Ko zna kakve političke nade, u starosti, ko zna kakav politički pritisak, navede velikog župana raškog da tada saziva zemaljski sabor i velmože i da se odriče prestola, ali je bez sumnje glavni razlog da ostavi vlast bila ta žudnja duše, u starosti, da se smiri
Nauka danas ističe uticaj nasleđa i utisaka iz detinjstva, sećanja i potsvesnog ugledanja na roditelje, kod svakoga.
O materi Sv. Save znamo svega nekoliko reči, da se zvaše Ana i da je u monaštvu nazvana Anastazija.
O ocu Sv. Save, Stefanu Nemanji, međutim, znamo mnogo i ne samo ono što je zabeležila istorija, što je sačuvalo narodno predanje, već i ono što su, srdačno i tužno, zapisali njegovi sinovi, prvi biografi uopšte u našem narodu.
Otac Stefana Nemanje, župan Raške, bio je u izbeglištvu, u Zeti, kada mu se rodio sin Nemanja. Po pisanju vizantijskog cara, istoričara, Porfirogenita, čini se da je porodica raških župana bila u srodstvu sa porodicom vladara u Zeti, svakako još iz prapostojbine Južnih Slovena.
Stefan Nemanja rodio se u ondašnjoj Ribnici, današnjoj Podgorici.
Njegovo ime ima pun, mistični, srednjevekovni sjaj, ono je biblijsko: Naaman. To ime dugo nije bilo protumačeno u nas, ma da je već u to doba, iako retko, bilo poznato u Primorju, kod hrvatskih, vlasteoskih porodica na Velebitu, pa i u Grka i u Latina.
Na iranskoj visoravni označavao je koren te reči poštovanje i obožavanje, a naša romantična istoriografija tačno ga je naslutila, i ako ga nije protumačila. U osnovi svojoj znači sliku nemani.
„U zemlji toj su latinski jereji – piše u Nemanjinoj biografiji njegov sin, kralj Prvovenčani – te se po volji Božijoj udostoji da u hramu tom primi latinsko krštenje. A kad se vratio otac njegov u stolno mesto, opet se udostoji da primi drugo krštenje iz ruku svetitelja i arhijereja usred srpske zemlje, u hramu svetih i sveslavnih i vrhovnih apostola Petra i Pavla.“
Manastir taj beše pravoslavna crkva, u blizini Rasa.
Nemanja se među svojom braćom, vrlo mlad, istakao svojom odanošću crkvi i sveštenstvu, svojim zadužbinama, dizanjem crkava. U Toplici, na ušću reke Kosaonice, sazidao je hram presvete Bogorodice i predade ga svojoj ženi Ani, da se o njemu stara. Njegov biograf, sin njegov kralj Prvovenčani, kaže, da je zbog dizanja ostalih manastira između njega i njegove braće došlo do sukoba. Nema sumnje da je Nemanja, vrlo rano, shvatio moć i značaj crkve i sveštenstva, skoro svemoćnih, u Srednjem veku.
Najstariji brat Nemanje ističe se u biografiji kao njegov glavni protivnik. Strahujući za vlast nad srpskom zemljom, on je dozvao sebi Nemanju i, kako kralj Prvovenčani priča, uhvatio ga i okovao mu ruke i noge i vrgao ga u pećinu kamenitu „kao što nekada braća vrgoše u rov prekrasnog Josifa.“
Uskoro, međutim, Nemanja se pojavi, slobodan, u onom kraju zemlje kojim je vladao. Vojnik nepobedni, Đorđe, strastotrpac i mučenik Hristov – kaže Prvovenčani – spasao je ropstva svoga miljenika, a Nemanja „ni malo ne zadocnev“ poče zidati hram svetoga i preslavnoga i velikoga mučenika Hristova.
To su bili Đurđevi Stupovi, manastir u Raškoj. Braća Nemanjina, kako biograf priča, najmiše vojnike, Franke i Turke i druge narode, i pođoše na zemlju Nemanjinu. On im se suprotstavi na Kosovu, kod mesta po imenu Pantin. Pred bitku „podigav oči i ruke svoje k nebu“, vapijaše iz dubine srca, opet, svome zaštitniku, velikomučeniku Đorđu: „Usprotivi se onima koji se bore sa mnom. Uzmi oružje i štit i stani na pomoć meni! Zatvori put onima koji me gone. Reci duši mojoj: spasenje tvoje ja sam.“ I uzev krst i koplje iđaše na suprot neprijateljima.
Pod gradom Zvečanom – priča kralj Prvovenčani – njegovoj vojsci sveti Đorđe javio se u vojničkom odelu: „Ja sam sluga Hristov, Đorđe, koji idem na pomoć gospodinu tvojemu da pobedim neprijatelje njegove“ – govorilo je svetlo priviđenje njegovom svešteniku.
Najstariji njegov brat, vizantijski miljenik, utopi se u Sitnici, a posle bitke, pobedonosni Nemanja izmiri se sa braćom, Stracimirom i Miroslavom, i vladaše, kao „velji župan“, srpskim zemljama.
Bitka je ta bila 1169. U veku crkvene raspre, između Rima i Vizanta, zapadne i istočne, hrišćanske crkve, raspre koja je jedna od najdubljih nesreća što zadesiše čovečanstvo, a svakako najveća u Evropi, Nemanja je, tako, sudbonosno po naš narod, pošao od latinske crkve, da bi završio život u pravoslavlju, u manastiru Svete Gore, u crkvi istoga Hrista, iste utehe i tišine.
Mladićem već, u vizantijskom Nišu, on je „zadivio mudrošću“ cara Vizantije, od koga su raški vladari zavisili, velikog Manuila Komnena. Uskoro, posle bitke sa braćom, Nemanja ga je zadivio i nemilosrdnom svojom voljom, kojom je, kao raški župan, počeo da prikuplja srpske zemlje između Morave i Kotora i zadivio ga, najviše, strašnim udarcima svoga mača.
Od početka svoje vladavine, ta tamna freska u neprohodnim šumama i planinama balkanskim, Nemanja, javlja se kao stvoritelj države. U savezu sa Venecijom i Ugarskom, otac Svetog Save, postaje vođ srpskog naroda protiv Vizantije i čini vidne državničke poteze, velikog uma i dubokog pregaranja.
U nameri da se oslobodi prevlasti Vizanta i da stvori slobodnu i samostalnu, srednjevekovnu, Srbiju, veliki župan raški, posredovanjem Venecije ulazi u savez sa Nemačkom i Ugarskom. Brat Nemanjin, Miroslav, iz Huma, krenuo je vojskom na vizantijsku Dalmaciju, u pravcu Omiša, a Nemanja je pošao na Kotor.
U tom ratu Srbi nisu imali sreće. Ostavljen od svojih saveznika, Nemanja je osetio svoju usamljenost na Balkanu i nije mu preostalo drugo nego da se preda vizantijskom caru i da pretrpi poniženja koja nam sada liče na srednjevekovne legende.
Nemanja je, tako, sudbonosno po naš narod, pošao od latinske crkve, da bi završio život u pravoslavlju, u manastiru Svete Gore
Da bi spasao svoju zemlju i svoj narod, od grčke osvete i vizantijskog krvološtva, Nemanja je izašao pred sud cara kontantinopoljskog „gologlav i bosonog, sa konopcem oko vrata“ i predao Manuilu svoj grdni mač. Po pričanju savremenika, Vizantinaca, otac Svetoga Save došao je u logor pobednika i pao ničice na zemlju pred Manuilom „položivši svoju glavu do carevih nogu.“
U tom trenutku, u blistavom, vizantinskom taboru, činilo se da je srednjevekovna Srbija ponižena i zauvek pokorena od cara, a da je život raškog velikog župana završen i ličnom propašću i da mu budućnost zavisi još samo od milosti koju je tek imao da isprosi kao rob, u carskim dvoranama Konstantinopolja, gde nepomično stoje nepregledni redovi telesne straže varvara, sa golim mačevima. Kroz te straže jedva se i stizalo do prestola careva, do prestola koji je naročita sprava mogla – kako se pričalo – pri kraju saslušanja da uzdigne, kroz tavanicu dvorane, kao na nebo.
Moć srednjevekovne Srbije i ugled Nemanje dokazuje da je Vizantija, i posle tog rata, pristala da ga ostavi na prestolu i da pregovara sa njim. Manuilo je poveo Nemanju u Carigrad, pri povratku iz rata, da mu ukrasi trijumf i da mu bude vidan dokaz pobede „kojom je tako jako ponižen ovaj veliki narod i onaj sjajni poglavica“ – kako piše savremeni, vizantinski hroničar. Nemanja je, viši glavom od svih vojnika vizantinskih u logoru, ponižen i osramoćen prilazio carici gradova, „pun radosti što se udostojio toliko iščekivanog carevog pogleda“. Hvalospevac tog vremena, Jefstatije Solunski, dodaje da je bio „pozdravljen grdnjom i potsmehom od carigradskog puka“. Da je prošao ulicama kao rob, ali rob kojeg su posmatrali sa čuđenjem svi, jer beše „čovek ne samo u srazmeri, kakvu priroda ljudima daje, nego visoko izrastao i lep na oko.“
U Konstantinopolju, na vizantiskom dvoru, Nemanja je, posle svega toga, uspeo da se dogovori sa Manuilom i da se vrati u svoju zemlju.
Sa priviđenjem trijumfalnog Vizanta i gorkim osmehom, posle poraza, Nemanja je uvideo svoju sudbinu na Balkanu, kao što su je uvideli i hrvatski glagoljaši, kad su se vraćali iz Rima. Još nije bio došao vek sile i slave Srbije.
Sa saznanjem da za života Manuila ne može pobediti, otac Svetog Save vratio se, svakako skrušen iz te varoši, prve na svetu u to doba, pune anđela i arhanđela, kula, vojnika i štitova; svečanosti i raskoši, nauke i pismena. Vratio se zamišljen u svoju zemlju planinsku. Pre polaska, u carskom dvoru – priča vizantiski hroničar – dugo je stojao, zagledan u freske na zidu, na kojima su bila naslikana dela Manuila i na kojima je, sporedno, pobeđen, bio naslikan i on, Nemanja.
Kao prah, međutim, razvejao je Bog, već idućih godina, pod ruševinama grada Marijo Kefalona, u Maloj Aziji, svu tu silu i slavu vizantinsku koju su pokazivali strancima kao lepu sliku. Horde Turaka vijale su zlatom ukrašenu pratnju carevu i ranjenog Manuila.
Smrt careva, uskoro, bila je propraćena ubistvom carice, zatim i umorstvom njenog nedoraslog sina. Posle smrti velikog Komnena, kroz pojanje crkveno, pri službi Božijoj, dopirali su jauci borbe oko prestola i nesreća Vizanta bila je tolika da se emigracija grčka beše rasula u sve zemlje, od Sicilije do Novgoroda.
Nad provalijom ispod Prokletija i na planinama Kopaonika, pri rađanju sunca, neman se tada, ponova, dizala.
U savezu sa Ugarskom, Nemanja je ponova zaratio na Vizantiju. Njegova vojska puštošila je zemlju i rušila tvrđave vizantinske, sve do današnje Sofije. A kad se ugarski kralj vrati u svoju državu – priča kralj Prvovenčani – Nemanja, rastav se od njaga „otide sa silom svojom na grad Pernik i razruši ga silom svojom i opuštoši i grad Stob i grad Zemun i grad Velbužd i grad Žitomirski i grad Skoplje i grad Leški u donjem Pologu i grad Gradac i grad Prizren i grad slavni Niš i grad Svrljig i grad Ravni i grad Kozli.“
Na jugu, Nemanja je osvajao Primorje i osvoji Skadar i okolinu, Bar, Ulcinj i Kotor. „A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj koji je i do danas“ piše njegov sin kralj Prvovenčani. „Istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti.“
U to vreme krstaških ratova Nemanja je uvučen i u savez sa Fridrihom nemačkim carem koji je pošao da preotme Muhamedancima Jerusalim.
O Božiću 1188, na carskom dvoru u Nirnbergu, pojaviše se žurno poslanici. To su bili poslanici Nemanje koji su nemačkom caru doneli pismo u kojem je srpski župan isticao da sa radošću očekuje krstašku vojsku nemačkog cara, da prođe kroz njegovu zemlju i da mu ništa ne bi bilo milije, nego da cara lično dočeka.
U proleće 1189. krstaška vojska počela je, zaista, da prolazi kroz moravsku dolinu. Mađarske čete i kopljanici Nemanje pratili su ogromnu masu od oko 100.000 Nemaca koji su, celo leto, nadirali u Vizantiju, kroz „bugarsku šumu“.
U Nišu, 27. jula, dočekao je Fridriha Nemanja i njegov brat Stracimir, sa velikom pratnjom. Oni su caru doneli poklone, vina, ječma, volova i ovaca i pripitomljenih jelena. Nemački car primio je srpskog župana sa velikim počastima, a braća mu ispričaše kako su sa trećim bratom, Miroslavom osvojili od Grka „sa mačem i lukom“ Niš i svu zemlju do Sofije.
U prisustvu carevu dovršeni su ranije započeti pregovori o ženidbi sina Miroslavljeva, mladog Toljena, sa ćerkom Berhtolda od Andeksa, markgrafa u Istri i titularnog hercega hrvatskog. Mladi Toljen trebao je da nasledi oca pre svoje braće i da primi nevestu u Istri, idućega Đurđeva dne, – kako piše rukopis Anzberta.
Vizantinski car doznao je za te pregovore Nemanje i strahovao je da nemački car ne obeća, u slučaju uspešnog rata, grčke provincije srpskom velikom županu.
Za vreme zimskog ratovanja, Nemanja je išao sa nemačkim krstašima sve do Trajanove Kapije. Tu je dolazio hercog Berhtold da ga traži.
Ali kada je nemački car sklopio primirje sa Vizantijom, Nemanja je opet ostao sam protiv grčke vojske i morao je da se povuče u planinu. Rat se završio, ipak, prijatnim primirjem za Nemanju. Sin Nemanjin, Stefan, oženio sa sinovicom carevom, Jevdokijom, ćerkom careva brata Aleksija i Efrozine Dukene.
Ti pregovori, ti savezi, te ženidbene veze, bolje od svega drugog svedoče o ugledu, o moći, porodice Nemanjića.
Unutrašnji događaji, međutim, u Nemanjinoj državi svedoče još više o snazi duha i volje u tog neobičnog vladara, među tadašnjim vladarima na Balkanu. O veličini oca Sv. Save. Nemanja je kršten, a možda i vaspitan, od katoličke crkve i, posle osvojenja Primorja, Nemanja je stalno u prijateljskim odnosima sa rimokatoličkim arhiepiskopima u Dubrovniku i Baru. Za vreme pregovora sa Fridrihom papa Klimentije III pisao je „milim sinovima, plemenitoj gospodi, velikim županima, Stracimiru i Miroslavu“ braći Nemanjinoj, pismo, u kojem preporučuje novog arhiepiskopa u Dubrovniku. I docnije, pape su često spominjale odanost velikog župana rimskoj crkvi. Kralj Prvovenčani piše da je njegov otac bio ktitor crkava ne samo u Jerusalimu, Carigradu i Solunu, nego i rimokatoličkih, Petra i Pavla u Rimu i Sv. Nikole u Bariju.
Nemilosrdnom strogošću istrebio je, međutim, Nemanja novu veru, hrišćansku jeres, što se bila raširila po Balkanu i u njegovoj zemlji: bogumilstvo.
Bogumilstvo je i danas u nauci jedno od najtamnijih pitanja i nije rešeno koliko u njemu ima starih, paganskih, slovenskih tradicija i običaja, koliko otpadanja od crkvenog pravoslavlja, koliko otpora i reforme balkanskog katolicizma. Trag ideja bugumilstva vodi u Jermensku. Tamo je davno pojavila se bila stara, maloazijska, hrišćanska sekta, slična onoj o kojoj se u nas priča kao o „babunskoj veri“. Sa Eufrata, pod uticajem gnosticizma i učenja Manihejaca u bogumilstvu se javlja, iako se bogumili drže uvek za prave hrišćane, staro – persijska vera. Nema sumnje da je kod nas preobrazila se pod uticajem naših, lokalnih, prilika i da je, i socijalno i politički, u mnogome različita od svojih primera u Maloj Aziji.
Kroz Bugarsku, ta verska sekta brzo se je proširivala u Nemanjinoj državi i otstupila ne samo od zvanične, pravoslavne crkve koja beše, za vreme Nemanje u našim zemljama, već pustila duboka korena, nego je sve više dolazila u opreku i sa pojmom države i državne vlasti. Ona je isto toliko osvajala među svetovnjacima koliko i među sveštenicima i monasima.
Bila je to tamna bura duša što je tajno potresala ceo Balkan, svojim otpadništvom od crkve i čudnim učenjem koje slabo znamo. Bogumilstvu treba priznati da je i ono učestvovalo u stvaranju našeg srednjevekovnog čoveka i da je od značaja i za našu srednjevekovnu prosvetu.
Koje su bile glavne crte bogumilske crkve to je i danas nerešeno i tumačenja bogumilstva, dosad, kao i tumačenja njegovih ostataka, i suviše su neizvesna i jednostavna.
U stoleću neprekidnih borbi i prepirki u samoj crkvi, oko Hrista, najvidnije je u toj jeresi na Balkanu da se javlja kao neka reforma nižeg, slovenskog sveštenstva. U sećanju na slovensko paganstvo, u silasku u narod, bogumilstvo blista i od one velike, svetske žeđi za dubinom duše i pobedom nad telom koja je dahtala u izmučenoj Aziji, ne samo na obalama sirskim, ne samo u leleku Manihejaca i Gnostika, nego i kod svih drugih mistika, otpadnika od raskošnog, zaludog i praznog sjaja carigradske i rimske crkve tog doba.
Po predanju, učenje seoskog, bugarskog popa, ta jeres je, i u našim zemljama, lako zadobila mase naukom: da je zlo svaka sila i bogatstvo, svaka raskoš crkvena, svaki ukras hrama, pa čak i ikona. Da se Bogu treba moliti van crkve, u polju i po brdima, zadržavši od svih crkvenih obreda samo slovenske reči očenaša. Ukazujući na mnoge sramote života u državi i na zver u čoveku, bogumilstvo se beše usprotivilo ratovanju i svakom krvoproliću. Opasnost po državu, ono je skršeno mačem Nemanjića.
Međutim, popovi i učitelji bogumilstva svakako su imali, dugo, u narodnim masama, mnogo uspeha svojom naukom na izgled primitivnog hrišćanstva. Oni su učili svoju jeres propovedima narodnim, lepim pričama o smrti i taštini zemaljskoj. Ima traga, docnije, i njinim spisima i njenom književstvu. Sve do dolaska Turaka, ni jedan duhovni pokret nije se sačuvao tako tajanstveno i uporno, u našim zemljama. Pregaženo našom srednjevekovnom teokratijom, a na zapadnim stranama katolicizmom, bogumilstvo je ipak sačuvano negde u duši narodnoj , kao kod Čeha jeres Husova.
Ako ikada, pri istrebljenju bogumila, Nemanja se pokaza u strašnom liku nemani. Kada se to verovanje počelo širiti sve više i zahvatati i vojinstvo i vlastelu, nemilosrdni veliki župan, rešio je da brani ono što je stvorio, državu. Sazvao je sabor i na tom saboru javno istupio protiv jeresi o kojoj se pričalo da je obuhvatala i najviše na dvoru. O ženi Miroslava tvrdila je dvorska okolina da je patarenka.
Pred sabor, crkva je izvela jednu mladu ženu vlasteoskog roda, čiji je muž bio bogumil. Njena dramatična priča o tajnim običajima i đavolskim gadostima jeretika, protivnika pravovernih hrišćana, sve je potresla. Sva uplakana, i sa vikom, ona je tražila spasa. „Videh, gospodine – kaže kralj Prvovenčani da je vikala – da zaista služe otpadniku od slave Božije, samome sotoni. Vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore sa nama, da nauče nečastivi kako je moćna vera tvoja, gospodine.“
Nemanjin sabor protiv bogumila u Raškoj. Freska iz crkve svetog Ahilija u Arilju, oko 1290. godine. Veliki župan Stefan Nemanja, koji predsedava saborom, je u središtu kompozicije. Sa njegove leve i desne strane stoje crkveni visokodostojnici, od kojih je jedan, najverovatnije, tadašnji raški episkop Jeftimije, koji je zauzimao značajno mesto na saboru. Dole levo su predstavnici pravoslavnog klera (sa oreolom, simbolom svetosti, oko glave), a dole desno su „poluverci“, odnosno bogumili, koji su osuđeni kao jeretici na saboru (Foto: Wikimedia commons/Stećci i bogumili/Public domain)
Nemanjina kazna bila je strašna. On je bez milosti poveo rat protiv svih koji nisu hteli odreći se svoje nove vere i vratiti se pravoslavnoj crkvi. Većina bogumila se razbegla u okolne krajeve. Najviši sveštenik bogumila platio je svoju veru i svoj otpor životom. „Jedne popali, druge raznim kaznama kazni – piše kralj Prvovenčani – treće progna iz države svoje a domove njihove i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, a knjige njihove nečastive spali i izgna ih, zapretiv da ispovedaju i pominju po svim stranama prokleto ime.“
Katolički izvori spominju bogumile i dalje, u Bosni. Papske povelje spominju njine manastire, njine monahe, u šarenom, narodnom odelu, koji ne poštuju svece i nose samo narodna imena, kao Ljuben, Pribiša, Radoš. Oni neće da čuju za bogosluženje u crkvi, za praznike i postove. Oni u svojim hramovima nemaju oltara, ni krsta, i nazivaju se samo „krstjani“, a poštuju samo Novi Zavet. Katolička crkva ne spominje ih lepo i jedan izvor kaže da se dešava da bogumilske, manastirske žene zajednički žive sa braćom u prostorijama za obed i spavanje.
Posle Nemanje u Srbiji se više ništa ne čuje i njima.
U povlačenju pred Nemanjićima, bogumili pune Hum i Bosnu; u tim zemljama oni su potpuno zadobili plemstvo i, ni u XV veku, neće da znaju za crkve, oltare, zvona, krst, ikone, i svetačke moći. Bogumili u Bosni rimokatolike nazivaju idolopoklonicima. Oni su bili toliko moćni da su zauzeli skoro sve stolice bosanskih episkopa u XII veku i početkom XIII veka.
U Nišu, 27. jula, dočekao je Fridriha Nemanja i njegov brat Stracimir, sa velikom pratnjom. Oni su caru doneli poklone, vina, ječma, volova i ovaca i pripitomljenih jelena
U svakom slučaju, u tim krajevima, učenjem bogumilskim nisu bili zaneti samo niži slojevi, nego i vlastela i vladarske porodice. Plemići i velmože pripadaju toj novoj veri, a naročito žene viših slojeva, majke i sestre banova, pa i kraljeva. Učenje bogumila, tu, izgleda dublje od priča seoskih popova. Vitezovi i svilom ogrnute gospođe obuzeti su nekim čudnim hrišćanstvom, tajanstvenim kao što je bilo n. pr. i u Litavaca. Bilo je zaveta telesne čistote i duhovnog života u tom bogumilstvu koji su sasvim neobični. Učilo se da je greh klanje životinja, zabranjivalo se meso. Grehom se smatrao prvobitno čak i brak, a dužnošću neka azijska samilost i bratstvo sa svim živim. U svojoj pritajenosti fanatika i mistika, crkvenim ljudima srednjevekovnim, ti bogumili činili su se kao vrači i vernici sotone. U primorju se taj nauk počeo spuštati u glagoljaštvo, a u Bosni se isticao kao borac za sve što je slovensko. Protiv bogumilstva tu ratuju, nepoštedno, Rim i Ugarska. Trag bogumilskog kneževstva, kao i samog učenja, nejasan je docnije, ali se na grobovima bogumilskim sačuvala skulptura, još neproučena dovoljno, i ona je dokaz i umetničkog uticaja te crkve. Doba bogumilstva, sem toga, to treba primetiti, označava duboko blagostanje u tim zemljama Kulina Bana o kome narod priča. Jedan dokaz više narodne i socijalne snage te religije.
Život posvećen brizi o duši nije redak, ni u Srednjem veku, ni drugde, ali je balkansko bogumilstvo neobičan, slovenski, duhovni polet. To je vidno kroz tu bosansku i rašku prošlost i kroz tu strašnu kaznu Nemanje. Ta nejasna „babunska vera“ naša zaslužila je zato da se o njoj kaže da je i ona bila priviđenje Hrista.
Posle poraza u savezu sa nemačkim carem i posle povlačenja pred vizantinskom vojskom sa Morave, u planine, i posle ženidbe svog srednjeg sina sa sinovicom vizantiskog cara, za Nemanju je otpočelo mirno doba. Ostale godine svoje vladavine on je proveo u miru.
Ni Nemanja, u starosti, nije više bio onaj koji je dotle nemilosrdno gazio u krvi, idući za svojom mišlju. Tražio je tišinu i utehe i u to doba njegov biograf zabeležio je nekoliko zidanja manastira.
„Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, kako je ovo mesto bilo pusto, beše lovište zverova – zapisa Sv. Sava – i, došav u lov, gospodin naš i samodržac, vladalac sve srpske zemlje, Stefan Nemanja, lovljaše ovde i svide mu se ovde, u ovom pustom kraju, sagradi ovaj manastir.“
Hram prečiste matere na Ibru, na reci po imenu Studenici.Slao je darove Svetom Jovanu Preteči u Jerusalim i Petru i Pavlu u Rimu i Bogorodici u Konstantinopolju i Svetom arhistratigu Mihajlu u Skoplju. Podigao je manastir Velikog Mučenika Dimitrija u Solunu i Sv. Pantelejmon u Nišu. A, uskoro, potom zažele da se potpuno povuče od svetskog života. „Jer vidim kako je sve što je čovečje tašto – govorio je tada, kako zapisa Sv. Sava – kako neće preostati posle smrti, neće preostati bogatstvo, niti će sići slava, jer kad dođe smrt sve ovo uništi. Zbog toga se uzalud cenimo. Kratak je put kojim hodimo, dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, pa brzo propada. Zato je, uistinu, sve taština. Jer je ovaj život senka i san. Kad sav svet stečemo, onda se u grob selimo, gde su zajedno carevi i ubogi.“
Ko zna kakve političke nade, u starosti, ko zna kakav politički pritisak, navede velikog župana raškog da tada saziva zemaljski sabor i velmože i da se odriče prestola, ali je bez sumnje glavni razlog da ostavi vlast bila ta žudnja duše, u starosti, da se smiri.
Tast njegovog srednjeg sina, Stefana, popeo se bio, međutim, na carski presto Vizanta i možda je ostarelom srpskom vladaru učinio se to trenutak koji se ne vraća, da osigura silu i presto nasledniku svom i državu koju je stvorio preda u trenutku kad ni sa jedne strane nije bilo opasnosti.
Na državnom saboru, 25 marta 1196 god. Nemanja se zahvalio na prestolu i sutradan se zakaluđerio, a sa njime, u isti mah, zakaluđerila se i njegova žena Ana. „Ovoga imajte umesto mene!“ – govorio je velmožama i vojinstvu, dok im je izveo svog sina Stefana. „Mir budi vama vlastelo moja i boljari“ – zapisa Sveti Sava da je rekao odlazeći za uvek od njih. „Razdav sve imanje svoje ubogima, iziđe iz države svoje i dece svoje i područja svoga. I dano mu bi ime gospodin Simeon“ – pod kojim je imenom, zatim, proveo godinu i po dana u Studenici.
Nemanjin prvenac, najstariji sin, Vukan, dobio je naziv „velji knez“ i oblasti Duklju, Trebinje, Hvosno kod Peći i Toplicu, a u Primorju se nazivaše kralj.
Ostarela žena Nemanje dobila je u monaštvu ime Anastazija i sklonila se u ženski Bogorodičin manastir u Rasu.
Ali, ni u Studenici Nemanja nije nalazio mira. Po rečima Sv. Pisma da se niko u otadžbini ne prima rado kao prorok, i on je, kako sam kaže, napustio svoju zemlju, svoje poznanike i svoju decu. Pošao je da nađe najmlađega sina koji beše davno napustio dom roditelja i odbegao u monahe, u Sv. Goru.
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
