Rudarstvo treba da zadovolji javni interes a ne profit
Rudarenje litijuma u Srbiji – da ili ne bila je tema Okruglog stola koji je organizovao Srpski spoljnopolitički krug u prostorijama beogradskog ogranka Zdrave Srbije. Uvodno predavanje održao je prorektor Beogradskog univerziteta prof. Ristić, jedan od najvećih stručnjaka u regionu za pitanja zaštite životne sredine koji je detaljno analizirao činjenice koje ukazuju na ozbiljne ekosistemske poremećaje i degradaciju životne sredine ukoliko bi došlo do realizacije projekta Jadar i sličnih rudarskih projekata u Srbiji.
Glavne problemske tačke projekta Jadar
Kada je SANU organizovala naučnu konferenciju 2021. pod nazivom Projekat Jadar – šta je poznato?, kompanija Rio Tinto je imala priliku da iznese svoju viziju projekta, kao i oni koji su smatrali da to ne donosi niakvu suštinsku korist ali da nanosi štetu javnom zdravlju. Prof. Ristić je istakao: „Ja sam bio jedan od onih koji su bili protiv tog projekta na osnovu materijala koji je zvanično predstavila kompanija Rio Tinto.“ Prema Fizibiliti studiji (Studiju opravdanosti) bilo je predviđeno korišćenje 1100 tona koncentrovane sumporne kiseline na dnevnom nivou. U početku bi bilo obuhvaćeno 540 hektara zemljišta, da bi u kasnijim proširivanjima rudnika i eksploatacionih polja, obuhvat bio nekoliko hiljada hektara zemljišta i perspektivno raseljavanje nekoliko hiljada ljudi.
U Prostornom planu Srbije taj kraj je označen kao prvorazredna turistička destinacija Podrinje – Jadar na kojoj, prema studiji Biološkog fakulteta u Beogradu, egzistira oko 450 vrsta biljaka i životinja, od čega 140 zaštićenih i strogozaštićenih vrsta, te bi realizacijom tog projekta, kako je i navedeno u studiji, bila ugrožena mreža života. „Najbanalnija logika govori da, ako nema mesta za bube i pacove sigurno nema ni za čoveka“, naglašava prof. Ristić.
Studijom opravdanosti je predviđeno da dođe do sleganja 850 hektara terena jer bi se koristio eksploziv zbog dubinske eksploatacije, a važno je podsetiti da se u neposrednoj blizini nalazi predeo izuzetnih odlika, zaštićeno područje Tršić – Tronoša. Osim toga, predviđeno je i formiranje deponija – jedna od njih bi bila u priobalju Jadra i Korenite (dužine 900 metara, širine 250 metara i visine 60 metara) u kojoj bi bilo uskladišteno oko 10 miliona kubnih metara otpadnog materijala, a od toga nekoliko hiljada tona veoma toksičnog arsena. Ta deponija bi se nalazila na priobalnom području gde je, prema Zakonu o vodama zabranjeno bilo šta drugo raditi sem za vodoprivredne namene. Upravo tu se nalaze najkvalitetnije rezerve podzemnih voda vrhunskog kvaliteta za vodosnabdevanje stanovništva, kako je istaknuto u profesorovom predavanju, nakon čega je dodao:
„Moram da naglasim da je Srbija najsiromašnija zemlja Balkana kada je reč o autohtonim površinskim vodama, dakle ono što nastaje na našoj teritoriji od kiša i snega koji se slije, što se izražava modulom oticaja koji kod nas iznosi 5,7l/sek po kvadratnom kilometru, u Makedoniji je 8,2, u BiH oko 20, a u Crnoj Gori 44. Postavlja se pitanje da li iko ima pravo da razmišlja o projektima koji mogu ugroziti rezerve pijaćih voda jer je to preduslov bilo kakvog života i koja to ekonomska računica može opravdati ugrožavanje rezervi kvalitetnih pijaćih voda.“
Istom studijom opravdanosti bilo je predviđeno da se zaposli oko 600 ljudi, ali je potrebno ukazati na uspostavljanje permanentnog rizika po stanovništvo jer trenutno grad Loznica ima nekoliko vrlo opasnih zagađivača koji su uzeli danak lokalnom stanovništvu prethodnih decenija – Fabriku celuloze Viskoza kao jedan od najvećih kombinata u Evropi gde je i dalje uskladišteno nekoliko hiljada kubnih metara toksičnih materija, u blizini je rudnik Stolice gde je tokom poplava 2014. došlo do proboja zemljane brane i izlivanja nekoliko hiljada tona toksičnog antimonskog mulja, a tu je i rudnik Zajača gde se eksploatišu olovo i antimon. Prema izveštaju Zavoda za javno zdravlje, tamošnja deca, kako kaže prof. Ristić, imaju višestruko uvećane sadržaje olova u krvi, te bi ovo bio četvrti potencijalni zagađivač.
Kompanija bi našoj zemlji isplaćivala 7 – 15 miliona evra godišnje tzv. rudne rente, a prema preliminarnoj proceni koju je prof. Ristić uradio sa kolegama sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, jedna organizovanija poljoprivredna proizvodnja u dolini Jadra bi mogla dati 80 miliona evra za isti period od godinu dana.
Govoreći o direktnom uticaju sličnih projekata na turizam, prof. Ristić je podsetio na nekadašnju nameru kompanije Juropijen nikl da započne sa eksploatacijom nikla na području Mokre gore koja je sprečena zahvaljujući reagovanju stručne javnosti, mokroluških domaćina, pionira u zaštiti čovekove sredine. „Da je tada došlo do eksploatacije nikla, čitav pojas oko Mokre gore bi bio zagađen. A danas je Zlatibor samodovoljna turistička regija u kojoj boravi svakodnevno oko 20 hiljada ljudi, ljudi su stimulisani da se bave poljoprivredom i turizmom.“
O samozapaljivosti litijum-jonske baterije
S obzirom na to da se najčešća povezanost litijuma odnosi na njegovu važnost u upotrebi električnih automobila koji koriste litijum-jonske baterije, Ristić je objasnio da Skandinavci zabranjuju automobilima sa litijum-jonskim baterijama da ulaze na feribote iz bezbednosnih razloga. Naime, litijum-jonski spoj i takve baterije su veoma nestabilne što dovodi do čestih samozapaljenja koje je veoma teško ugasiti. Takođe, u Norveškoj insistiraju da se u avionskom prtljagu ne ostavlja ništa što ima litijum-jonsku bateriju da ne bi došlo do samozapaljenja.
„Razgovarao sam sa ljudima koji rade na sanaciji lokaliteta gde je došlo do samozapaljenja litijum-jonske baterije, pri čemu radnici dolaze opremljeni kao ABHO jedinice u vojsci – u belim skafanderima i maskama i specijalnim utovarnim kašikama. Kada se zapali ta baterija, jedno punjenje za Tesla automobil razvije oko 800 000 kubnih metara fluor vodonika – čovek bi verovatno umro ako bi to udisao pola sata.“
Najveća kineska kompanija Ketl ima ugovor sa Teslom da pređu na natrijum –jonske baterije – natrijuma ima neuporedivo više u prirodi, a Japanci i Kinezi već dugo rade na vodoničnim gorivnim ćelijama , tako da postoji vozilo tzv. hydrogen utility vehicle koje može da ima autonomiju 900km sa oko šest patrona (jedan toner je 150km) nalik tonerima za štampače.
Razvijena je i tehnologija grafenskih baterija koje su derivat ugljenika, a primer je Tojotin automobil koji ima autonomiju 800km sa punjenjem koje traje 30min.
Javni interes iznad svega
Svaka država mora da bude mudra i dopusti ekspanziju rudarstva samo u onome u čemu se ogleda javni interes, a to znači interesu većine ljudi u toj zemlji. Ovo što mi imamo sa litijumom, borom, srebrom, zlatom, to je isključivo profitni interes privatnih rudarskih kompanija. Prema publikaciji koju je objavio Joint Research Centre, nedvosmisleno se navodi da je rudarenje, kao i proces prerade ruda, glavni faktor zagađenja zemljišta na Balkanu. Profesor Ristić podseća na ono što je Tijeri Breton, evropski komesar za unutrašnju trgovinu, rekao kako Evropa mora da se oslobodi ili bar da smanji zavisnost od Kine u strateškim mineralima i elementima na teritoriji kandidata koji bi da uđu u EU bez obzira na životnu sredinu. Naveo je i razloge zašto misli da je Srbija idealan kandidat.
„Ja se iskreno plašim da je nama data uloga jeftine resursne baze, blizu smo EU, ne ceni se baš mnogo naša otpornost na korupciju, slabi su nam standardi zaštite životne sredine, transportni troškovi iz Srbije do zemalja EU su jako mali, i stoga smo idealni.“
Nije u pitanju samo litijum, poslednjih mesec-dva često se govori i o zlatu. Prof. Ristić je analizirao dokumentaciju rudnika Potaj čuka – Tisnica na teritoriji Žagubice, iz kog bi se izvuklo 19 tona zlata, što vredi oko 950 miliona dolara na berzi, a da bi se došlo do zlata, potrebno je iskopati 70 miliona kubnih metara zemlje. U jednom izuzetno zdravom kraju treba obaviti proces luženja, odnosno izdvajanja na otvorenom na skoro četrdeset hektara, upotrebom natrijum cijanida. Procenjeno je da Srbija ima pet stotina tona zlata koje se može izvući iz zemljine utrobe u narednih trideset godina, čija bi vrednost bila 30 milijardi dolara, mi bi dobili u najboljoj varijanti deset procenata, dakle 3 milijarde dolara. Za narednih trideset godina koliko je potrebno da se zlato izvuče, to je najviše sto miliona dolara godišnje.
Naglasio je da je aktivizam protiv tog nekritičkog rudarenja, bespogovornog kopanja litijuma, izazvao veliku pažnju u svetu, te su oni koji su bili uključeni dali veliki broj intervjua brojnim novinarima iz Japana, Švajcarske, Francuske, Italije, Nemačke, Hrvatske, Rusije. Japanski novinar uglednog japanskog časopisa (The Mainichi Shimbun) došao je u Rektorat Beogradskog univerziteta samo zbog intervjua: „Mi znamo šta je Rio Tinto i zaista je neverovatno da jedna zemlja od koje se to ne očekuje (ista je konstatovala i novinarka švajcarske državne televizije), napravi takvu vertikalu od Akademije nauka, preko Univerziteta, medija, aktivista do ljudi koji su direktno ugroženi na terenu. Veoma cenimo vaš napor.“
Dakle, rudarenje ima smisla ali samo ukoliko zadovoljava javni interes. Jedan resurd koji se eksploatiše u javnom interesu jeste lignit koji koristimo za pokretanje naših termoelektrana i proizvodnju električne energije. Još uvek oko 65 procenata energije dobijamo iz tih termoelektrana. Lignit jete najgora forma uglja, ali nemamo drugo rešenje i tako će biti narednih dvadeset godina. Dakle, to je svojevrsni socijalni konsenzus jer koristimo nešto što nije najbolje ali koristi svima nama.
Srpski kapaciteti su neiskorišćeni
Kritika koja se odnosi na protivnike rudarenja litijuma jer sprečavaju potencijalni razvoj, ali to je moguće postići na nekoliko održivijih načina. Nedovoljno koristimo naš poljoprivredni potencijal jer su činjenice da Srbija ima četiri ipo miliona hektara obradivog zemljišta, a godišnji izvoz je 3 – 4 mlijarde evra, za razliku od Holandije koja ima 1,5 miliona hektara obradivog zemljišta, a vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda je 80 milijardi evra. Naš potencijal je potpuno neiskorišćen a pretvaramo se u uvoznika tih proizvoda.
Ristić je istakao da Srbija ne koristi kapacitet svojih banja i podzemnih voda, niti informaciono komunikacione tehnologije, naučno-tehnološki parkovi kao što je naučno-tehnološki park Beograd koji ima šezdeet kompanije iz celog sveta, više od 800 inženjera, imamo mogućnost da, na finim, svetski konkurentnim tehnologijama, obezbedimo daleko veći rast bruto nacionalnog dohotka. Imamo potentnu mašinsku industriju, tako da ovo brzopotezno i lakomisleno insistiranje na raznim vrstama rudarenja sa očiglednim rizicima po javno zdravlje svakako treba gledati kroz veliki znak pitanja.
„Inače, taj Rio Tinto ima „crni zapis“ u međunarodnoj istoriji rudarstva. Svetski sindikat radnika u rudarstvu izdao je publikaciju o svim lokacijama gde je Rio Tinto nešto radio – izazivao građanske nemire, raseljavao stanovništvo i ostavljao dalekosežne posledice po životnu sredinu. Rio Tinto ima najveći rudnik bakra na svetu (u državi Juta), te svake godine deponuje 300 hiljada tona toksičnog materijala – posle udara vetra javljaju se aerosoli koje raspršivanjem raznose toksični materijal. Uprkos prigovorima i žalbama Vrhovnom sudu, američki sistem ne može da obuzda Rio Tinto. Pa kako bismo se mi nosili sa njima, kad uređen sistem Amerike ne može?“, postavlja pitanje Ristić i dodaje.
“Kada pričamo o životnoj sredini, nisam ja neki ezoterični ekolog koji voli tu životnu sredinu zato što se time bavi, ja govorim o prostoru u kome svi živimo jer je reč o vodi, vazduhu, zemljištu, o živom svetu. Podsećam vas da je naša zemlja izložena epidemijskoj pojavi svih vrsta kancera, Srbija ima najveću stopu smrtnosti od raka pluća, a sve je manji udeo mlade populacije (od poslednjeg popisa stanovništva, manje nas je za 600.000), dok je prosečna starost stanovnika Srbije 43,5 godina. Dakle, baviti se zaštitom životne sredine znači baviti se stvaranjem uslova za koliko-toliko zdrav život i, što je važnije, obnovu života, a imamo i dug prema onima koji ostaju posle nas da im, na neki način, predamo prostor u kome je moguće živeti.“
Autor: Jadranka Jakšić, politikolog
