Roditelj 1 i Roditelj 2

Kada jednom otvorite vrata nastranosti, iako je ona obukla uniformu demokratije, obula čizme trenda i natakla kapu slobode, ona će svakako ući u vašu prostoriju, ili u ovom slučaju državu.

Srbija je država koja kaska za svetom, a razlog su bezbrojni ratovi koji su na ovo neobuzdano klizište istorije dolazili češće nego pozivi na odavno zapostavljene fiksne telefone sa kojih sa druge strane ovih dana najčešće čujete: „Dobar dan. Da li imate penzionera u kući?“ I bolje je što kaska, jer onda kaskamo i za nastranostima. Međutim, među nas su se umešali i neki ljudi koji nastranost vole i trude se da svet stigunu na tom polju, a ne na polju obrazovanja, nauke ili umetnosti.

Ratovi su sa sobom nosili neizmeran bol svake porodice ponaosob, tako da smo mi na ovim prostorima jednostavno željni celokupne porodice u kojoj niko ne nedostaje, ni tata, ni mama.

Sada, kada smo usvojili zakon koji će nas kažnjavati ako nismo pronastrani, sigurno će biti nametnut zakon o tome da više neće postojati mama i tata, već Partner 1 i Partner 2, ili Roditelj 1 i Roditelj 2, Roditelj koji ne rađa i roditelj koji rađa i tome slično.

Zamislite samo da sretnete nekoga i umesto onog starog „Je li, mali (ili mala), ko ti je majka?“ morate da kažete „Je li, malo, ko ti je roditelj koji rađa?“. Zvuči satirično? Prevarili ste se. Zvuči vrlo stvarno i opipljivo koliko i kazna koja će biti propisana ukoliko ne poštujete zakone koje će nam nametnuti svet kom je stalo do prava, ali samo na nivou izjašnjavanja, dok suštinski niko nema nikakvo pravo.

Teror manjine nad većinom, teror satanizma nad pravoslavljem, teror zdravog razuma nad iščašenošću, teror nepismenih nad pismenima, teror nečoveka nad čovekom – dovešće do trijumfa besposličara koji su ceo život sanjali kancelariju u kojoj neće morati ništa da rade, već samo da primaju platu. Biće to era onih koji karijeru stavljaju ispred svoje dece, onih koji izgovor za slobodu stavljaju ispred slobode, onih koji Boga menjaju smartfonima.

Što se mene tiče, dajte mi račun na koji bih unapred uplatio novac koji imam, jer znam da neću pristati ni na psihološkinje, pedagogice, klovnese, advokatice i ostale muškarice. Zašto neću? Zato što, očigledno, nasilje nad čovečnošću, onoj preostaloj mrvi ljudskog u svima, počinje da se prenosi i na jezik, a ja kao lingvista i pisac, dakle, čovek koji se samo jezikom i bavi, ne mogu da dozvolim da neko truje izvor sa koga pijem.

Ako biste bili ljudi, kao što niste, shvatili biste da namećete „Roditelja koji ne rađa“ i „Roditelja koji rađa“ narodu koji, nažalost, zbog svog položaja i nikako svojom krivicom, vekovima trpi genocid i stalne pokušaje zatiranja (fizičkog i identitetskog), pa svoje majke i očeve naziva – roditeljem koji je stradao u pogromu na Kosovu i Metohiji, roditeljem koji je poginuo tokom bombardovanja, roditeljem preklanim u Prebilovcima, roditeljem bačenim u Šaranovu jamu, roditeljem obezglavljenim na pragu kuće u Krajini, roditeljem izgubljenom u „Bljesku“, roditeljem kog je odnela „Oluja“, roditeljem koji nikad nije nađen, roditeljem kom su u Podrinju iskopali oči, roditeljem ubijenom u Starom Brodu, roditeljem koji je preživeo.

Milan Ružić