Naše je društvo porobljeno pohlepom.Volja za posedovanjem sve više onoga što se već ima. Želi se još više predmeta, više moći, sile i vlasti. Pohlepa na kraju zamrzne svaku drugu težnju. Pohlepni ljudi uvek traže više i nikada im nije dovoljno.
Osećaj za meru se izgubi i sve se sunovrati u vrtoglavu nepristojnost. Drsko i nepažljivo gazi se svaka skromnost. Naivčine su van svega, ne slave ciničnu oštroumnost i razlika između dobra i zla samo je uteha za naivne. Lična nepristojnost samo odslikava nepristojnu logiku sveta. Tako smo padali i gubili sistem vrednosti poslednjih godina, nismo obraćali pažnju.
Besni političari vratili su najprimitivniju moguću retoriku i time uklonili svaku ideju zajednice i društva. Šta je pouka? Mora da postoji neki pojam kliničke patologije za društvo koje gori u plamenu pohote i gladi za sve većim i većim posedovanjem, bez kraja.
Sve to ima tragične posledice gde manjina eksploatiše većinu. Ista stara priča se ponavlja i do danas nas obuzima i guši.
Izborne neoliberalističke kampanje guraju našu državu u nesigurnost i egoizam, u sve gore umanjenje prava na obrazovanje, zdravlje, stanovanje, transport i sport. Nagrađuje se svaka želja za posedovanjem što je više moguće roba, uživanja i to ne može ići bez sveopšte destrukcije. Akcije devastiranja prirode se dešavaju uporedo i nagrađuju. Države se razaraju i prirodni svet takođe.Takvi smrtonosni projekti vode radnike ka smrti koju nesvesno slave. Intervencije države na našim selima, svedene su na nulu. 750 seoskih naselja u Srbiji, ovog trenutka umire i ljudi su iz siromaštva gurnuti u bedu. Sve prethodno omogućilo je desnici da nesmetano buja u našoj iskrivljenoj, slomljenoj i razbijenoj Republici.
Ideološko nasilje učini da ljudi to ne samo prihvataju, nego je to postala partijska obaveza. Što je više nasilja u društvu, pojava partijskih ideala biće jača. „Ići ćemo ka smrti, ako čovečanstvo izgubi sposobnost da razlikuje dobro od lošeg.“(Kiril) Istina mora izaći na videlo. Slično Platonovom mitu o izlasku iz pećine.
Kultura i zapošljavanje treba da budu realiteti koje obezbeđuju oni koji su na vlasti. Zbog toga treba iščupati koren zla, a to je nejednakost i odsustvo solidarnosti. Možda je za sve kriva privatizacija. Svi smo videli kako privatizacija javnih poslova, policije pa čak i vojske izaziva neefikasnost i nepravdu i na kraju podriva samu demokratiju.
Lek je sloboda, – sloboda javneupotrebe razuma, prevazilaženje lenjosti i kukavičluka.„Još jedan izdanak očaja, crni humor bolesti, nema tu ničega, nema misli, daleko si od svake ideje, udaljen od realnosti za brojne svetlosne godine, ti dekadentno piskaralo, ti bi da se oglasiš!“ Već čujem takve kritike.
„Ono što spasava ljude, nije više istina već prava „umetnička laž“- shvati to, kaže mi drug koji je u mladosti bio komunista i još je uvek. Nije još postigao „radnu temperaturu“, popio je tek jednu.
Zašto pušiš kad si toliko pametan, baci to iz usta?
Ko bi za moju ljubav tako goreo, kao što ona gori?
Nego, čini mi se da si zaboravio ono navažnije: živela sloboda, živela jednakost, živelo bratstvo!
Autor: Nebojša Ivanović
