde). Pritom, da bi bila doneta ova rezolucija, državama kolektivnog Zapada, kao njenim glavnim predlagačima i zagovornicima, nisu bile dovoljne političke pretnje i finansijske ucene prema malim državama članicama UN o kojima su ovih dana svedočili brojni svetski zvaničnici, nego su morali da izmene i ustaljenu praksu odlučivanja u Generalnoj skupštini. Umesto da se o rezoluciji odlučuje konsenzusom ili dvotrećinskom većinom (ovde), predlagači rezolucije su se preglasavanjem u pitanjima procedure izborili da se ovog puta odlučuje većinom glasova prisutnih delegacija država članica. Tako su sami predlagači Rezolucije o Srebrenici na posredan način degradirali svoju rezoluciju, jer se prema čl. 18. Povelje UN prostom većinom ne može odlučivati u „važnim pitanjima“ (ovde).

Tako se celokupan postupak donošenja Rezolucije o Srebrenici razlikovao od načina donošenja, primera radi, Rezolucije o genocidu u Ruandi. Tada je nacrt rezolucije uoči razmatranja u Generalnoj skupštini bio usaglašen unutar zemlje, a zatim i u regionalnoj grupi – Afričkoj uniji. Ovog puta, kako je u raspravi primetio predstavnik Rusije u UN Vasilij Nebenzja, „nismo videli bilo kakav pokušaj da se dogovore zajednički pristupi“, već je, umesto toga, „pomenuta ’grupa prijatelja‘ pripremila i iznela na razmatranje nacrt kao gotov proizvod po principu ‘uzmi ili ostavi’, prikrivajući se sa nekoliko rundi formalnih konsultacija“ .

Da Vas podsetimo:  Drugosrbijanci nisu Srbi, oni su neki drugi narod

Usvajanje Rezolucije o Srebrenici pokazalo je, rečju ovog ruskog diplomate, „koliko je podeljena svetska zajednica i oko Srebrenice i oko navdenih odluka“ (Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, koje se odnose na ratne događaje u Srebrenici početkom jula 1995. godine), pa iz tog razloga ova rezolucija ne može ni imati bilo kakav univerzalni politički i moralni autoritet .

Rezultat glasanja u Generalnoj skupštini UN povodom rezolucije o Srebrenici (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/AFP News Agency)

Kada je u pitanju odnos država članica UN prema zločinu genocida, Rezolucija o danu sećanja na tzv. genocid u Srebrenici će, kako primećuje Nebenzja, kao svojevrsna „Pandorina kutija“, „ukinuti postojeći status kvo“ (ovde), koji je dostignut 2015. godine jednoglasnim usvajanjem Rezolucije Generalne skupštine 69/323 o proglašenju 9. decembra za Međunarodni dan svih genocida (ovde). Istovremeno, predstavnik Rusije u UN je u danu glasanja za Rezoluciju o Srebrenici podsetio njene predlagače i sponzore „da odluke Generalne skupštine UN o genocidu i drugim zločinima nacističke Nemačke protiv naroda Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata 1941-1945. nisu bile usvojene“, a da su „ti zločini nacističkog režima odneli živote 27 miliona sovjetskih građana“ (ovde).

Jednom rečju, od donošenja Rezolucije o Srebrenici na nivou UN ne postoji više jedinstven odnos prema zločinu genocida. Zahvaljujući inicijatorima i sponzorima Rezolucije o Srebrenici, od sada će se prilikom kvalifikovanja zločina genocida svaka država i blok država (V. Nebenzja ističe kako je Rezolucija o Srebrenici usvojena od strane „dobro znane grupe koja glasa po blokovskoj disciplini“) rukovoditi partikularnim političkim, umesto univerzalnim međunarodnopravnim kriterijumima, koji su bili izraz političkog konsenzusa članica svetske zajednice, na temelju kojeg je 1948. godine i doneta Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Tako su zapadni globalisti, u težnji da očuvaju hegemoniju svoje pseudoimperije na zalasku, doveli u pitanje još jedan važan međunarodni krivični institut nastao u okviru posleratnog jaltsko-potsdamskog poretka.

Suverenisti bi zbog toga trebalo ponajmanje da žale. Ishod glasanja o Rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN pokazao je da zapadni globalisti danas više ne mogu da čine ono što su mogli 90-ih godina prošlog veka – da međunarodnopravne institute koji su u vreme Hladnog rata formirani na ugovornoj osnovi, saglasnošću volja suverenih država, reinterpretiraju i rekonfigurišu u nadnacionalna „međunarodna pravila“, kao instrument političke, vojne, ekonomske i kulturne globalne prevlasti zapadne pseudoimperije.

Borba tek predstoji

Ako u svetskim okvirima Rezolucija o Srebrenici Generalne skupštine UN ne može da prozivede bilo kakve pravne posledice, onakve kakve je u eri unipolarnosti proizvodila protivpravna Rezolucija Saveta bezbednosti br. 808 od 22. februara 1993. godine, kojom je osnovan Haški tribunal, jer Zapad više nije kadar da svima nameće akte koji su plod „gole sile“, to još uvek ne znači da Rezolucija o Srebrenici neće proizvoditi političke i pravne posledice u onom delu sveta koji se nalazi pod vlašću zapadnih globalističkih „elita“.

Imajući upravo to u vidu, Slobodan Antonić s pravom upozorava da „posle Rezolucije o Srebrenici u UN malo je sumnje da naši ’evropski partneri‘ neće pojačati pritisak na Srbiju kako bismo konačno i mi priznali ‘genocid’ u Srebrenici“. Jer, „za ovu rezoluciju glasale su sve velike zemlje EU – Nemačka, Francuska, Španija i Italija, kao i sve srednje države EU – Švedska, Poljska, Rumunija, Irska, Finska i Portugalija“, pa čak „i Španija i Rumunija koje ne priznaju Kosovo“. Usvajanjem Rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici je, prema Antonićevoj oceni, „dugogodišnje stremljenje naših zapadnih prijatelja da u Srbiji svaka izjava n-b-g-u-s (nije bilo genocida u Srebrenici) postane krivično delo ušlo u svoju završnu fazu“. Stoga nam u Srbiji u narednom periodu, po Antoniću, na unutrašnjepolitičkom planu „predstoji velika i teška borba s onima koji bi da nas ubede ’da lepo priznamo genocid‘“. Zbog svega toga se, upozorava on, ne možemo praviti da se u četvrtak u UN „ništa važno nije desilo“ (ovde).

Da Vas podsetimo:  Ko je, zapravo, bila Sveta Petka

Zbog geopolitičke pozicije u kojoj se srpski narod našao nakon što je usamljen pružio vojni otpor zapadnim globalistima na vrhuncu njihove moći 90-ih godina prošlog veka, danas se kao narod nalazimo u poziciji da jedan u globalnim okvirima pravno i politički bezvredan papir može još uvek u srpskim državama proizvesti ne samo političke, već i ozbiljne pravne posledice. Potpisnik ovih redova je uoči glasanja o Rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN upozorio da se to može učiniti posredstvom akata koji regulišu pristupne pregovore Bosne i Hercegovine i Srbije Evropskoj uniji (ovde).

Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Sledstveno tome, na isti način na koji je prošlogodišnji Francusko-nemački plan o normalizaciji odnosa sa tzv. Kosovom i njegov Ohridski aneks uključen u Poglavlje 35 pristupnih pregovora Srbije i EU, tako i primena pravno neobavezujuće Rezolucije o Srebrenici može postati obaveza za Republiku Srbiju njenim uključivanjem u Poglavlje 22 koje se tiče regionalne saradnje. A regionalna saradnja, prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (ovde), ključna je obaveza Srbije u političkom dijalogu sa Evropskom unijom u procesu pridruživanja, koja uključuje i ispunjavanje međunarodnih obaveza koje se odnose na Haški tribunal (čl. 4, 6, 10).

Nebrojeno puta se pokazalo da proces pridruživanja Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, kolektivni Zapad koristi kao najefikasniji instrument ucene i očuvanja nekolonijalnog poretka na srpskom nacionalnom prostoru, koji je tokom 90-ih godina prošlog veka uspostavljen pomoću NATO agresija (1995. na RS i 1999. na SRJ) i „narandžastih revolucija“ i partijskih pučeva u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Srbiji.

EU kao Empire Lite

Kako su se evrointegracije do sada pokazle kao najefikasnije sredstvo za onemogućavanje srpskih integracija (ovde), ne treba ni najmanje sumnjati u spremnost Zapada da kroz proces pridruživanja Evropskoj uniji BiH i Srbije implementira u njihove pravne sisteme Rezoluciju o tzv. genocidu Srebrenici. To bi za posledicu imalo ne samo formiranje u svesti mladih srpskih naraštaja kolektivne stigme genocidnosti i oktroisane istorijske predstave o ratovima iz 90-ih godina, već i stvaranje pravnih pretpostavki za radikalno preispitivanje dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske (prekompoziciju BiH, u ime tzv. funkcionalnosti, iz dejtonske realne unije u regionalnu državu višenacionalno bezličnih regiona, te konačnu izgradnju posebnih političkih nacija u BiH, Srbiji i Crnoj Gori – bosanske, srbijanske i crnogorske).

Da Vas podsetimo:  Od štrajka glađu do Vučićevog kanabeta - prilog za političku biografiju Andrije Mandića

Za proces izgradnje takvih novih političkih nacija od posebne je važnosti pružanje krivičnopravne zaštite onim „vrednostima“ i „istinama“ koje kolektivni Zapad koristi kao instrument za razbijanje istorijskih nacija i njihovih tradicionalnih vrednosti. Takva je, u srpskom slučaju, oktorisana „istina“ o srebreničkom genocidu nad lokalnim bosanskohercegovačkim muslimanima. S tim u vezi, u vrlo instruktivnom tekstu Goran Đorđević i Strahinja Davidov primećuju kako „ljudska prava i samoodređenje ne dopuštaju dugu okupaciju neuspešnih država i zona“, pa stoga Zapad teži da uspostavi ono što Majkl Ignjatijev naziva Empire Lite – hegemonistički centar bez kolonija, odnosno globalnu sferu uticaja bez odgovornosti za neposredno administriranje i rizike dnevne politike. Uspeh ovog koncepta direktno zavisi od uspešnosti „novog oblika tutorstva pod nazivom izgradnja nacija“, koja podrazumeva formiranje novih lokalnih „elita“, a u okviru tog procesa i implementaciju i krivičnopravnu zaštitu „vrednosti“ i „istina“ koje obezbeđuju na lokalnom prostoru soft hegemoniju Empire Lite (ovde).

Pošto Rezolucija Generalne skupštine UN o tzv. genocidu u Srebrenici može naknadno steći politički i pravni značaj samo u okviru ucenjivačkog mehanizma evrointegracija, Srbija i Republika Srpska se mogu zaštititi od negativnih posledica ove rezolucije samo napuštanjem sadašnjeg zvaničnog kursa evrointegracija. Pritom, Republika Srpska ne može to učiniti u okviru BiH pre Srbije, a da vitalno ne ugrozi svoje interese.

Radi anuliranja potencijalnih negativnih političkih posledica Rezolucije o Srebrenici, a pre svega kao jasna poruka svetu da se Srbija i srpski narod u celini ne mire sa stavovima iznetim u ovoj rezoluciji, Vlada Srbije bi morala u najkraćem roku da uputi diplomatske note svim državama sa informacijom da je rezolucija za Srbiju pravno neobavezujuća, te da počiva na pogrešnoj kvalifikaciji činjenica. Pošto od prošlog četvrtka više ne postoji zajednički stav država sveta u odnosu na zločin genocida, Srbija bi morala u najkraćem roku da donese Rezoluciju Narodne skupštine o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, te da i krivičnopravno zaštiti sećanje na žrtve genocida u NDH.

Kako je donošenje ove rezolucije još jednom pokazalo svu štetnost politički motivisanih odluka Haškog tribunala, na šta je naročito ukazao predstavnik Rusije u UN u svom istupanju (ovde), Srbija bi u cilju emancipacije iz nekolonijalne pozicije u kojoj se našla nakon 2000. godine morala da u konsultacijama sa Rusijom, makar i naknadno, zajednički zvanično odbaci kao pravno ništave sve odluke ovog tribunala, pa i one u kojima su ratni zločini nad muslimanima u Srebrenici u leto 1995. godine kvalifikovani kao genocid.

Rezultat glasanja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Njujork, 23. maj 2024. (Foto: Reuters/Eduardo Munoz)

Pošto je osnivanje Haškog tribunala imalo za cilj da na srpskom primeru pošalje poruku drugim državama da u eri unipolarnosti jedino vojska zapadne pseudoimperije – NATO pakt – zadržava pravo na vođenje rata, dok korišćenje ovog prava, kao klasičnog izraza spoljne suvrenosti države, u slučaju drugih država postaje krivično delo, naknadno zvanično odbacivanje svih odluka Haškog tribunala kao pravno ništavih posebno je značajno iz ugla zaštite prava Rusije da vojno interveniše u bivšoj sovjetskoj republici Ukrajini.

autor:Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/AFP News Agency

1 KOMENTAR

  1. Bezprijekorno tačno i jasno !
    Ipak naš najveći problem jeste VELEIZDAJA I VELEIZDAJNICI koji pravno formalno predstavljaju Drzavu Srbiju od “ petooktobarskog puča “ , do dana današnjeg !!! Kada riješimo taj, najveći problem , sve će doći na svoje mjesto “ pod normalno “ !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime