Nema nijedne dnevne novine, uključujući Politiku i Danas, koje nisu oglasile početak nove sezone „Velikog brata“, rijaliti programa koji će biti prikazivan na dva televizijska kanala B92 i Prvoj. Ovo je još jedan u nizu ovakvih programa koji preplavljuju našu javnost kao dokaz više da je rijaliti pošast apsolutno prevladala ne samo u medijskom prostoru.
Mogu se čuti ocene da su oni pravo ogledalo naše sve jadnije stvarnosti i da svako ko dovodi u pitanje ovakvo mišljenje želi da ga razbije, jer ne može da se suoči sa realnom slikom našeg življenja. Međutim, to ogledalo je posledica surove ideološke i medijske manipulacije kojoj smo svakodnevno izloženi.
Jedan od glavnih argumenata zagovornika ovih programa je tvrdnja da to narod voli i traži da gleda, što je takođe deo medijske obmane i konstrukcije. Jer narod voli da gleda ono što mu se neprestano servira i što dobija najveću medijsku pažnju, a to se upravo čini sa rijaliti programima.
Dovoljno je samo prelistati našu štampu i videti ko je od tzv. rijaliti zvezda na naslovnim stranicama i koliko medijskog prostora oni dobijaju. To nije samo pet minuta izgledne slave za svakog čoveka, o čemu je govorio Endi Vorhol. Pozivanje na stav da svako ima priliku da promeni kanal po svojoj volji može imati smisla samo ako ta slobodna volja i prava mogućnost izbora zaista i postoje. Očigledno je da bespoštedna borba za što veću gledanost i rejting postaju neupitne odrednice u funkcionisanju i programskom profilisanju naših medija.
Ivan Klajn, naš znameniti filolog, sa puno prava se zapitao da li postoje razna regulatorna tela koja navodno treba da vode nadzor nad televizijama, radio-stanicama i onlajn medijima, ali se njihov uticaj ne vidi ni na polju kulture (bolno pitanje rijalitija), a kamoli u jeziku. Zašto se onda izdvajaju sredstva poreskih obveznika za funkcionisanje regulatornih tela ako ona nemaju nikakvu realnu moć da učestvuju u oblikovanju prihvatljivog i na određenom sistemu moralnih vrednosti zasnovanom kulturnom obrascu.
Dominacija profita kao osnovne vrednosti u medijskoj sferi nije posledica samo komercijalne uslovljenosti, već ona proizlazi i iz prevlasti određenog političkog obrasca koji je odavno srastao sa estradom, a sada postaje i deo sveobuhvatnog procesa pretvaranja našeg političkog života u veliki rijaliti program. U to smo se mogli uveriti toliko puta gledajući prenose zasedanja Narodne skupštine, svakodnevne konferencije za štampu premijera Srbije ili snimke sa društvenih mreža, gde se političari pojavljuju kao starlete ili estradne zvezde.
Neki političari su se okušali i kao učesnici ovih opskurnih rijaliti programa. Na taj način oni su dali neku vrstu prećutnog legitimiteta beskrupuloznom prostaštvu, banalnosti, ogoljenom primitivizmu, nasilju i poništavanju svih moralnih vrednosti. I nije uključivanje političara u ovu kaljugu prisutno samo kod nas jer je televizijski format rijalitija preuzet pretežno iz SAD. Uloga selebritija je prisutna ovih dana na početku preliminarnih izbora za nominaciju stranačkih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima u Americi.
Voditelj rijaliti programa i biznismen Donald Tramp vodi svoju kampanju kao klasičan primer rijaliti programa i do sada je dobio podršku 24 odsto republikanskih glasača iako njegovi politički nastupi više liče na cirkuske predstave, a on se trudi da što više podiđe najprizemnijim interesima i predrasudama republikanskog biračkog tela.
Ne treba praviti posebne analize medija da bi se došlo do jednostavnog zaključka o stvarnoj svrsi ovih programa. Ona je sadržana u rečima jedne od učesnica rijalitija. Imam samo tri prohteva – da jedem, spavam i trošim pare. U ovom iskazu se može prepoznati naličje diktata sveopšte i surove komercijalizacije koja prožima sve tokove našeg života. Kao da se ostvaruje stara ideja o kovanju novog čoveka, a jasno je da su rijaliti programi onaj kalup za formiranje beslovesne mase, koja zadovoljava samo gole egzistencijalne interese, uz sve otvoreniju brutalizaciju i glorifikaciju prostakluka i najprizemnijih strasti.
Zanimljivo je da je jedan od glavnih promotera ovih televizijskih programa Željko Mitrović izjavio da su političari nepoželjni u novom serijalu „Farme“. „Nećemo političare u `Farmi`. Rijaliti ne treba da se politizuje, već da se vrati u normalne porodične okvire. Neki rijaliti su otišli u erotizaciju, neki u politizaciju, a mi to nećemo. Mi biramo sredinu, ali bez političara. Nismo zvali nijednog političara u `Farmu`, niti hoćemo. I za novu sezonu nije se nudio političar.“
Koliko je devalvirana profesija političara u našem društvu, govori i činjenica da ih čak ni Željko Mitrović ne želi da ih angažuje u svojim rijaliti programima. To je sasvim očekivano jer je naša politička scena u mnogim elementima prevazišla „Farmu“ i „Velikog brata“.
Apolitični vlasnik najrežimskije televizije (inače konkurencija je veoma velika i oštra) preporučuje nam „Farmu“ kao deo obrazovnog programa namenjenog za negovanje porodičnih vrednosti. Paradoks je tim veći što je on velikim delom u pravu jer se u rijaliti programima nude i oblikuju uzori i idoli koje treba da slede nove generacije.
Psiholog Marina Bunčić uzroke za sve rasporostranjenije i učestalije vršnjačko nasilje vidi u tome što deca danas „usvajaju model ponašanja prema kojem sve mogu da dobiju nasiljem i tučom“. A nasilje i tuča su svakodnevno prisutni u nekom od rijaliti programa jer to donosi najveću gledanost i popularnost. Nekoliko stotina dece je satima na tropskoj vrućini čekalo u redu za audiciju za učešće u zvezdicama „Granda“, a za „Velikog brata“ se prijavilo više hiljada potencijalnih učesnika.
Interesantno je pogledati rezultate istraživanja strukture gledalaca rijaliti programa. Postoji jasna konstanta da što su haos i nasilje veći, to gledanost ovih programa raste.
Bez obzira na to što se „Farma“ odvija u seoskom ambijentu, ona je zadobila veću pažnju publike iz Beograda nego sa sela. U istraživanjima se navodi da, iako se uveče gledanost smanjuje, mnogo više ljudi iz Beograda sedi ispred malih ekrana prateći „Farmu“ u odnosu na druge delove Srbije.
Ovi podaci nas upozoravaju da sagledamo u kolikoj meri je uništen sistem vrednosti koji je i oblikovao poseban civilizacijski duh i način funkcionisanja i razvoja našeg glavnog grada. On je razaran već dugo vremena, a rijaliti programi dolaze samo kao završni čin drame u kojoj nismo samo nemi posmatrači, već u njoj makar i nevoljno učestvujemo. Mnogi se pitaju šta je sledeće što može podići gledanost, a samim tim i uvećati profit televizijskih kanala koji emituju ovu vrstu programa.
Da li će to biti borba čoveka i krokodila, ili će biti organizovane klasične gladijatorske borbe, još je neizvesno, ali u osnovi ovih emisija je da pomeraju granice u ispoljavanju nasilja i brutalnosti, ali i u najprizemnijem ponižavanju ljudi. Igor Mandić je svojevremeno rekao: „Jadno je društvo u kojem rokeri filozofiraju, a filozofi ćute.“ To danas izgleda kao nedostižni ideal jer se sada pomno prate najprizemnije izjave opskurnijih zvezda rijalitija, a filozofi kao da više i ne postoje, niti je iko spreman da čuje njihov glas.
Marinko Vučinić
NSPM
