Rio Tinto, ekološka (ne)odgovornost i nova uredba Vlade Srbije

0
274

Vlada Republike Srbije je 9.7.2021 donela “Uredbu o uslovima, načinu i postupku za davanje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na korišćenje u nepoljoprivredne svrhe” koja je stupila na snagu 8 dana kasnije, nakon objavljivanja u Službenom glasniku.

Interesantno je da vlada ovom uredbom stavlja u istu ravan davanje u dugogodišnji zakup poljoprivrednog zemljišta niže kategorije u državnom vlasništvu za potrebe vetroparkova i solarnih elektrana, eksploataciju mineralnih sirovina, odlaganje opasnih i štetnih materija kao i za izgradnju objekata od zanačaja za republiku Srbiju koji zbog prirodnih i drugih karakteristika ne mogu biti izgrađeni na drugom mestu. Zašto se ista uredba bavi ekološki prihvatljivim i poželjnim načinima korišćenja poljoprivrednog zemljišta nižih kategorija i ekološki vrlo spornim načinima korišćenja istog? Da li je deo javnosti u pravu što u ovoj uredbi vidi samo nevešto zamaskiranu regulativu koja se namenski sprema za, u napred sa vladom dogovorene, projekte rudarske korpracije Rio Tinto u Srbiji?

Još interesantnije je da se ovom uredbom kao podzakonskim ili čak parazakonskim aktom, na mala vrata, ostavljaju po strani prostorni plan republike Srbije i važeći zakoni, propisi i procedure za promenu namene zemljišta. Već smo imali prilike da vidimo kako se ovako nešto radi, na velika vrata, medjudržavnim ugovorima i specijalnim zakonima u nekim takođe, za javnost, spornim projektima Vlade. Pretpostavka je da će navodni privremeni karakter ovih prenamena poslužiti kao izgovor za ovu praksu. Naravno, nije vetropark ili solarna elektrana trafika pa da može da se vodi kao privremeni objekat i nema ničeg zaista privremenog u deponiji jalovine tako da bi prenamene zemljišta u ovim slučajevima trebalo definitivno da se obavi po regularnoj proceduri i nakon javne rasprave. Ukoliko se stvarno desi da posle višedecenijskog korišćenja ovog zemljišta za nepoljoprivredne delatnosti ono bude vraćeno u prvobitno stanje ponovna prenamena ovog zemljišta kroz važeće zakonske procedure će biti najmanji problem. Više nego sporno je da li neke promene namene zemljišta i sa njima povezane delatnosti, kao na primer projekti korporacije Rio Tinto u Srbiji, uopšte treba da budu odobrene jer su očigledno protiv javnog interesa. Uparvo zato, da bi javni interes bio koliko toliko zaštićen, uobičajene zakonske procedure, koje inače čak i ne štite javni interes u dovoljnoj meri, predviđaju javnu raspravu.

Da Vas podsetimo:  SPC izabrala novog patrijarha bliskog vlastima

Upadaju u oči i nedoslednosti i nelogičnosti samih procedura izdavanja u zakup propisanih u ovoj uredbi. Prvi korak procedure obavljaju opštinske uprave koje, kako donosilac ove uredbe kaže, grupišu zemljište predviđeno za ove namene. Nigde se u uredbi ne pominje da će se opštinske uprave opredeliti za neku specificnu namenu od nabrojanih u ovoj uredbi, da će o tome postojati neka javna rasprava ili bilo sta tome slično. Dakle, neka hipotetička opštinska uprava kaze, “evo imamo ove parcele državnog poljoprivrednog zemljišta niske kategorije koje mogu biti upotrebljene kako za vetropark tako i za deponiju opasnih materija i nama je sasvim sve jedno kako će to zemljište biti korišćeno”.

Nakon toga po ovoj proceduri se pojavljuje privatno ili pravno lice koje je slučajno baš čekalo da se grupiše zemljište za ove namene i šalje opštini pismo o namerama i prateću dokumentaciju na osnovu koje opština raspisuje oglas za javno nadmetanje za zakup zemljišta. Da li je zaista verovatno i očekivano da će se na oglas za javno nadmetanje za izdavanje zemljišta za recimo vetropark javiti više od jednog zainteresovanog zakupca, odnosno jedinog koji je poslao dotično pismo o namerama? A šta ako se recimo hipotetički na poziv jave dva potencijalna zakupca koji žele da koriste zemljište za različite delatnosti, jedan za solarnu elektranu a drugi za toksično jalovište? Po ovoj proceduri početna cena na javnom nadmetanju je petostruka uobičajena cena iznajmljivanja poljoprivrednog zemljišta te kategorije za ekološki prihvatljive delatnosti a tridesetostruka za ekološki neprihvatljive delatnosti.

A koja bi bila početna cena za javno nadmetanje u mešovitoj varijanti? Da li bi ekološki neprihvatljive delatnosti odnosno zakupci koji planiraju njima da se bave imali prednost pošto njihova početna ponuda mora biti šest puta veća? Inače, iako petostruke i tridesetostruke cene izgledaju razumno visoke one su u realnosti niske, jer je sama cena iznajmljivanja poljoprivrednog zemljišta niskih kategorija kvaliteta simbolična pošto se, upravo zbog njegove kategorije, sa njega ne mogu ubrsti neki značajniji prinosi. Petostruki ili tridesetostruki iznos nečeg minimalnog ne može biti mnogo visok niti adekvatan nameni koja potencijalno ovo zemljište u ekološkom smislu trajno devastira. Sa druge strane ovo zemljište ima upravo visoku ekološku vrednost  jer je, zbog neisplativosti poljoprivredne proizvodnje na njemu, praktično na raspolaganju lokalnoj flori i fauni. Takodje, potpuno  je nejasno zašto bi država povećanom cenom iznajmljivanja otežavala, makar simbolično, izvodivost projekata vetrolektrana i solarnih elektrana koje inače subvencioniše.

Da Vas podsetimo:  Osveta istini

Nameće se zaključak da je cela procedura iz uredbe formalnog karaktera, da će opštine tačno znati za koga grupišu zemljiste i ko će da im nakon toga pošalje pismo o namerama kao i da će na kraju javno nadmetanje biti izlišno a cena zakupa ispod svakog realnog kriterijuma.

Posebno je zabrinjavajuć deo uredbe koji se bavi uplatom sredstava za revitalizaciju zemljišta i vraćanje u prethodno stanje. U uredbi nije specifično navedeno kako se i od strane koje institucije izračunavaju troškovi revitalizacije i vraćanja u prvobitno stanje zemljšta već je samo navedeno da to čini lice koje za to ima ovlasšćenja u skladu sa zakonom. Sa druge strane eksplicitno je navedeno da 30% tih sredstava uplaćuje zakupac pre početka korišćenja a da 70% uplaćuje 5 godina pre kraja korišćenja i da će ukoliko ovaj drugi deo sredstava ne bude uplaćen ugovor biti raskinut. Dakle, pošto je to uredbom predviđeno, neko zakupi zemljište na 30 godina, uplati 30% sredstava odmah, nikad ne uplati drugi deo, i država sa njim raskine ugovor posle 25 godina i ostane sa deponijom opasnih materija bez sredstava za sanaciju zemljišta. Za prvih 25 godina zakupac je verovatno završio ekspolataciju i može mirno da ode dalje svojim putem. Postavlja se takođe pitanje koliko je realno da će i tih 30% uplaćenih pre početka zakupa država sačuvati i upotrebiti baš za ovu namenu? Već imamo iskustva da je država u prošlosti bez problema troši sredstva nenamenski, na primer iz penzionih fondova.

Utisak je da se vraćanje zemljišta u prethodno stanje, revitalizacija, sanacija odnosno remedijacija takođe pominju u uredbi formalno i da ne postoji realna namera donosioca uredbe da se time bavi. Moglo bi se čak reći da je ovaj deo uredbe posebno nemarno sačinjen jer se radi o problemu neke buduće Vlade, a ne ove aktuelne ili neke koja će biti aktuelna u doglednoj budućnosti. Nevolja je to što koliko god da je u političkom smislu 25 godina dug period, toliko je u ekološkom smislu taj period kratak. Cenu ovako nonšalantnog ponašanja prema zagadjenju životne sredine možda neće stići na naplatu u celosti našoj generaciji ali će sigurno stići na naplatu našoj deci.

Da Vas podsetimo:  Plamičci otpora

Sve ovo nas vodi ka zaključku koji je više nego zabrinjavajući jer vidimo da vlada svesno radi protiv javnog interesa donoseći podzakonske akte koji  olakšavaju korporacijama pristup resursima, koji su u javnom vlasništvu, bez ikakve realne kontrole ili realnog umanjenja potencijalne ekološke štete kao i bez iskrene volje da se posledice ovakve neodgovorne politike uopšte razmatraju.

Svetomir Nikolić, koordinator Tima za javna dobra Političke platforme Solidarnost

IZVOR: OzonPress

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime