Rušenje iznutra

Istina o našim porazima

Istinu, i to gorku istinu o porazu i golgoti Srbije u Prvom svetskom ratu napisao je ekonomista, političar i akademik Kosta Stojanović u knjizi „Propast i vaskrs Srbije“ gde je dao analizu poraza Srbije zbog pogrešnih poteza Nikole Pašića i vladajuće oligarhije. Ova istina nije izišla šire u javnost da se ne bi skrnavio autoritet Nikole Pašića. Nakon II svetskog rata nisu iznete prave činjenice o porazu Srbije i svim gubicima koji su bitno unazadili Srbiju. Nakon pada Miloševićeve vlasti, postoje skromne analize i bilansi nacionalnih poraza i gubitaka. Od 2000. do danas nema pravog bilansa unutrašnjih poraza i štete od nove „demorkratske vlasti“. Svaka vlast prikriva prave činjenice o svojoj vladavini. Po prvi put jedan političar i državnik u Srbiji u poslednjih 25 godina ima snage da prizna da je Srbija poražena država „za pregovračkim stolom ili ratom“. Predsednik vlade Srbije i lider SNS Aleksandar Vučić, kaže gorku istinu koju je i on sam gutao od 1995. godine sa Srbima u Hrvatskoj i akciji „Oluja“ ili 1999. godine nakon NATO agresije i otimanja Kosova i Metohije i iseljavanja Srba. Svih ovih 25 godina se govori da nas niko nije porazio, da nismo izgubili rat ili ratove u kojima nismo „učestvovali“, ili da nismo pod nekim oblikom protektorata a očigledno jesmo… Premijer Vučić kaže: „Jer, neko nas je kao motkom utukao u glavu da ne smemo da govorimo ni ko smo, ni šta smo, jer, kad god bismo to izgovorili bili bismo omalovažavani i ismejani. Taj pritisak postoji već 25 godina i nevažno je da li smo izgubili za pregovaračkim stolom ili smo izgubili rat.” Političke vlasti u Srbiji u kojoj je bio i sam premijer u prošlosti, govorile su o potrebi velike narodne žrtve za nacionalne interese, ali i za opstanak na vlasti suštinski poraženih politika. Narod je trpeo sankcije, kriminal, ratove, ali najviše je poražen zbog gubitka nade i stalnog dodatnog siromašenja i pada nacionalnog duha. Dok se 90 odsto nacije siromaši, oko deset odsto se bogati i predstavlja stub svih dosadašnjih vlasti u Srbiji. Srbija je u Kumanovu potpisala oblik „kapitulacije“ sa povlačenjem vojske i policije, a onda je taj poraz za diplomatskim stolom u SBUN „ublažen“ rezolucijom 1244 SBUN. Nakon toga sve vlasti od 2000. godine su Kosovo „bacile“ pod tepih i baveći se Hagom i političkim unutrašnjim borbama i neoliberlnom ekonomijom koja je nakon Miloševićevih tajkuna stvorila tzv. „demokratske“ bogataše.

Ko je sve porazio Srbiju?

Premijer Srbije koji je od tvrdog radikala nacionalne politike postao „meki“ politički pragmata „protestantskog“ Veberovskog tipa kaže: „A to je da smo poraženi. I zato, kao poražena zemlja, trudom, radom i ogromnom energijom moramo da se vratimo, da idemo hitrim i umerenim koracima napred. Ako budemo bili svesni toga, malo ko može da nas zaustavi. Srbija ima budućnost i to dobru budućnost.” Postavljamo pitanje od koga je sve Srbija poražena u poslednjih 25 godina? Poražena je od svih svojih izabranih vlasti koje su Srbiju i njene građane gurali u siromaštvo, izolaciju i rušenje nacionalnih vrednosti i tradicije. Srbija je poražena, prvo iznutra na planu nacionalnog nejednistva i moralnom padu, a onda spolja kroz sankcije, ratove i nepovoljne međunarodne sporazume. Srbija je poražena i načinom unutrašnje politike i ekonomije pljačke građana i imovine sticane decenijama. Ugled Srbije u svetu je još uvek slab da bi Srbija mogla da se predstavi kao prosperitetna država.

Ekonomski patriotizam i srpski “Nju dil”?

Koja vrsta rada je u Srbiji potrebna za obnovu i napredak? Prva nacionalna obnova su moralne vrednosti i načela na kojima funkcioniše društvo i država. Srbija je i dalje država sa slabim institucijama koje su dominatno korumiprane, nestručne i politički obojene. Srbija treba da se vrati vrednostima samopoštovanja i da se rad ceni, ali ne robovski kod stranih investitora ili domaćih tajkuna, iza kojih stoji država ili vladajuće partije, već odgovornih preduzetnika tržišnog tipa. Srbiji je potreban ekonomski patriotizam, odnosno spoznaja unutrašnjih vrednosti kojima raspolaže nacija i koju podržava vlast i državne institucije. Srbi i građani Srbije nisu lenji niti im je potreban “bič” iz EU, već da se stvori ambijent za pokretanje nacionalne energije. Srbiji je potreban, umesto rascepkanog liberalnog kapitalizma koji podržava država i vlast, ekonomsko politički model “NJu dila”, odnosno velikog dogovora države i naroda, odnosno države i poslodavaca oko programa velikih radova, gde će biti pre svega domaći radnici i stručnjaci, a onda podrška i domaćim preduzetnicima sa isto toliko para koliko se daje i stranim, a gde će porez biti plaćen u Srbiji i neće se iznositi kapital iz države. Srbiji je potrebna nacionalno odgovorna vlast pre svega pred građanima, a ne činovnicima iz EU i MMF. Vlast u Srbiji treba da polaže račune svojim građanima, a praksa je da je to MMF . Obnova Srbije traži stranu podršku i investicije, ali ne zelenaše koji će prvo zaposliti uz podršku narodnog novca, a onda se preseliti na neke druge destinacije uz izvlačenje kapitala. Nije odgovorna politika ako se rad vlade i partija na vlasti meri visokim zaduživanjem kroz MMF, EBRD i Svetsku banku i stvaranjem dužničkog ropstva koje vodi kasnijem stečaju države i rasprodaji nacionalnih resursa. Premijer Srbije je progovorio o državnom i nacionalnom porazu, ali je potrebno okupiti nacionalno odgovorne i stručne da izvlače Srbiju iz poraza. To sigurno neće biiti strani savetnici čiji je jedini interes lični ili kompanijski odnosno interes država iz kojih dolaze.

Tomislav KRESOVIĆ

Vidovdan