Da se svet nalazi pred jednim od najopasnijih momenata u modernoj istoriji, nije potrebno nikome posebno objašnjavati. Čak i onaj svet koji se malo zanima spoljnom politikom i stanjem u odnosima između velikih sila, instinktivno oseća da se nešto ozbiljno i preteće nadvilo nad zemaljskim šarom. U Ukrajini je postignut dogovor o prekidu vatre između zaraćenih strana. Učinjeno je to uz posredovanje velikih i moćnih, onih koji se trenutno ne mogu ni oko čega dogovoriti. Zemlje NATO saveza ne kriju da im prekid sukoba između etničkih Rusa i onih Ukrajinaca koji otvoreno zastupaju fašističku ideologiju nikako nije po volji. A zašto im nije po volji? Izgleda, uglavnom zato, što tzv. Zapadna civilizacija veruje da je došlo vreme da se konačno raščiste „računi“ sa velikim istočnim susedom – Putinovom Rusijom, koja iz dana u dan postaje sve snažnija i snažnija.
U takvoj borbi, začudo, „demokratski“ Zapad uopšte ne zanima pod kakvim će znamenjem motivisati svoju javnost za odlučni boj, u kome bi se neutralisala moć tek probuđenog ruskog medveda. Iako zapadni mediji ponekad pišu o nacističkim odredima banderovaca (ukrajinskih fašista), onih koji ni po kakvim merilima tog dela „civilizovanog“ sveta ne bi mogli ili smeli da služe kao uzor evropskom čoveku dvadesetprvog veka, efekat na zapadnoevropsku javnost je suprotan od onog koji bi se mogao normalno očekivati. Naime, dobija se utisak da je prosečan Evropljanin oduševljen idejama kojim se pre sedam-osam decenija dičila Hitlerova Nemačka. Tamošnji svet, reklo bi se, uopšte ne razume o kakvom se povampirenju zla u Ukrajini radi.
U velikom delu Evrope na događaje iz Drugog svetskog rata počinje da se gleda iz drugačijeg ugla, gotovo u romantičnom zanosu, a mitski heroji i antiheroji počinju da menjaju svoje strane unutar zamućene kolektivne svesti Zapada. Nacizam tamo više nije oličenje zla, već je to sila koja je pokušala da zgromi Rusiju – tu istu, koja je Zapadu oduvek bila trn u oku, onako ogromna i nedokučiva. Predsednik Ukrajine, Petro Porošenko, ni izbliza ne bi pokazivao svoju današnju ratobornost, da iza njegovih leđa ne stoje NATO planeri koji mi sufliraju šta da kaže i kako da se ponaša. Sudeći po tome, primirje koje je juče popodne stupilo na snagu u istočnom delu Ukrajine, teško da će potrajati i jedan jedini dan, a kamoli da će se ubrzo okončati trajnim mirom. A zašto neće potrajati? Pa zato što NATO i zapadna diplomatija ne bi izazvali krizu u Ukrajini da su mislili da tu treba da se stane, pre nego što se njihovi zacrtani ciljevi ostvare.
Ma koliko to delovalo neshvatljivo i suludo u današnjem modernom dobu, do novog velikog rata najverovatnije će doći. Iako se običan svet užasava rata, on u isto vreme podsvesno traži nesreću i žudi za okršajima i krvi. Čovek je biće rata. Rat oduvek čuči u čoveku i traži priliku da iz njegove utrobe iskoči. A kada iskoči, kada se Pandorina kutija otvori u dovoljnoj meri, tada ne postoji ta sila koja sveopšti rat (i ludilo) može da zaustavi. Trenutno su vrata totalnog rata odškrinuta i svakog dana ona se sve više otvaraju. Male su šanse (mada one realno još uvek postoje) da diplomatija velikih zemalja iskontroliše vlastite ambicije i zauzda onu zver koja hibernira duboko u (pod)svesti ljudskog bića.
I kako da se u takvoj strašnoj situaciji – kada ratni bubnjevi zaglušuju i mute razum širom sveta – postavi jedna mala zemlja, kakva je Srbija? Ako bira stranu, da li će izabrati onu „pravu“ – pobedničku? I da li Srbija mora da izabere stranu? Mora li da se priključi jednom od sukobljenih tabora? Naravno, pošto je fizička mogućnost da se Srbija svrsta na stranu Rusije veoma mala, maltene nikakva, ostaje jedino da se odgovori na pitanje – hoće li se Srbija priključiti Zapadu, to jeste, NATO snagama? Neke aktivnosti u državnom vrhu Srbije postoje, koje nagoveštavaju da je, možda, odluka već donesena. Učešće srpskog ministra odbrane na samitu NATO-a u Velsu nedvosmisleno govori u prilog činjenici, da je aktuelna srpska vlast „prelomila“ i da veruje da će joj svrstavanje na stranu SAD i EU biti od nekakve koristi.
Takođe, predsednik srpske vlade je između redova priznao, da stvar oko srpskog „odbijanja“ da se priključi „evroatlantskim“ sankcijama protiv Rusije, nije došla do svog kraja. Zapravo, sva je prilika da će se dogoditi isto ono što se događalo i ranije, kada su u pitanju srpske odluke na spoljnopolitičkoj agendi (u koju je danas, kako vidimo, svrstano i „dobrosusedsko“ Kosovo). Najpre će se zadovoljavati javno mnjenje izlivima „patriotske svesti“ i potcrtavanjem navodne srpske suverenosti u donošenju odluka. A onda će se, postepeno, takav stav umekšavati, sve dotle dok se ne vidi da prihvatanje onoga za šta su, koliko juče, tvrdili da je neprihvatljivo, neće izazvati ozbiljnije turbulencije u biračkom telu Srbije. Takva taktika delovanja na svest građana, koja se ogleda u tome da se ne može izbeći nešto što je „neizbežno“, do sada je bila veoma uspešna. Da li će tako biti i ukoliko Srbija pristane da, po ultimativnom zahtevu EU (koji će neminovno uslediti) uvede sankcije Rusiji i ukoliko državni vrh Srbije odluči da se priključi NATO savezu, ostaje da se vidi.
U svakom slučaju, Srbiju čekaju teška vremena. Uostalom, teška vremena, sudeći po svemu, čekaju čitavu Evropu. Da li bi za Srbe bilo najpametnije da se nekako drže po strani u ovom turbulentnom dobu? I da li se srpska država ovde može držati po strani? Jer, ono što Srbiju očekuje nije samo pitanje spoljne politike i svrstavanja ili nesvrstavanja na jednu ili drugu stranu u svetskim okvirima. Moglo bi se reći da je unutrašnjopolitička situacija u Srbiji još gora od spoljne. Pohod novopazarskih muslimana na Hadžet samo je početak nečega što počinje da liči na komadanje Srbije u Drugom svetskom ratu. Stanje u drugim delovima Srbije takođe je „zapaljivo“, a separatističke tendencije u slučaju rata doći će do izražaja isto onako kao i u prethodnom svetskom ratu. Otuda, Srbi bi morali da već sada pronađu način da srpski narod preživi još jednu globalnu kataklizmu koja je na pomolu.
Za www.koreni.rs
T. Rajić
