Rio Tinto – Mio Kinto

0
160

Bes koji izbija u protestima protiv Rio Tinta je pravedan, ali bilo bi moguće postaviti drugačije zahteve.

Foto: Marko Risović / Kamerades

Kao geolog i nekadašnji student i asistent Rudarsko-geološkog fakulteta, nalazio sam se pred velikom dilemom u vezi sa aktuelnim protestima i/ili njihovim repovima. Nije bilo u pitanju učešće, već razumevanje osnovnih poruka i zahteva, ne samo protestanata već i cele ekonomsko/ekološke politike i situacije u dužoj istoriji i daljoj perspektivi, tokova i horizonata ovog društva i ovog vremena.

Geologija je nauka koja proučava duge periode razvoja prirodnih procesa. Zemljotresi, poplave, klimatske i druge kataklizme nisu nikakvo iznenađenje, nisu samo očekivane pojave već i (istoriji i teoriji) zanimljive epizode promene uobičajenog toka stvari koja otvara epikurovski prostor produktivnih susreta, sudara, razmena, interakcija… Ili, ako vam je lakše razmišljanje u kategorijama istorijskog vremena, to je lang duree… razvoja današnjeg „prirodnog stanja stvari“.

Moja generacija je ušla na fakultet početkom osamdesetih, u vreme kada je završavana Osnovna geološka karta SFRJ, jedan epohalni projekat razvoja naučnih metoda, privrednih kapaciteta i – kao što je rekao legendarni profesor Miodrag Dimitrijević Kvaks na predstavljanju tog projekta na svečanoj sednici u SANU – same kulturne svesti društva. Jedan projekt-akt koji je istovremeno bio projekat i akt emancipacije (koju potencijalno nosi buržoaska modernizacija a socijalistička modernizacija svakako) od neznanja, podređenog položaja naučne i privredne sfere izvorima eksploatatorski indukovane nauke i profitno kodiranog znanja centralnih kapitalističkih ekonomija.

Pristup geološkim istraživanjima radi izrade Osnovne geološke mape – mapiranju sastava i sklopa zemljine kore SFRJ bio je sveobuhvatan, multidisciplinaran, jer bez upoznavanja ukupnih karakteristika zemljine kore na nekom prostoru teško je strateški sagledavati njene pojedinačne – u datom vremenu aktuelne i potrebne – karaktere i kapacitete, pogotovu kada je u pitanju velika investicija i dugoročna perspektiva angažmana i dobrobiti za širu zajednicu, koja je uvek takva za rudarsku privredu, a uobičajeno i sudbinski važna za lokalnu privredu i stanovništvo.

Kapitalistički pogled na ove karakteristike omogućen je prosvetiteljskim i tehnološkim potrebama i revolucijama, ali uvek je bio diktiran skoro isključivo profitom (zbog čega je npr. Američki geološki zavod neretko bivao u situaciji da ne može da objasni austerity-oriented kongresnim odborima razlog za finansiranje fundamentalnih geoloških istraživanja). Socijalistički pogled je bio, ili je makar trebalo da bude, diktiran i profitom u socijalističkom smislu tog pojma, to jest raznim mogućim koristima, ali i drugim, u kategorijama profita teško merljivim ishodima za društva i privrede. Bio je, naravno, inspirisan i kodiran i oslobodilačkim imperativom izvlačenja iz kandži ne samo kolonijalnih privrednih poduhvata već i samih kolonijalnih znanja-(preuz)imanja koja su kolonizovane teritorije i zemlje gledale i shvatale isključivo kao prostor eksploatacije sirovina, bilo prirodno-materijalnih bilo društveno-ljudskih.

Da Vas podsetimo:  DEŠAVANjA u 2021.godini za srpske nacionalne interese

Ovaj projekat i njegovi rezultati s razlogom su smatrani epohalnim, a na njemu su radile generacije geologa koje su povezale i integrisale znanja predsocijalističke struke i nauke (razvijene onoliko koliko je to moglo pod kontrolom kompradorskih elita koje su opsluživale strani kapital, a čije se vlasništvo u industriji i rudarstvu kretalo od 70 do 100% procenata; to su ta „dobra stara vremena“ Kraljevine). Zatim su tu i nagli razvoj nauke i naučnih dostignuća iz oba bloka u vreme posleratnog oporavka globalne privrede, i narasli kapaciteti i ambicije privrede i stanovništva, što je omogućilo opšti pristup obrazovanju i period ekonomskog i kulturnog (i političkog) rasta i razvoja do sredine šezdesetih. Između ostalog, ovaj projekat je tretiran kao vrhunski prioritet, a njegovi krajnji rezultati – pojedinačni listovi i vodiči geološke građe cele SFRJ imali su status državne tajne. Danas ih možete kupiti u bescenje na buvljoj pijaci, ako ih niste našli negde bačene nakon što je u zgradu Geološkog zavoda useljen Beograd na vodi.

Foto: Marko Risović / Kamerades

Imao sam velike muke, dok sam radio kao asistent devedesetih, da u uslovima raspada svakog racionalnog pogleda na razvoj društva, privrede, a samim tim i nauke, motivišem studente da što bolje savladaju gradivo. Nikakva privlačna perspektiva nije im mogla biti predočena, osim odlaska u inostranstvo, obično u Kanadu, eventualno Australiju (čije su rudarske kompanije ozloglašeni profesionalni predatori u lovu na resurse širom sveta), a gde inženjer geologije ili rudarstva svoje usluge stavlja na raspolaganje kojoj god nameri CEO-a ili deoničara. Ali šta sad, pa „instrumentalni umovi“ moje generacije ionako na fakultetu nisu čuli ni reč o istorijsko-ekonomskom poreklu tog vrhunskog znanja koje se „samo tehnički“ usvaja. A sami smo sa zavišću gledali logoe (npr. u prenosima trka Formule 1) nama poznatih reklama Esso, Shell itd. na zaglavljima i u zahvalnicama (hmmm, tačna reč je credits) naučnih radova na primer iz (donekle fundamentalnih) paleontoloških istraživanja. S dostojnom malograđanskom setom smo čeznuli da i mi uđemo u ove timove slave i prestiža.

Kažem donekle fundamentalnih istraživanja jer su takva uvek išla preko državnih zavoda, dakle finansirana su javnim novcem. Mit o kapitalističkom preduzetništvu i inovaciji nevešto prikriva rutinu otimanja, privatizacija ogromnih investicija koje je omogućilo i plaćalo celo društvo.

U današnjim antisocijalističkim (mnogo adekvatniji termin od postsocijalističke) tranzicionim zemljama i privredama Istočne Evrope to je, u stvari, osnovni oblik privređivanja, velika pljačka resursa (videti npr. ovo osnovnoškolujuće izlaganje Gašpara Tamaša), koja u stvari sadrži i poništavanje cela dva veka borbe naroda protiv imperijalističke dominacije i eksploatacije. Lako čitljivi simptomi takve regresije su i cvetanja istoriografskih falsifikata, prostituisanje državnog a cirkusiranje privatizovanog obrazovnog sistema, podleganje kulturne sfere i javnog života srednjovekovnim mitovima i drugim izmišljotinama. A kraj svih takvih simptoma dežura pouzdani stražar i redar, neo- ili postfašistički, ili tek citatno fašistički glajhšaltung. Ali fokusiranjem na takve simptome umesto na uzroke u stvari je normalizovana i u kultur-hegemonijskom smislu obezbeđena regresija. Njeni uzroci i posledice stidljivo su provirili u stručne i šire javnosti tek sa slomom ideološkog frejminga o kapitalističkom boljitku (Dimitrije Birač je u jednom nedavnom predavanju napomenuo da je cela ekonomska elita pred raspad SFRJ tvrdila, bez ikakvih empirijskih ili teorijskih dokaza, da će prelazak na „tržišni način privređivanja“ dovesti do društvenog napretka i razvoja; jedan od časnih izuzetaka bio je ko drugi do Branko Horvat).

Da Vas podsetimo:  NE PRIČEŠĆUJTE NAS OTROVOM: JASENOVAČKE ŽRTVE I BORBA ZA ISTINU

I to nije slučajno, jer srednjeklasna elita, izrasla kao pretežno parazitska formacija u socijalizmu, imala je koristi od svega toga, i makar je legitimisala svoje (ideološki-)nelegitimno stečene privilegije. Zato ni dan-danas niti ume niti hoće da govori jezikom suštinske i neophodne promene – to za njih lično može biti nepovoljno, čak i opasno u smislu gubljenja prestiža i privilegija koji su smisao njihovog/našeg sve manje prestižnog i privilegovanog, to jest sve mizernijeg života. Naši profesori, integrisani (kao i ovi današnji na RGF, koji ne mogu da se slože oko tražene ekspertske procene, a i kako bi, pa znaju da bi neko poput Rio Tinta mogao da obezbedi multigeneracijski bitne projekte, karijere, putovanja, rečju uhlebljenja) u srednjeklasnu hegemonu politiku i kulturu, nisu se upuštali u ideološke rasprave, držali su se svojih uskih tema, svog fah-idiotizma, gledali da nekako doguraju do titule redovnog i zaborave na višedecenijske neugodnosti karijernog kaskanja i izvesnu životnu promašenost barem polovine nastavnog osoblja – suštinsku nezaintereovanost za nastavu i rad sa studentima.

Od mladih generacija nije pretila opasnost, pa izbor asistenata diktiran je, osim primernim rmbačenjem kandidata na studijama, i odnosima lične zavisnosti, dopadljivosti prosto, i univerzitet je u tom pogledu još u feudalnom dobu. Labavi pokušaji ukazivanja na sužanjski položaj mlađeg nastavnog osoblja obično je potaknut ne izgledima za poboljšanje (trpi se lakše, ako uopšte, nemaština to jest mala plata ako već dolazite iz klase iz koje dolazi većina nastavnog osoblja, a obrazovanje je bilo buržoaski ustrojeno i utemeljeno i u pokušaju socijalizma), već izvesnošću ukidanja radnih mesta, jer u SAD se masovno odustaje od studija zbog cene i njene veze s nedostatkom profesionalnih perspektiva.

Foto: Marko Risović / Kamerades

Ožiljci kakve rudnici prave na površini zemlje tako su slični ožiljcima koje na savesti struke i nauke ostavljaju kompromisi s tugaljivim imperativima instrumentalnog uma – kome preostaje da uzvikne na makedonskom „moralno beše!“. To u slengu znači moralo se, ali ima i tu igru reči, ono što se mora – to je i moralno kad su gaće i slične elementarnosti u procepu. A kad je već došlo do pitanja morala, bogataši su se i tu snašli – loša vest za slobodu umova sociologa i filozofa – počinju investicije kripto-novobogataša i u humanističke nauke!

Da Vas podsetimo:  Mrcvarenje sa pepeljuginom cipelicom ili kako se biraju predsednički kandidati u današnjoj Srbiji

Bes koji izbija u protestima je pravedan, ali je, slično teorijama zavere – deformisan i simplifikovan (videti npr, ovu dobru analizu u Left Voice). Ne verujem da bi Rio Tinto pravio toliko veću štetu u Jadru nego što se npr. regularno pravi otkad se ruda eksploatiše i prerađuje u Boru. Mislim, on bi, ali to može i mora da se spreči. Zahtev treba da bude – može, okej, veliki je interes, potrebe su barem u krajnjem ishodu ekološki motivisane, ali onda neka EU, odakle pretežno dolaze i taj interes i te potrebe, garantuje: 1. ekološku ispravnost proizvodnje i njenog otpada; 2. ekonomsku pravednost u podeli zarade i 3. javnu kontrolu koncipiranja i toka poslovanja s posebnim nivoom uvida i angažmana lokalne zajednice.

Naravno, EU pre služi upravo svemu suprotnom od ovakvih zahteva, ovakvih elementarno čovečnih i dostojanstvenih očekivanja, načela (setimo se samo „politike odbačenih merdevina“). Ali zašto ne tražiti nemoguće? Je li imperativ kinta? Okej, nismo nažalost na pragu nenovčane privrede, ali i u ovoj novčanoj mora i može da postoji drugačiji horizont imaginacije. Dakle, zaradićete mnogo, dajte i nama ne malo, nekakvu jadnu rentu iznuđenu šibicarenjem i zavrtanjem ruku – dajte mnogo! Učinite nam, kao i svaka časna mafija, ponudu koju ne možemo da odbijemo! Pošto ne možete baš sve da nas podmitite ili pobijete, i pored svih za to raspoloženih političkih bitangi, ne možete ni da nas zastrašite nivoom do koga se može srozati bilo koji borbeni simbol ili sredstvo, moraćete da nas korumpirate, sve, ne samo vaše agente i plaćenike u političkoj eliti!

Evo, ja se prijavljujem da idem i živim i radim u Loznici kao geolog (može i kao geološki tehničar za početak, tu se verovatno lakše može spontano upoznavati i usvajati to jest prisvajati to jest podruštvljavati tehnologija), pola dana u Rio Tintu, koji nas je korumpirao na obostrano zadovoljstvo (tako da ćemo ga iz milošte zvati Mio Kinto), a polovinu dana na uzajamnoj obuci sa stanovnicima Loznice i Jadra na ko-samo-upravljanju koristima i štetama ovog poduhvata. Na kraju, zašto da, u situaciji kad smo ih uhvatili za rogove, ne učinimo uslugu celom svetu? Nemamo ništa od toga da se ova predatorsko-štetočinska kompanija usmeri na neko društvo slabije i manje organizovano od našeg.

autor:Nebojša Milikić

https://www.masina.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime